Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Možda će se nekome učiniti da „priča iz davnine“ koja sledi nema veze sa današanjim vremenom, ali molim poštovane čitatelj(k)e da sačuvaju strpljenje do kraja, mislim da će se pokazati da ima.

Prvoslav Raković je utemeljitelj i dugogodišnji direktor fabrike automobila „Crvena zastava“ u Kragujevcu, Vladimir Jasić je isto to, samo za „Elektronsku industriju“ u Nišu. Reč je, dakle, o industrijskim pionirima Srbije, ljudima koji su Niš i Kragujevac praktično ni iz čega izgradili u velike industrijske centre, ne samo Srbije i ne samo ondašnje, velike države kakva je bila Jugoslavija, nego i Evrope. I dalje, nije ovde reč o pokretačima i nosiocima industrijskog razvoja Srbije samo pa ni pre svega zato što su zapošljavali desetine hiljada radnika – pretvarajući preko noći seljake u proletere – nego zato što su u zaostalu, agrarnu i komunističku Srbiju donosili običaje, pravila, standarde svetskih industrijskih lidera kao što su bili italijanski Fijat i holandski Filips. I njihov način rada i razmišljanja. Što su donosili znanje i tehnologiju. I u samoupravna socijalistička preduzeća unosili duh tržišta i preduzetništva. I što su istovremeno srpske radnike i preduzeća „iznosili“ na svetsku pijacu, da se kale i prekaljuju. I spremno dočekaju trenutak – koji uopšte nije bio daleko, oni su to znali – kada planeta zaista postane globalno selo.

Ali, ni to nije sve. Da nije bilo Rakovića, danas ne bi bilo Mašinskog fakulteta u Kragujevcu, jer je on osnovan da bi stvarao inženjere koji su bili neophodni za fabriku. Da nije bilo Jasića, koji je stalno govorio: „ulaganjem u kadrove obezbeđujemo budućnost“, ne bi bilo Elektronskog fakulteta u Nišu. Zanimljivo je, obe ove visokoškolske ustanove osnovane su istog dana, 1. oktobra 1960. godine.

Ko danas u Srbiji zna za Rakovića i Jasića, osim malobrojnih posvećenika? Niko. Zašto? Zbilja, šta je bilo sa tim sjajnim ljudima, kud su se deli, gde su nestali?

Nestali su sa javne scene i iz privrednog života Srbije upravo kad su bili na vrhuncu, početkom sedamdesetih, tačnije 72-3. godine, u velikom obračunu unutar srpskog političkog rukovodstva. Vrhovni arbitar je naravno bio Tito, ali je u suštinskom smislu on zapravo bio samo egzekutor. Borba je prethodno rešena interno.

Marko Nikezić, francuski đak, poznat po svojim prozapadnim stavovima, koji je stalno ukazivao na opasnost od ruskog, tj. sovjetskog uticaja, morao je da napusti svoju funkciju. Sa njim je smenjeno još desetak hiljada ljudi. Bila je to nezapamćena, često vrlo brutalna čistka. Međi njima su bili i Prvoslav Raković i Vladimir Jasić; ovaj potonji je čak kažu zajedno sa foteljom (kao simbolom tehnokratizma) kroz prozor izbačen iz kancelarije. Koja je srećom bila u prizemlju.

Tih 10.000 liberalno orijentisanih, obrazovanih, uglavnom mlađih ljudi, prilično široko rasprostranjenih po privrednim, opštinskim i partijskim rukovodstvima, po fakultetima, Srbiju bi u tom trenutku, a nesumnjivo i Jugoslaviju – zaziranje Slovenije bi sigurno bilo manje, verovatno ni rešenja u Ustavu iz 1974. godine ne bi bila takva kakva su bila – učinili bitno drugačijom zemljom. Uzgred, nisu to bili samo puki sledbenici. Bilo je među njima i takvih koji su proleterski poklič „fabrike radnicima“ zamenjivali (kapitalističkom) parolom – „akcije radnicima“.

Ako se sve to ima vidu, onda se osnovanom čini pretpostavka da bi i razvoj Srbije u naredne dve decenije – uprkos grupi „siminovaca“ oko Dobrice Ćosića, antitržišno orijentisanim „praksisovcima“ i dogmatskoj struji u Partiji – tekao drugim tokom te da bi na kraju tog razdoblja Srbija bila zemlja sa razumevanjem i sebe same i sveta oko sebe potpuno drugačijim od onog koje je tih sudbonosnih godina stvarno (za)vladalo.

Socijalistički model razvoja jeste početkom šezdesetih iscrpeo svoje mogućnosti, tu nije ništa sporno. Nevolja je, međutim, u tome što je desetogodišnja potraga za novim „modelom“, koja je vrludala između zapada i istoka, tj. između (sve) više ekonomske i političke konkurencije sa jedne, i regresije na sovjetski partijsko-dirižistički model, pod jakim uticajem vojske i policije sa druge strane, u Srbiji prelomljena u korist ovog drugog. To se najbolje videlo početkom devedesetih kada su srpski generali leteli u Moskvu da tamo traže izlaz iz krize u koju je, da se iz nje nikada ne izvuče, zapala druga Jugoslavija. Ali, ni po jada da je propala samo Jugoslavija. U tom, poslednjem desetleću 20. veka uništena je praktično i srpska industrija – o pomračenju uma i odlivu mozgova da ne govorimo – a sa njom i EI i CZ.

U razvijenom, zapadnom svetu se na različite načine čuva uspomena na utemeljitelje industrijskog razvoja. Oni su u svakom slučaju priznati kao važan deo nacionalne kulturne tradicije. Ne samo radi iskazivanja pijeteta prema prošlosti, nego i još više kao orijentiri za budućnost.

Sigurno u (novijoj) privrednoj istoriji Srbije ima još ljudi, osim dvojice ovde pomenutih, koji su zaslužili da budu zapamćeni. O tome bi ljudi i gradovi koje su zadužili, naročito sad kad se toliko govori o (re)industrijalizaciji, trebalo pre svega da povedu računa. Kada je pak reč o Vladimiru Jasiću i Prvoslavu Rakoviću, najmanje što zaslužuju – baš zato što više nema ni „Elektronske industrije“ ni „Zastave“, a možda uskoro neće biti ni „Fijata“ – jeste ulica u gradu i/ili bista na fakultetu.

Ne zbog njih, zbog nas.

Peščanik.net, 24.11.2016.

Srodni link: Mijat Lakićević – Paradigma Ra(n)ković

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.