1. Rijaliti je pečalba.
2. Kad god o učesnicima Dvora, Parova, Farme, Velikog brata kažemo nešto prezrivo – grešimo dušu: tako nikad nismo govorili o našim radnicima na privremenom radu u inostranstvu, a reč je o istoj stvari: ljudi napuštaju bližnje, odlaze od kuće u svet koji im je nepoznat a koji će se pokazati nezdravijim i surovijim nego što su mogli zamisliti.
3. Ono što je SR Nemačka bila za jugoslovensku sirotinju i za ambiciozne pojedince to je rijaliti naspram naše stvarnosti: ekonomija naprednija od naše. U njoj oni koji se odvaže i koji je se domognu zarađuju trideset puta više nego oni koji večito tavore u starom kraju.
4. Ista sila koja je pečalbare šezdedesetih godina odnela iz Bitolja i Like u Štutgart ili Australiju odnosi muzičara, bivšeg sportistu i glumca u rijaliti šou: novac.
5. Reality show je strana zemlja: koliko god da smo se srodili sa njim, još uvek je i sam izraz nemoguće prevesti ili pripitomiti: kad napišeš „rijaliti“ onako kao što govoriš naizgled si se snašao: u padežima i u množini reč se (budući najpre mentalna pa onda dakako i jezička budževina) ne da! Evo: „U svim tim rialitijima vlada lenjost, bespuće i banalnost“; „Sve te rijalitije ja bih zakonom zabranio“; reč „šou“ još je gora, ne ide ni u kola ni u sanke: šou, šoua, šouu etc. Pa množina: šouovi, šouva, šouvima…
6. Veliki brat, Farma, Dvor, mesto na kojem živuju parovi (ne znam kako se ono zove), sve su to strane zemlje, sa društvenim uređenjem drukčijim od onog u otadžbini: odvojenost od bližnjih potpuna je, ergo, pečalba je potpuna.
7. Stalni, direktni prenos prikriva jednostavnu činjenicu da su ljudi u inostranstvu: klasični emigrant bi poslao fotografiju pa bi se njegovi upinjali da domisle sve što oko nje fali; u rijalitiju članovi porodice gledaju bližnjeg (u daljem tekstu: odsutnik) svakoga dana i cele bogovetne noći, nadziru ga i bodre više nego što su to činili dok je bio kod kuće, pa opet su mezhdu nimi snega i snega.
8. I u istoriji emigracije, emigrantstva, prtili su hrabri ili dovoljno očajni pojedinci, pustolovi ili begunci pred lokalnim organima gonjenja. Tako je bilo i u našim prvim rijalitijima (izvinjavam se opet zbog oblika) – otputovali su odvažni pojedinci. Naše onostranstvo (zovimo ga tako jer se u njega odlazi bez pasoša, a ipak se napušta otadžbina, kuća, porodica i životne navike) sada je dostiglo nivo parova, možda nije dalek dan kad ćemo imati Porodice, Familije, Plemena etc.
9. Kad umre patrijarh u Velikom bratu to se ne zna, da je bio i neki referendum prošao bi bez farmera, bez dvorjana, bez parova – njima ne sme da se kaže ništa od onoga što potresa njihov stari kraj, pa bio to i pravi potres od pet stupnjeva Merkalijeve skale. Kad bi se na primer neki republički propis ili sam Ustav sukobili sa Pravilnikom Farme pobedio bi ovaj drugi: da je bila proglašena epidemija gripa i da je bilo obavezno vakcinisanje, Farma bi ostala ostrvo, pošteđeno i zaraze i pelcovanja: stočari nisu znali ni da se predsednik vakcinisao ostavši samo u potkošulji Denzela Vašingtona.
10. Ima dakako i razlika između privremenog rada u inostranstvu i privremenog nerada u rijalitiju: zbilja iseljeni član familije se u Geteborgu ili Sen Galenu snalazio kako je znao, njegove male sramote, neprilike zbog neznanja jezika, sitna umiljavanja pretpostavljenima, njegova pijanstva i raznorazne krize bila su njegova stvar, njegova porodica to nije mogla da vidi. Iz rijalitija pak (ili: avaj!) stalno stižu slika i ton.
