Proleće na generale ima neobično dejstvo. Vreme je polaganja zakletvi i nepreglednih redova podmlatka pred šalterom za upis u vojne škole; cvetaju ružičnjaci koje vredno okopavaju regruti, od odbljesaka sunca ne vidi se godina proizvodnje na sredstvima za demonstraciju borbene gotovosti. Sa polovine generalštaba veselo se vijori gigantska reklama za časnu službu, dok Dobrovićeve zgrade strpljivo čekaju skidanje sa liste kulturnih dobara i posetu imućnog finansijera sa istoka ili zapada – nama je svejedno, ionako smo na granici.

Mada se ovog proleća roje ideje o napredovanju iz reklamnog slogana vojvode Mišića i nenapisanog programa nove vlade, i dalje peče nostalgija za slavnim vremenima sile koja je za nekoliko dana mogla da sravni čitav grad sa zemljom samo ako hoće. I htela je.

Vremena su prohujala a novo doba donelo čudnu „feminizaciju sveta“ i njegova pomodarstva. Od ove godine palo je i poslednje uporište mačističke doktrine – vojna gimnazija je otvorila vrata za devojčice. Generali se kiselo smeškaju dok im mediji podilaze glupavim naslovima o „hordama“ devojaka i ženskoj „opsadi“ škole. Bar će se redovi popunjavati, možda će ružičnjaci u kasarnama biti lepši.

Jedno je ipak teško prežaliti – „negovanje veze između oružanih snaga i naroda“. Rešenje se pod prolećnim suncem nametnulo samo: treba vratiti predvojničku obuku u srednje škole i veze negovati od malih nogu.

Mediji već nedeljama prenose aklamativnu podršku đaka, nastavnika, raznih stručnjaka, zabrinutih što nam deca ne znaju ništa o odbrani zemlje ili „zaštiti od nuklearnog oružja“ (?!). Deca doduše neće učiti kako da rukuju smrtonosnim oružjem, ali svakako ostaje prostora za druge teme. Uostalom „o kosturu“, pišu tabloidi, novog predmeta uskoro će razgovarati prosvetne i vojne vlasti. Mora se priznati, služba koja brine o imidžu vojske zaista ima duha pri izboru reči, s obzirom na kosture po vojnim ormarima – o hladnjačama, masovnim grobnicama na poligonima da i ne govorimo.

Mladima nedostaju čak i osnovna znanja o „vojnoj doktrini, ulozi vojske i značaju odbrane“, zaključilo je resorno ministarstvo i rešilo da preduzme korake za vraćanje ONO i DSZ u nastavni program.

Negde se, uostalom, mora popustiti lokalnoj tradiciji jer je skorašnji predlog o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka neslavno propao.

Polaganje zakletve martovske klase profesionalnih vojnika (stvarno, kako to zvuči: „zaklinjem se da ću raditi posao za koji sam plaćen“?) ponelo je tada načelnika generalštaba koji je obznanio da „se razmišlja“ o obaveznom služenju vojske. „Često se može čuti mišljenje građana da treba vratiti redovno služenje vojnog roka i mi nismo zatvorili tu mogućnost“, rekao je tada general Ljubiša Diković. Ne otkrivajući gde se to često slušaju takva mišljenja, Diković je tajanstveno poručio da se vojničkom zakletvom „potvrđuje čvrstina veze vojske i naroda“. Da je reč samo o prolećnom zanosu razjasnilo je ubrzo ministarstvo odbrane, podsećajući generala da je Srbija već neko vreme potpisnica raznovrsnih sporazuma i da bi vraćanje obaveznog roka, za početak, automatski značilo isključenje Srbije iz pregovora o članstvu u EU kao i iz mirovnih misija UN.

Veze će se, dakle, negovati u školama. Ostaje briga o kadru koji će biti zadužen za to negovanje, ideološkoj matrici na kojoj će se veze graditi i nastavnom preseku slavnih vremena kada su se gradovi pretvarali u pepeo a civili i zarobljenici streljali. Šta će se od sudskih presuda i krivičnih prijava za ratne zločine naći u lekcijama za negovanje veza vojske i naroda? Podmladak kog naroda će, uostalom, biti od interesa vojske za ove ideološke veze?

Hoće li i sam general Diković, sa dosijeom Fonda za humanitarno pravo, održati poneko predavanje?

Između redova medijskog buncanja, stoji očita zabrinutost za budžet i poluprazne redove vojske u zemlji čiji građani i dalje po anketama tvrde apstraktno poverenje u instituciju osramoćenu zločinom i neveštim laganjem o zločinu.

Neotesani vojni piarovi popunjavaju medijske stupce lažnim vestima, poput one o broju prijava za dobrovoljno služenje vojske kojih je „gotovo dvostruko više nego do sada“; do tog nekog sada, naime, prijavilo se 900 osoba, što je broj koji u odnosu na ukupnu populaciju ne bi bilo dovoljan ni ustostručen. Ali dovoljan – za šta?! Vojska Srbije i njeni generali nisu izgubili slavu rezanjem budžeta ili ukidanjem obaveznog roka – izgubili su najpre razum i obično ljudsko dostojanstvo, a onda i ratove. Gube i procese za ratne zločine, polako ali postojano.

Ostale su im još deluzije o pobedi u školskim klupama.

Peščanik.net, 03.04.2014.

TEMA – KOSOVO