Rus Vladimir Ladižanjski osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, ali je pri tome izgubio život. Da nije umro mogao bi uz specijalnu penziju da živi još pedeset ili sto godina, jer je Rusija i majka i pravna naslednica SSSR-a, zemlje koja je čovečanstvu uz tolike druge izume podarila ideju zasluyhnykh artistov i zasluzhnykh sportistov. Najrevnosnija baštinica te ideje (koju je kolos poput SSSR kojekako i uspevao da sprovede u takozvani život) jeste Srbija, država kladionica, marketinga, portparola, koju hoću reći nema ker za šta da ujede, a koja svojim zaslužnim sportistima (kao god i umetnicima, naučnicima i državinim službenicima) hoće da obezbedi rajsko živovanje zbog toga što su slavu Srbije proneli po svim meridijanima. Kakvu slavu, šta je to slava, može li se slava pronositi i šta je svrha toga pronosa – to kao da nikog živog u ovoj smušenoj zemljici ne zanima.

Rus Vladimir Ladižanjski osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u dužini boravka na sve većoj i većoj vrućini, zagreje se sauna, dogreva se preko sto stepeni a takmičari sede unutra pa ko duže izdrži i ko otrpi veću vrelinu pobeđuje, ne možeš sportskoj disciplini ni ime da daš: sauanrstvo, saunašenje…

Uglavnom je u finalu nesrećni Rus umro: na korak od njega, ali u rashlađenoj prostoriji, sedeli su olimpijski lekari. Njegov sportski rival, Finac koji je hteo da pronese slavu svoje zemlje, prenesen je u bolnicu sa teškim opekotinama, organizatori još dugo neće moći da mu okače lentu i zlatnu medalju, pretpostavljam da je potonji pobedio, pošto je drugi finalista izdinstan na najsvirepiji način otišao u neki svet gde nadam se nema besomučnog takmičenja.

Daj, čoveče, to je bio nesrećan slučaj, kakve to veze ima sa našim sportistima koji su nas proslavili divnim i bezopasnim sportovima… – Jeste ovo bila nesreća, ali pre nego što se ona desila zar se iko upitao: kakvo je ovo takmičenje, čemu služi, šta donosi samom sportisti i šta je tu uopšte sportsko? Gde su granice ljudskih mogućnosti, to kad čujem od sportskih novinara tri dana sreće nemam! Vrhunski sport vidim kao vrhunsko preterivanje i smatram ga općenito nezdravim. Želja za publicitetom i ogroman novac koji se smeši uspešnima nagoni mlade ljude da se iznuravaju pa i da štošta reskiraju, ali im ja za to ne bih davao specijalne penzije.

Čak i kad bi se radilo o kraljici sportova tj. fudbalu, kad bi orlovi na olimpijskim igrama osvojili kakovu medalju ne bih im nikad dao zaslužnu penziju! To što si u jednom trenutku bio na krovu sveta, što si slušao i pevao himnu svoje zemlje, što ti je uručena medalja, to ti je plata! Ako si dobro igrao za sebe si prvog igrao, proneo si svoju slavu, a ne moju koji sam te bodrio iz nekog kafića. Kad fanfare utihnu, gledaj šta ćeš, potpiši višemilionski ugovor sa nekom kapitalističkom fudbalskom tvrtkom, a ako ti je karijera na zalasku uči za trenera, idi na zanat, studiraj, radi šta znaš, ali nemaš još ni trideset godina i ne slažem se da ti od tvoje četrdesete ja dajem penziju triput veću od prosečne zarade nekoga ko ne pronosi slavu nego radi u fabrici, na građevini, u gradskom zelenilu ili u domu zdravlja!

Što je najlepše, mnogi sportisti i jesu blagovremeno mozgali o svojoj nesportskoj budućnosti, većina se priklonila ugostiteljstvu, mnogi su postali treneri, država mora da je i njih prijatno iznenadila obznanivši da će svaki osvajač medalje ako je pregurao četrdesetu dobijati penziju od mislim sto deset hiljada dinara. Vredni poslenici ministarstvu sporta prebrojali su kompletan naš medaluk i, gle, imamo više od petsto medalja, nosioci su slava bogu živi i sad mogu da planduju do mile volje: jedan svetao trenutak u sportu dovoljan je za ceo život, pa zašto?! Ih, Ljubomire, nije to bilo koji trenutak, nego se zahvaljujući tome sportskom pregaocu ili geniju vijorila naša zastava, pa koja je i kakva je ta naša zastava, da je obaspem poljupcima i suzama, hoće li Srbija hraniti i dvoriti i sportiste koji su proneli slavu mrske Jugoslavije? Izdržavajući sama tolike šampione Srbija dovodi ostale republike a danas samostalne kneževine u neravnopravan položaj!