11. Iole trajniji boravak u onostranstvu, da, zovimo ga tako, zacelo će ostaviti beleg u nastavljenom životu: mi tek stvaramo, tek uzgajamo prvih hiljadu veterana rijalitija i nauka još ne zna do kakovih kak se veli sindroma može doći.
12. Toliko se ljudi iselilo iz Jugoslavije da je za ono što su slali svojti morao biti smišljen stručni izraz: doznake (kakva reč!) iz inostranstva, e, i ovo što će učesnici rijalitija poslati ili doneti ukućanima doznake su iz inostranstva, zašto ministarstvo za dijasporu finansijski ne potpomaže dvorane, stočare?… Oni su temelj nove privredne grane koja uključuje televiziju, još malo pa celokupno stanovništvo, telefonske kompanije; od njih živi štampa koja nevino i istinoljubivo sve prepričava: taj i taj iza kokošarnika, u pomračini špajza, u samoj kraljevoj riznici, ložnici, streljani ili na dvorskom gubilištu gazio već oborenog protivnika toliko da ga danima (tj. pobednika) bole tabani.
&
Ovo sam napisao i ostavio da sutradan izjutra, naspavan, iznova sve pročešljam ne bih li popravio što se popraviti bude dalo, kad, ne budi lenj jedan pečalbar raspali možda baš te noći po Jevrejima! Umetnica koja već drugi put u svom mladom životu ode trbuhom za kruhom u daleki Lisovac isto otvori srce – ne voli ni ona Jevreje. U starome kraju tj. u Republici Srbiji naiđe Miloševa i Majina (zovimo tako naše estradne antisemite) iskrenost na priličnu bogme osudu, što me je iznenadilo: pa zar nisu svi ti ljudi tamo na posmatranju, zar publika ne proučava i njihove metabolizme, i higijenske navike, i uzrečice, i devijacije u nosu, šta je odjednom čudno ako neki od njih ne vole neki narod?! I zar nisu za njihove ispade nadležni Proka, Amidža i Sveti Sale?! Otkud se sad odjedared upliće država kao sila koja narušava autonomiju Dvora i tamošnju slobodu izražavanja, zar nije nekako nesportski odjednom naturati političku korektnost ljudima koji žive u svom svetu, sa vlastitom klimom, gravitacijom, pravilima?!
Zar će žitelji Dvora Republici Srbiji bez otpora izručiti dvoje državljana male ama ponosite Kraljevine? Da im se sudi, ali ovde kod nas, to je slogan pod kojim žitelji Dvora treba uprkos klasnim razlikama da se kao jedan odupru Tužilaštvu i Radiodifuznoj agenciji, ove dve ustanove su naspram Dvora isto što i međunarodna zajednica naspram Srbije! Miloš i Maja nisu se smeli živi predati, njihovi nisu smeli da ih izruče! Ako su vokalni solisti u nečemu možda i prekardašili, učinili su to za dvorstvo, kao Mladić i Hadžić za srpstvo, gledanost Dvora još bi porasla kad bi mu u zvaničnu posetu dolazili te Toma Zorić te Slobodan Homen: „Podsećam Vas da je hvatanje i izručenje antisemita Vaša međunarodna obaveza“, a dvorjanin zadužen za mrsku saradnju sa Republikom Srbijom će njima: „Dvanaest hiljada duša traga danonoćno za Milošem i Majom“, i tako jedno deset godina, sve dok vizite predstavnika šire zajednice ne počnu domicilnom stanovništvu baš gadno da idu na živce: „Znate šta, dvoje naših sudvorjana optuženo je na pravdi boga, znajući kolike ste pijavice hteli smo da im mi ovde sudimo tj. da ih sudski oslobodimo, ali su oni navraga nestali, ne znamo više jesu li uopšte u Dvoru, a pretresli smo svaku kulu, dva kružna šanca sa ustajalom vodom, pokretni most, kovačnicu, staru i novu riznicu, odaju za mučenje, uzaman! To dvoje svojim kukavičlukom i samoživošću eto drže ceo Dvor kao taoce!“ Ili nagovore dvoranci na pr. Miloša da se preda, a Kralj mu novcem okrutno kao u notingemskom okrugu prikupljenim od teške sirotinje kupi oktaviju i kasko je jošte osigura: „Ovim kolima da nam se vratiš u Lisovac pošto tamo prethodno razbiješ mit o nama kao o lošim momcima i devojkama.“
Peščanik.net, 03.03.2011.
