Predstavljajući svoju gošću i njenu knjigu, moderatorka razgovora Tijana Spasić rekla je da tekstove Dubravke Stojanović u isto vreme odlikuje analitičnost, ali i uzbudljivi stil tipičan za proznu književnost. Govoreći o nastanku svoje poslednje knjige, Stojanović je rekla da je za nju jako bitna knjiga “Srpska strana rata” koju je početkom devedesetih priredio Nebojša Popov, u kojoj su ugledni stručnjaci pokušali da analiziraju i demistifikuju ključne institucije srpskog društva i njihova uloga u stvaranju ratne ideologije. U njoj se, između ostalih, našao i tekst gošće “Gradske knjižnice” u kome je ona pisala o strankama opozicije u osamdesetim i devedesetim godinama.

“Ta analiza je promenila moje viđenje rata, jer se pokazalo da je ratni program u Srbiji bio već pripremljen i iznet u javnost do 1987. godine, kad je Slobodan Milošević došao na vlast. Od tada sam na Miloševića gledala kao na izvršioca radova, a krivicu i odgovornost sam više videla na drugoj strani, na strani onih koji su program pripremili”, istakla je Stojanović.

U knjizi “Ulje na vodi”, čiji podnaslov glasi “Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije”, autorka se bavi različitim temama: ulogom elite u razvoju odnosno zaostalosti srpskog društva, demistifikacijom tzv. zlatnog doba srpske demokratije, analizom školskih udžbenika istorije. Oslanjajući se i na teze iznete u svojoj prethodnoj knjizi “Kaldrma i asfalt: Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890 – 1914”, Dubravka Stojanović je kazala da su elite u čitavoj modernoj istoriji Srbije na sve načine nastojale da zaustave razvoj srpskog društva.

“Od prvih zakona koje je doneo knez Miloš – onih koji su se odnosili na poljoprivredu, zanatstvo i trgovinu – vidi se da su to bili zakoni koji su u startu blokirali razvoj ključnih privrednih grana u tom trenutku. Ideja tih zakona bila je da mi nećemo da prođemo ’Zapadni put’, da nećemo da dozvolimo da se neki mnogo obogate, a da drugi ostanu bez ičega. To se zvalo ’jednaki u siromaštvu’ i to je program koji i danas možemo da pročitamo kod današnjih ideologa, pre svega u jednoj od najdubljih misli Dobrice Ćosića: ’zaostalost kao prednost.’ ”

Ona smatra da u Srbiji kroz istoriju postoji savez elita, a uzrok tome se može naći u uverenju vladajućih slojeva da njihova vlast neće imati nikakvih ograničenja ukoliko je stanovništvo većinski neobrazovano i siromašno. Prema njenom mišljenju, srpske vlasti kroz istoriju kontinuirano prave grešku, ne uviđajući primere sa Zapada, da samo razvijeno društvo daje još veće prilike za razvoj.

Stojanović je istakla da zaostalost Srbije odgovara kako političkoj i najvećim delovima intelektualne elite, tako i Crkvi i ekonomskoj eliti kojoj ne bi odgovaralo da se preispita poreklo njenog novca, do čega bi svakako moralo doći ako bi Srbija ušla u EU. Za poslednjih 30-ak godina, razvoj srpskog društva blokiran je tri puta, a Dubravka Stojanović je mišljenja da to nisu samo sporadnični incidenti.

“To ne može biti nešto što se dešava slučajno”, istakla je ona. “Za mog kratkog mladalačkog života, to se desilo tri puta. To se desilo ’72/’73. kada su skinuti srpski liberali koji su želeli privrednu reformu i neke početke demokratizacije. Na drastičan način se to desilo krajem osamdesetih – tu šansu smo svesno, jasnim i nedvosmislenim delovanjem elite, propustili da bismo krenuli u ratove i etnička čišćenja. I treći put se desilo ubistvo Zorana Đinđića. Ako se za nešto više od 30 godina to tri puta ponovilo, teško da je u pitanju slučaj”, zaključila je Stojanović.

