Dan za danom on iznosi svoje argumente na svom blogu u Nju Jork Tajmsu, nedelju za nedeljom objašnjava u svojoj kolumni zašto nas strategije za rešenje krize američke vlade, a pre svega evropskih elita, moraju odvesti u katastrofu: Pol Krugman, dobitnik Nobelove nagrade 2008. godine. Štednja na svim nivoima usred ekonomske krize koja nas vodi u duboku dugogodišnju depresiju, nije samo prouzrokovala patnju miliona ljudi, već će promašiti i svoj zacrtani cilj, a to je konsolidacija budžeta, jer se usled smanjene ekonomske aktivnosti smanjuju i budžetski prihodi i time zaduženost nastavlja da raste.
Ko se makar malo razume u ekonomiju ili shvata matematičku logiku zna da je Krugman u pravu. Katastrofa u Grčkoj, ali takođe i u Španiji, Irskoj i Portugalu predstavlja empirijski dokaz: štednja ne funkcioniše. A od prošle nedelje znamo da će nam evropski plafon uskoro pasti na glavu, ako nastavimo ovako. Francuzi su smenili „Merkozijevu“ samoubilačku taktiku, a Grci su počistili čitavu staru političku kastu.
Ali Angela Merkel i dalje neumorno tvrdi: „Nema pregovora o Fiskalnom paktu, ostajemo pri trenutnom kursu.“
„Jedan gotovo religiozni fanatizam“, kako ovakve stavove u svojoj knjizi naziva Krugman – izraz skovan pre svega za radikalne liberalne ekonomiste koji savetuju i Angelu Merkel.
Krugman nije samo jedan od najboljih i najrenomiranijih ekonomista našeg vremena, već je i izuzetno nadareni autor, koji je u stanju da izuzetno kompleksne pojmove i realcije objasni na takav način da ih bez ikakvih problema mogu razumeti i znatiželjni laici. On ima jednu misiju: potiskivanje neoklasičnih šarlatana iz ekonomske profesije, koji su tokom poslednjih trideset godina vodili glavnu reč, i pokretanje političko ekonomske promene kursa. Zbog toga je njegova nova knjiga prožeta strašću i borilačkim tonovima. Njen naslov je Zaustavite depresiju sada (End This Depression Now), a samo nebo zna zašto se nemački izdavač odlučio za naslov Zaboravite krizu. Koju krizu? Zaboraviti? Pa to je poslednje što Krugman želi.
U svojoj novoj knjizi Krugman se nije puno zadržavao na uzrocima koji su doveli do finansijskog kolapsa 2008. godine: deregulacija finansijskog sektora, endemska korupcija u ovoj branši, dramatični porast nejednakosti u proteklih trideset godina; već je u prvom poglavlju objasnio da će se ovaj put manje baviti pitanjem: „Kako se to dogodilo“, već pre svega onim: „Šta možemo da uradimo?“
Vlade raspolažu sredstvima za stimulisanje privrede, što bi omogućilo izlazak iz faze koju Krugman – rečima Džona Majnarda Kejnza – ovako opisuje: „Hronično stanje subnormalne aktivnosti koje traje prilično dugo bez jasnih tendencija niti u pravcu oporavka niti u pravcu potpunog sloma“. Za SAD to znači: dovesti bankarski sistem u red i ponovo uvesti pravila koja su tokom proteklih trideset godina ukinuta; ukinuti poreske pogodnosti bogatima i super bogatima, koje su dovele do toga da čak osamdeset centi od svakog novozarađenog dolara završi u rukama najbogatijeg jednog procenta.
To nije samo pitanje pravde, već bi se time pokrenula i ekonomija (jer pravednija raspodela povećava tražnju) i istovremeno pružio zadovoljavajući odgovor na dužničku krizu: jer pored zaduženosti u bankarskom sektoru postoji i prezaduženost privatnih domaćinstava, što je indirektna posledica realnog smanjenja dohotka tokom proteklih decenija.
Situacija je donekle slična i u Evropi, ali ipak uz određene značajne razlike. Evropske ekonomije su povezane Evropskom unijom, zemlje evro zone imaju zajedničku valutu – evro, ali značajni delovi ekonomske a pre svega fiskalne politike ostali su u rukama pojedinačnih država. Vlade više nemaju nikakvog uticaja na monetarnu politiku, te su time izgubile važan instrument reagovanja na ekonomsku neravnotežu, jer više ne mogu da devalviraju svoju valutu kako bi na taj način povećale konkurentnost, zbog čega su postale igračka u rukama finansijskih tržišta.
Sklop ovih okolnosti omogućio je nastanak evro krize i doveo do toga da zemljama poput Grčke, Španije ili Portugala preti bankrot. Zemlje evro zone, kao što Krugman pokazuje, „plaćaju više kamate nego druge zemlje sveta u sličnoj ekonomskoj ili budžetskoj situaciji.“
To je stvarni razlog evro krize, a ne ogromna državna zaduženost ili „loše upravljanje“ pojedinih vlada. Da, u Grčkoj su loše upravljali – ali u Španiji i Portugaliji nisu, a i Irska ne plaća cenu državnog rasipništva već velikih rizika u koje su se upustile njene banke.
Rešenje krize sprečavaju pogrešne ideje: kao što je posmatranje ekonomskog života kao moralne bajke i navodno opravdano kažnjavanje Grka jer su se nemoralno ponašali. A zato što su se Grci „nemoralno“ ponašali, treba da ih udavimo i istovremeno pucamo sebi u nogu. „Narazumna strategija“, kaže Krugman.
Bogate evropske zemlje bi trebalo da pomognu slabijim članicama. Na primer, kada bi u Nemačkoj plate ponovo porasle do razumnog nivoa kako bi se podigla konkurentnost drugih zemalja, a time i povećala tražnja. Samo snažne zemlje evro zone mogu pokrenuti motor rasta, a ECB mora prestati da bude puki izvršilac nemačkih zahteva. Ono što nam je potrebno, prema Krugmanu, „je Ruzveltova odlučnost da donesemo sve neophodne mere za oživljavanje ekonomije.“
Robert Misik, Frankfurter Rundschau, 12.05.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.05.2012.
