Providno ogledalo

 
„Print the lie“
Man who shot Liberty Valance, John Ford, 1962.

 
Nacionalistički medijski blitzkrieg kao od šale ruši bedeme koje civilno društvo i pored svih otpora podiže poslednjih petnaestak godina. Nacija se vraća kao Subjekt politike, počev od omiljenog hobija-glasnog mrženja Nataše-Biserko i ostalih žena u crnom, preko prebijanja mitskih računa u Hagu (i pored činjenice da nema nade da će ijedna od tužbi-u-desetercu biti pozitivno rešena, što će nesumnjivo sačuvati i pojačati dva međuzavisna osećanja nepravde. Tužbe i jesu podnete da ne bi bile rešene i da bi se konzervisale za neke buduće potrebe), preko pojave novog glasnogovornika patriotizma Malagurskog, najavljenog zavetnog protesta ispred prostorija Žena u crnom i sve do ponovnog pokretanja još jednog mitskog i bolnog pitanja: ko je devedesetih godina razvalio Jugoslaviju.

Javnost u Srbiji nesumnjivo predvodi u proizvodnji paradoksalnih tvrdnji. Iako se kod nas Jugoslavija već najmanje trideset pet godina (a zapravo znatno duže: od njenog formiranja) opisuje kao tamnica (srpskog) naroda i iako se uživa nad njenim lešom, javnost se u Srbiji u isto vreme brani od svake naznake optužbe da su srpsko rukovodstvo i srpska javnost početkom devedesetih imali ikakvog udela u njenom razvaljivanju. Najnoviji povod je svedočenje Sonje Biserko (ili beše Sonja Kandić? Nije bitno, sve su one u crnom) koja je ustvrdila da je i Srbija odgovorna za izazivanje rata i raspada bivše nam države. Reakcija jednog dela državotvornog establišmenta je zabeležena u Večernjim novostima) (a gde drugde?). Naravno, kao po običaju, reaguje se na utvare, polu-izmišljenje izjave, konstruisane opasnosti i imaginarne pretnje: Ljubodrag Dimić, Vasilije Krestić i Darko Tanasković kažu da Srbija ne može biti, je li, odgovorna za raspad Jugoslavije: formalno pravno Srbija nije ni mogla da bude odgovorna za taj raspad.^[1] Nešto poput onog funkcionera jedne državne, čini mi se, agencije koji se pred kamerama pre nekoliko godina branio da nije moguće da je krao neke pare iz budžeta jer, formalno-pravno, nije bio ovlašćen za to (?!).

Krajnje je duhovit i izbor jednog od sagovornika: Dimić, iako negira da je dolazak Miloševića na vlast imao uticaja na raspad Jugoslavije, kreće od 1989, valjda da ne bi morao da pomene nekoliko godina stariji memorandum SANU koji je reinventirao etničku mržnju i nepoverenje pa raspadu Jugoslavije doprineo najmanje isto kao i, ipak najpre politički oportunista, Milošević. Taj je memorandum potpisao najsporniji sagovornik Večernjih novosti, Vasilije Krestić. Pa da parafraziram samog Krestića: da je ovo ozbiljno društvo, za njega ne bi bilo mesta u medijima od onog trenutka kada je potpisao dokument kojim je razvalio svoju državu. Tim potpisom je „diskvalifikovao ne samo sebe, već i stranu u čije ime je pisao memorandum, i pokazao nekorektnost i mržnju prema narodu i zemlji u kojoj je živeo.“

Tanasković^[2] je podsetio i na jednu pokojnu instituciju koja tek danas pokazuje prave posledice svog delovanja: Komisiju za istinu i pomirenje. On greši kada tvrdi da su njen rad neki napustili, jer su želeli da samo Srbija bude okrivljena za rat. Podsećanja radi: zadatak komisije nije bio da nađe krivca za rat, niti je mogla da optužuje države niti narode, a po prirodi nije mogla da se bavi ničim sem Saveznom Republikom Jugoslavijom i njenom ulogom u ratovima, jer je to bila “Komisija za istinu i pomirenje Savezne Republike Jugoslavije“. Najugledniji članovi su napuštali rad komisije upravo zato što je ona preskočila svoj mandat i odradila upravo ono što se danas naveliko reprizira: simulirala je devičansku nevinost Srbije tokom ratova devedesetih.

