dečija dukserica na zemlji, uništena

Foto: Predrag Trokicić

U dnevnom listu Danas 29. avgusta 2017. godine objavljen je intervju sa Momirom Stojanovićem, načelnikom Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa VJ u vreme intervencije NATO-a na SRJ 1999. godine. U uvodu intervjua predstavljen je kao „bivši poslanik Srpske napredne stranke i bivši predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije i aktuelni odbornik Grupe građana ’Iskreno za Niš’ u niškoj skupštini“. Verovatno je još mnogo toga – otac, suprug, sin, vojni general, stručnjak za bezbednost – ali najveći pečat u karijeri zasigurno je ostavio kao bezbednjak Prištinskog korpusa, o čemu svedoče izjave svedoka i vojna dokumentacija.

Stojanović u intervjuu Danasu razotkriva strukturu i prirodu vlasti Srpske napredne stranke, govori o korupciji, malverzacijama, preuzimanju privatnih firmi od strane vladajuće stranke i pritiscima na medije. Ko zna, možda je u pravu, kao bivši važan šraf te vlasti najbolje zna kako ona funkcioniše. On kritikuje međunarodnu zajednicu i njen uticaj na Srbiju u pogledu razrešenja kosovskog pitanja, a ide tako daleko da predlaže podelu Kosova i, ni manje ni više, nego pripajanje severa Kosova i Republike Srpske (!) Srbiji. U smislu da se u trgovinu oko Kosova uključi pola međunarodno priznate Bosne i Hercegovine i da se Srbiji u miru pripoji ono što nije uspela da prisvoji ratom. Iznosi predviđanja o budućem radu Specijalnog suda za zločine OVK, kritikuje Zakon o prodaji poljoprivrednog zemljišta i dolazak Ikee, lamentira nad odlaskom mladih iz zemlje i pretvaranjem Srbije u „tržište jeftine radne snage“. Sve u svemu, Stojanović se predstavlja i predstavljen je kao svojevrsni društveni i moralni autoritet za teme bezbednosti, politike, privrede i, generalno, sadašnjosti i budućnosti Srbije.

Najmanje dve krivične presude, međutim, vide ga sasvim drugačije. Haške sudije u presudi Milanu Milutinoviću i petorici drugih visokih srpskih zvaničnika optuženih za zločine nad kosovskim Albancima Stojanovića nazivaju „neverodostojnim svedokom“, a u prvostepenoj presudi Vlastimiru Đorđeviću njegove tvrdnje ocenjene su kao „neuverljive“ i „besmislene“.

No, važnije od svega je kakva je bila ratna uloga novopečenog opozicionara srpske politike, posebno u Operaciji Reka 27. i 28. aprila 1999. godine, kada je u đakovičkim selima Meja, Korenica, Dobroš i Ramoc u dolini Caragoj ubijeno 350 albanskih civila, među kojima je 36 maloletnih, tek stasalih dečaka između 15 i 17 godina. Većina tela pronađena je 2001. godine u jednoj od batajničkih masovnih grobnica. Reč je o najvećem masovnom ubistvu počinjenom toko intervencije NATO-a i jednoj od najobimnijih akcija proterivanja civila. Celokupno stanovništvo četiri pomenuta sela po naređenju i u organizaciji vojske i policije proterano je u Albaniju, na granici su im oduzeta dokumenta, kuće uništene (Korenica, na primer, bila je spaljena do temelja), a imovina opljačkana.

Fond za humanitarno pravo je pre otprilike dve godine u dosijeu Operacija Reka predstavio detalje o zločinima počinjenim u đakovičkim selima i objavio sve raspoložive dokaze o ulozi Momira Stojanovića u tim događajima. U odgovoru na sasvim uopšteno pitanje novinarke Danasa o umešanosti u „zločine nad albanskim civilima“ i optužnici Osnovnog suda u Đakovici na osnovu koje je za Stojanovićem (i još 16 osoba) raspisana crvena Interpolova poternica, on kaže da se radi o jednoj vrsti „reciprociteta“, odnosno pokušaju da se umiri kosovska javnost zbog početka rada Specijalnog suda za OVK. Originalno objašnjenje, koje međutim i dalje ne govori ništa o njegovoj ulozi u počinjenju i prikrivanju ratnih zločina.

