U javnosti se ponovo pojavio predlog o ekspertskoj vladi koju navodno treba formirati nakon potencijalne pobede opozicije na izborima. Srbiji je, kaže Božo Prelević, neophodna promena političkog sistema, te je zato nužno da nakon smene režima eksperti počiste teren. Kako bi tačno trebalo da izgleda novi politički sistem, Prelević ne kaže. Ne kažu to ni ostali koji se za to zalažu.
Institucionalne promene same po sebi ne mogu doneti promenu. Još je veća iluzija da će se stvari popraviti ako na vlast dođu ljudi od znanja ili tzv. eksperti. Ako institucionalni dizajn i stručnost ljudi na izvršnim pozicijama nisu nikakvi garanti da će se vlast ponašati u skladu sa interesima građana, postoji li nekakvo treće rešenje ili je situacija beznadežna? Naravno da postoji i naravno da ga svi dobro znamo. Veće učešće građana u politici. To ne podrazumeva samo veću izlaznost na izbore, već i veće interesovanje za politička pitanja i veću participaciju u donošenju političkih odluka. Videli smo kako građani svojim pukim prisustvom na sednici gradske skupštine o izmenama Plana generalne regulacije mogu naterati gradske vlasti da rade u javnom interesu. Suverena moć uvek je u rukama naroda i pitanje odgovornosti vlasti zavisi direktno od upotrebe narodne moći kroz političku participaciju.
Žitelji Srbije, dakle, moraju se politički aktivirati. Mada se čini da je rešenje jednostavno i na dohvat ruke, politički aktivno građanstvo ne nastaje tokom noći i tek tako. Ako je imperativ visok stepen građanske participacije u političkom životu, glavni problem je prelazak iz pasivnog u aktivni stadijum.
Kako to izvesti? Ovo pitanje postavio je C. B. Macpherson, poznati kanadski marksistički politički naučnik, pre nešto manje od 50 godina. Dva puta, kaže on, mogu voditi do participativne demokratije. Prvi je da građani osveste svoju političku ličnost i prestanu se doživljavati samo kao puki potrošači. Drugi vodi preko drastičnog smanjenja društvene i ekonomske nejednakosti. Macpherson nam manje više kaže ono što smo i sami intuitivno znali. Da bismo se politički aktivirali neophodno je da osvestimo važnost političkog angažmana ili da među nama nema velike nejednakosti koja znatan deo građana drži van procesa odlučivanja. Problem je, međutim, što i do osvešćivanja i do smanjenja nejednakosti dolazimo upravo putem participacije. Svesni smo važnosti akcije kada u njoj učestvujemo. Slično, do pravednije raspodele dolazimo kada se političkim učešćem za nju izborimo.
Macpherson nudi neka rešenja za izlazak iz ovog začaranog kruga. Ako se ljudi ponašaju bar u nekoj meri racionalno i ne angažuju se jer im angažman predstavlja ozbiljan trošak, onda rešenje mogu biti veliki ekološki problemi. Pasivnost naprosto postaje previše skupa, ljudi se bune, akcijom razvijaju svest o značaju participacije i započinju proces promena. Čini se da se upravo to dešava danas u Srbiji.
Ovde je važno napomenuti da kanadski autor svoju teoriju razvija imajući na umu zapadne liberalne demokratije 70-ih godina 20. veka u kojima je socijalna država još uvek jaka i problemi građana neuporedivo manji od današnjih problema žitelja Srbije. Kako je onda moguće da pasivnost u Srbiji već odavno, mnogo pre ekoloških problema, nije postala preskupa.
Vratimo se još pedesetak godina unazad, do još jednog marksiste, italijanskog filozofa i političara Antonia Gramscia. On je smatrao da savremene vladajuće klase ne vladaju samo, pa ni pretežno pukom silom, već zahvaljujući saglasnosti potčinjenih klasa. Ovu saglasnost Gramsci objašnjava pojmom hegemonije. Podsetimo se, vladajuća klasa dobija pristanak potčinjenih tako što potčinjeni u određenoj meri prihvataju ideologiju vladajućih kao svoju. Ili, pojednostavljeno do kraja, mada manje precizno, vladajući pokušavaju da nas ubede da je njihova vlast zdravorazumska i opravdana.
Uzmimo ovde jedan primer hegemonog delovanja klase na vlasti. Prethodne nedelje na TV Insajderu u jednoj emisiji se razgovaralo o vršnjačkom nasilju. Govorila je predstavnica ministarstva prosvete i dve psihološkinje. Prikazan je snimak nasilničkog ponašanja dečaka u jednoj osnovnoj školi, na šta je novinarka upitala gošće šta da se radi. Predstavnica ministarstva rekla je kako škola mora da pojača prevenciju i poštuje procedure, kako se mora videti zašto se nasilje desilo baš u toj školi i zašto ga nastavnica nije prijavila. Naglasila je kako ministarstvo organizuje brojne seminare i daje sve od sebe da se nasilje spreči. Sa druge strane, psihološkinje su odmah rekle da škola nije svemoguća i da se u nasilnom društvu nasilje ne može otkloniti procedurama i školskim seminarima. Predstavnica ministarstva očigledno je pokušala da prikrije stvarni uzrok nasilja i ko ga generiše, da problem prebaci na škole, a režimske nasilnike prikaže kao iscelitelje. Srećom, psihološkinje su reagovale antihegemono.
Vratimo se sad na pitanje ekoloških problema i pobune. Dakle, iako je, ako dosledno sledimo Macphersonvu logiku, u Srbiji angažman odavno morao biti jeftiniji od ćutanja, režimska vladajuća ideologija naprosto je bila suviše jaka. Subvencije stranim kompanijama i nasilje nad prirodom pravdani su kao nužni propratni efekti za postizanje većeg broja radnih mesta i navodno boljeg života. A onda su se pojavili ekološki pokreti. Delovali su antihegemono učinivši probleme vidljivim i lako razumljivim. Režimska mašinerija postala je nemoćna.
Reke su se počele gurati u cevi, vazduh je postao toliko zagađen da je uzrokovao desetine hiljada smrti godišnje, a iskopavanja litijuma (i bora) pod palicom Rio Tinta pretilo je da izazove ekološku katastrofu. Ekološki pokreti sve su bliže sarađivali, lokalni problemi postajali su državni, a žitelji svih gradova ujedinili su se u blokadi puteva. Počela je politička borba. Delatna blokada, nastala usled odbijanja svega što ime veze sa politikom, o čemu je na ovom sajtu u nekoliko navrata već bilo reči (ovde i ovde recimo), polako se smanjivala. Macphersonov začarani krug kao da se počeo probijati. Ljudi na ulicama razvili su svest o značaju političke participacije. Ako režim kojim slučajem izgubi republičke izbore, najgore što možemo učiniti je da se odreknemo te tekovine – formirajući ekspertsku vladu.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 11.02.2022.