&

Šta sam ja dobio time što je čovek iz moje ulice u Farkaždinu (Duško Epifanić) pobeđivao na saveznim i međunarodnim takmičenjima u streljaštvu? Nisam ništa dobio, a nisam ništa ni zaslužio. I kako je Duško mogao proneti slavu Farkaždina po svim uporednicima? Je li mesno lovačko društvo dobilo novac od ministarstva sporta da odneguje još kojeg strelca koji se neće odavati krivolovu nego će na olimpijadama da pogađa krugove? Je li u našoj školi osnova streljačka sekcija, da ne kažem streljački odred, kako bismo svi postali vrhunski snajperisti? U Farkaždin nije došla čak ni televizija da snimi selo koje je rodilo prvaka, jedva da smo i struju dobili, slava koju je Duško postigao njegova je lična, dok njegovom rodnom mestu ne pripada ništa.

Isto se to, ama potpuno isto, događa sa Srbijom, ili ma kojom drugom državom. Neće uspeh njene reprezentacije ili pojedinca ništa promeniti, može Ana Ivanović opet da postane prva ili druga, neće zbog toga da nam dođe više turista ili investitora.

&

Naša se vrhuška opija šampionstvom, sebe vidi kao elitu i hoće da se bratimi sa drugim elitama, našu vladajuću klasu ne zanima masovan, amaterski, dečiji i školski sport, nju uzbuđuju samo rekordi, ona razmišlja samo u simbolima dok ju običan živalj koji nema dovoljno igrališta, bazena i biciklističkih staza ne interesuje, to je samo prirodno odgajalište glasača.

&

U centru Brna gledao sam ceo dan kako se na ogromnoj strunjači koja zaprema pola trga smenjuju ekipe malih hokejaša, fudbalera, karatista, neki su očito u sportskim društvima, neki su iz škole tu dovedeni na fizičko, imaju među prolaznicima pomalo i publike, ali se prvenstveno oni igraju, svaki petstoti biće reprezentativac Češke, ali meni su važniji, a reklo bi se i tamošnjoj državi, ovih 499 koji neće nikad postati profesionalci. Naši bi rukovodioci samo pobednike, da im oni organizuju dočeke i da im uruče ključeve od stana, a sad evo i penzije, pa nesrazmerno je da za nekoliko godina treniranja i za jedan svetao trenutak na takmičenju dobijaš od države triput više para nego čovek koji je završio školu i onda radio četrdeset godina. Zato i ne govorim o sportistima koji su negde zaradili milione dolara, nego ja ne bih dao specijalnu penziju nikome: bavio si se sportom, umetnošću ili naukom – na svoju odgovornost. Da, ali ja sam bio olimpijski šampion, čestitam, to mora da je bilo prijatno, ali sad si isto što i drugi!

&

Državni visokonameštenici moći će da zadrže po dva radna mesta, sa čim se vidim sad ne slaže ni sam Boris Tadić koji ne znam hoće li ličnim primerom postideti tih pet hiljada pohlepnika, ili će reći: „Ja jesam predsednik i DS i Srbije, ali ja na oba mesta takoreći volontiram, uostalom, qoud licet Iovi non licet bovi… „

&

„Peščaniku“ se u mom ličnom pristustvu otvoreno i neretko spočitava da ne predlaže rešenja, ne nudi terapiju nego samo uznemirava javnost izricanjem dijagnoza koje su svaka crnja od prethodne, evo dakle predloga.

1. Da se nijednom umetniku, nijednom sportisti i nijednom naučniku ne da specijalna penzija. Čovek koji je toliko nadvisio okolinu mora biti sposoban da mimo tog svog grandioznog umetničkonaučnog dela (otkrića, rekorda, pobede i sl.) radi nešto od čega će živeti.

2. Da se ako Boga znamo ne dodeli kabinet, službeni auto ni sekretarica Milanu Milutinoviću (sozercanie nepotrebno).

3. Da se SANU raspusti, da se nikom živom ne isplati više nijedan tzv. akademski dodatak, da se svi velikani smesta isele iz kabineta kako bi velelepna zgrada na krasnom mestu dobila i krasnu namenu: tvrdim da je SANU posve nepotrebna i da se ništa ne bi desilo kad bi onda bila naglo i trajno raspuštena.

Pazi molim te, a Francuzi, Rusi i toliki drugi narodi imaju akademiju! – Neka imaju! Mogu da navedem i države čije stanovništvo sasvim lepo živi bez akademije nauka i umetnosti, ali kad bi i sve države imale svak svoju SANU ja bih mislio da nama naša SANU ne treba: ništa nam ne daje i njenim se ukinućem ne bi ništa poremetilo (osim u životu njezinih razmaženih i precenjenih članova, za šta je krajnje vreme).

Ako gadno grešim, ako bi se nebo srušilo kad bi sportistima, umetnicima i naučnicima bile ukinute feudalne privilegije, neka se sruši.

Na moju odgovornost. I na moju glavu najpre.

Peščanik.net, 12.08.2010.