U razgovoru se na kratko prešlo i na aktuelne teme koje nisu u direktnoj vezi sa knjigom, te je Tijana Spasić, u svetlu događaja koji su se odigrali 10. oktobra na ulicama Beograda, upitala gošću da li je uprkos svemu učinjen korak napred, na šta je Stojanović odgovorila, povukavši paralelu sa protestima Žena u crnom i tribinama Peščanika koje takođe obezbeđuje policija, da se postavlja pitanje koga tu policija zapravo čuva.

“Izgleda kao da čuvaju vas od ’njih’, ali možda ipak čuvaju ’njih’ od vas. Ako ste svedeni na taj prostor i niko ne može ni da vas vidi niti da vas čuje, onda je pitanje sa koje strane kordona treba tu stvar gledati”, kazala je ona, dodavši da je, ipak, bolje biti makar i sa te strane kordona, nego biti nevidljiv u društvu. Poznata istoričarka prokomentarisala je i zbivanja sa one druge strane kordona: “Najbliža su mi viđenja koja kažu da je to bilo jako dobro organizovano, da to nije nikakav gnev mladih gladnih ljudi, ’dečaka’ – što bi rekla Olja Bećković.”

U knjizi se nalaze i dva teksta u kojima je Dubravka Stojanović analizirala udžbenike istorije u trenutku kada se nastavni program drastično promenio. Prvi tekst je napisan početkom devedesetih, nakon što je mesec dana pre početka školske godine promenjena celokupna istorija Srbije. “Radilo se o potrebi da se namesti istorijski kontekst, prema kome će ratovi koji su se tada vodili postati logični”, objašnjava Stojanović. Nove vlasti su tokom dvehiljaditih naišle na problem tumačenja Drugog svetskog rata i učešća četničkog pokreta u njemu, a javila se i potreba za konstruisanjem novog “idealnog pretka” koji će zameniti predstavu o Titu i partizanima.

“Draža Mihailović se idealno nametnuo kao Titov protivnik”, istakla je ona, dodavši da je to zahtevalo da se prekroje mnoge istorijske činjenice poput četničkih zločina po Bosni, Hrvatskoj i Sandžaku ili pitanja kolaboracije. Način na koji se istorija falsifikuje Dubravka Stojanović je duhovito pokazala na primeru nove interpretacije bitke na Neretvi.

“Četnici stoje gore na planinama, zajedno sa Italijanima, i pucaju na partizane koji prenose ranjenike. Takva interpretacija je dosta neprijatna za sliku ’idealnog pretka’. Nova slika izgleda ovako: za početak nema Italijana. Četnički komandanti stajali su po visovima i gledali kolonu partizana i ranjenika. I bili su u velikoj moralnoj dilemi da li da ih napadnu. Tačka. Partizanski komandanti nisu imali nikakve moralne dileme”, na šta se većina prisutnih glasno nasmejala. Stojanović je zaključila da je u novim udžbenicima zadržan “kontinuitet konflikta” koji potencira da su Srbi žrtve svih okolnih naroda i da Srbija nikada nije vodila osvajačke ratove, dodavši da se u prvim udžbenicima iz 2001/02. logori iz Drugog svetskog rata u Srbiji uopšte ne pominju.

Autorka je govorila i o autoritativnom modelu koji dominira ne samo u istorijskim udžbenicima i školstvu, već u društvu uopšte. “Tu se”, smatra ona, “ne ostavljaju nikakve dileme i nikakav prostor za razmišljanje. Tako je postavljeno naše školstvo i to je, naravno, ogroman izvor našeg autoritarizma.”

Poslednjih dvadesetak minuta publika je dobila mogućnost da postavlja pitanja, nakon čega je zvanični deo “Gradske knjižnice” završen, a prisutni su, uz muziku iz Peščanika i piće, nastavili razgovor sa poznatom istoričarkom.

Dušan Komarčević, E-novine, 13.10.2010.

Peščanik.net, 13.10.2010.

Leave a Reply