Henry VIII sa nogom od stola umesto mača, Trinity College, Cambridge, foto: Pinterest

Henry VIII sa nogom od stola umesto mača, Trinity College, Cambridge, foto: Pinterest

Ovo naše zagađeno vreme prosto priziva Henryja VIII, prvog brexitovca. Serijska monogamija trbušastog tiranina dovela je do razlaza s Rimom i papom Klimentom VII, čiji bi današnji pandan bio Jean-Claude Juncker. Henry je prvo nosio titulu Fidei defensor – branitelj vere, koju mu je Rim dodelio zbog napada na Luthera. U toku borbi za prevlast u doba reformacije, Henry je ubedio Thomasa Cromwella da sačini nacrt Zakona o proklamacijama iz 1539. godine, koje se danas pominju kao „odredbe Henryja VIII“ u zakonodavnom aktu o brexitu koji je nedavno usvojen u Donjem domu britanskog parlamenta.

Usvajanje tog zakona pokrenulo je sindrom podrivenog suvereniteta. Ko vlada Britanijom? Kruže bojazni da će vladin „zakon o velikom opozivu”, čije je ime spektakularno pogrešno, podražavati odredbu zakona iz 1539. po kojoj se kraljevim proklamacijama daje snaga zakona. Kažu da je čak i James VI i I, kralj Škotske i Engleske, nazvao tu Henryjevu odredbu „tiranskom“ (opozvana je posle svega 8 godina). Ona je počivala na principu koji pokojni istoričar G. R. Elton, u svojoj nepodnošljivo kitnjastoj Tjudorskoj revoluciji u vladanju, naziva „svenadležnost zakona“. U stvari, dobili smo opozivanje opoziva usvajanjem zakona: potpuno uključivanje evropskih principa u britansko zakonodavstvo u času kada zemlja napušta EU. Time bi trebalo da se spreči ono što je Telegraph nazvao „pravnom crnom rupom posle brexita“. Pravo ime tog zakona onda bi bilo „Veliko preuzimanje evropskih zakona u trenutku kada verujemo da se oslobađamo iz kandži Brisela“. Kao što je nedavno primetio i Sun, to svakako ne može biti nazvano zakonom o napuštanju Evropske unije.

Možda previše strahujemo od odredbi Henryja VIII, koje vladi daju moć da menja zakone bez šire parlamentarne kontrole. Ali Henry kao da je neizbežan. Zakon o evropskim zajednicama iz 1972, jedna od mera koje čekaju opoziv, sadrži odredbu kojom se ministri britanske vlade ovlašćuju da prenose direktive EU u britansko zakonodavstvo. Pomoću delegiranog zakonodavstva svake godine se usvoji na hiljade pravnih instrumenata. Po podacima naše vlade, parlament je do sada usvojio njih 7.900 da bi sprovodio zakone EU u Britaniji. Pritom, parlament ih samo usvaja ili odbija, pa je kontrola koju on ima nad njima odavno predmet kritike. Prošle godine, nakon što su lordovi zaustavili usvajanje sekundarnih zakona o poreskim olakšicama, lord Strathclyde je u svojoj analizi preporučio da se Gornjem domu oduzme moć stavljanja veta na pravne instrumente. Ustavna komisija je izrazila bojazan da „vlada lakše usvaja predloge zakona u svojstvu delegiranog nego primarnog zakonodavca“.

S druge strane, sama činjenica masovnog prepisivanja evropskih zakona znači da njihovo sprovođenje mogu garantovati samo evropske agencije. Ponekad, kao kada je reč o standardima za namirnice, britanska Agencija za standarde hrane radi uporedo sa Evropskom agencijom za sigurnost hrane: šta će se dogoditi kada Britanija više ne bude deo EU? Slični regulativni sistemi postoje za finansijski sektor, poljoprivredu, telekomunikacije, medicinu i zaštitu životne sredine. Na vidiku je pat pozicija: Britanija će ili uvesti sopstvene instrumente i time ugroziti trgovinu i druge oblike saradnje sa Unijom, ili će se prikloniti postojećem evropskom režimu poput zemalja koje uvoze mesne proizvode u EU, čime će brexit izgubiti svaki smisao i ispostaviti se kao prevara.

Pošto nema mnogo izgleda da će sva regulativa biti zamenjena do roka za Član 50 u martu 2019, preostaju nam ovlašćenja ministara tadašnje vlade (koja god tada bila) da o tim stvarima odlučuju po svojoj volji – što je moderna verzija Henryjeve svenadležnosti zakona, doduše bez odrubljivanja glava.

Glen Newey, London Review of Books, 19.07.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 08.09.2017.

TEMA – BREXIT