Na šta bi Stojanović zapravo trebalo da odgovori? Prvo, kakvu je ulogu imao u planiranju Operacije Reka? Drugo, da li su jedinice pod njegovom komandom ubijale i proterivale albanske civile, rušile i pljačkale njihove kuće? Treće, da li je preduzeo nešto da kazni počinioce zločina i, što bi se reklo, zašto nije?

Dokazi koji su izvedeni u dva haška procesa, a Fond za humanitarno pravo ih u dosijeu Operacija Reka objedinio i dopunio, ukazuju na to da je Momir Stojanović imao ulogu u planiranju napada na sela doline Caragoj. Jedan od svedoka, bivši oficiri VJ Nike Peraj, svedočio je da je na jednom sastanku Stojanović zagovarao napad na đakovička sela u znak odmazde za ubistvo njegovog rođaka Milutina Praščevića (inače policajca iz Đakovice) i da je tom prilikom najavio da će biti „eliminisano bar 100 glava i spaljene sve kuće“.

Zatim, Momir Stojanović je bio direktno nadređen 52. bataljonu Vojne policije, jedinici koja je učestvovala u Operaciji Reka i počinila zločine. U selima Dobroš i Ramoc pripadnici te jedinice su, recimo, odvojili četiri albanska civila i predali ih pripadnicima Posebnih jedinica policije koji su ih potom ubili. Osim toga, vojnici Stojanoviću potčinjenog bataljona učestvovali su u najmanju ruku još i u proterivanju albanskog stanovništva.

Konačno, Stojanović je bio obavezan da kao načelnik Odseka bezbednosti istraži zločine koje su počinili pripadnici Prištinskog korpusa, ali i policije i paravojnih grupa koje su učestvovale u napadu. U presudi Vlastimiru Đorđeviću navodi se sledeće: „Veće konstatuje da se iz dokaza koje je dobilo može jedino zaključiti da je Momir Stojanović bio obavešten o zločinima koje su pripadnici VJ, MUP i drugih srpskih snaga počinili tokom operacije Reka, ali da nije preduzeo nikakve mere da o njima pokrene istragu, što je suprotno obavezama koje mu njegova funkcija nameće“.

Da je upitan o svemu navedenom, Stojanović bi verovatno ponovio odgovore date pred Tribunalom u Hagu – da ništa ni o čemu nije znao i da je za ubistva u selima Meja, Korenica, Dobroš i Ramoc čuo tek kada je počelo suđenje Milutinoviću i drugima, dakle najranije u julu 2006. godine. Punih sedam godina, dakle, najviši obaveštajni oficir Prištinskog korpusa ostao je neobavešten o ubistvu 350 ljudi u operaciji koju je njegov korpus predvodio. Da stvar bude gora, dve od tih sedam godina (2003–2004) proveo je na mestu načelnika Uprave bezbednosti VJ, odnosno direktora Vojnobezbednosne agencije. Ako sa tih pozicija nije uspeo da sazna ništa o pomenutim zločinima, zašto bismo mu verovali da je sposoban za bavljenje politikom? Biće ipak, da Stojanović samo nastoji da prikrije svoju odgovornost za zločine u đakovičkim selima.

Naravno, argument da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno stoji u ovom slučaju, ali bi, budući da postoji mnogo dokaza koji govore o odgovornosti intervjuisanog, razgovor mogao da počne pitanjem „gde ste bili i šta ste radili 27. i 28. aprila 1999. godine“ umesto „da li je partokratija ključni problem današnje Srbije“? Nije opozicija sve što govori protiv vlasti i kritički nastrojen deo javnosti morao bi to neprestano da ima u vidu.

Napomena: Tekst je u skraćenoj verziji 01.09.2017. objavljen u dnevnom listu Danas.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 01.09.2017.

TEMA – KOSOVO