Ovaj munjeviti povratak nacionalne retorike u kojoj petparački mediji uživaju, pokazuje da sistemom laži, laganja i samozavaravanja nije raščišćeno temeljno pitanje ove zajednice. Čini mi se da je još Dejan Ilić indirektno kazao da je Komisija za istinu i pomirenje, formirana prvim ukazom Vojislava Koštunice, uradila upravo ono za šta je i formirana: pružila je jedan konstitutivni narativ. Kao što je zadatak bilo koje komisije za istinu i pomirenje, njen zadatak je bio da temeljno podeljenom društvu pruži taj konstitutivni narativ. I Koštuničina komisija je upravo to uradila. Njen postmoderni odgovor neobično se dobro sinhronizovao sa mišljenjem ovdašnjeg javnog mnjenja: odgovora nema, uzroci rata sе^[3] nalaze u nedokučivim lagumima istorije, istina se, kao ni bilo koja istina, ne može apsolutno saznati, istine nema, Srbija je čista ko suza. Komisija za istinu i pomirenje je, dakle, ponudila konstitutivnu laž. Kao što znaju svi koji odbijaju samozavaravanje, ta laž glasi: Srbija nije u saradnji sa još ponekom republikom izazvala krvavi rat i izvršila matricid.

Ovih dana vidimo, međutim, da se zajednica efikasno mobiliše da bi laži u sopstvenom korenu odbranila. To i pokazuje svu manjkavost laži koja se nalazi u korenu jednog društva, mada se mora priznati da je malo društava, ukoliko ih i ima, koja takvu konstitutivnu laž i njenu odbranu nemaju. (Počev, na primer, od ipak genijalnog filmskog ostvarenja sa početka, koji indirektno pere savest belog osvajača američkog kontinenta^[4] ili od Britanske imperije koja “nije” izmislila koncentracione logore tokom Burskog rata. Primere možemo ređati do sutra.) Uvek će neko pokvariti idilu tako što će odbiti da bude napravljen ludim, a takvi se samo nasiljem mogu naterati da u laž “poveruju”, mada je i to samo privremeno rešenje jer spoznavanje istine je ireverzibilno. Rešenje kvadrature kruga ponudio je Staljin: nema čoveka nema problema, ostalo je samo da gospoda huligani to rešenje realizuju.

Reanimirana nacionalna retorika (kao i svaka dimna zavesa) je poput providnog ogledala: iako nam pruža ulepšanu sliku “nas”, ne može a da ne propusti pogled na grdnu utvaru iza. Kapitalizam koji se uvodi već dvadeset pet godina nas je podelio na bogate i nepotrebne, država nas deli na korisne i skupe, ali Nacija će pozlatiti sve muke bednika koji, opterećeni preživljavanjem, ne mogu da stignu klasu sposobnih mlaznih japi-menadžera, koji se uvek regrutuju iz redova vladajućih stranaka. U toj situaciji, bolje je javnost zabaviti izdajnicima i patriotima da se ne bi bavila, na primer, novim zakonom o radu.

Zato će ova vlast, kao i svaka do sad, preferirati nacionalnu retoriku i recikliranje starog establišmenta, jer će to privremeno projektovati odraz zamišljene pastoralne nacionalne zajednice, nadaju se, pre nego što shvatimo da je ogledalo (i) providno i da se iza njega nalazi ništa do restauracija sa lanca puštenog devetnaestovekovnog kapitalizma. Zadatak ogledala je da stvori iluziju da društvo ne bi popucalo po pravim i previše stvarnim šavovima: klasnim i socijalnim. Isto što je Žižek rekao za nacizam, može se reći i za nacionalizam: to je iluzija da je moguće izgraditi kapitalistički način proizvodnje, ali izbeći antagonizme i tektonsku (klasnu) pukotinu posred društva.

 
Peščanik.net, 06.04.2014.