Luđe ne može biti, prevaziđena je ocena; može samo još luđe, daleko je realnija. Prvo, ono sa psima, koji 16 puta čuju bolje od ljudi: to su reči bivšeg predsednika Srbije, deo tumačenja dokumenta ruske tajne službe o akustičnom oružju. Kao laička građanka i ljubiteljka životinja, tu sam se morala zaustaviti i postaviti sebi nekoliko jednostavnih pitanja: gde i kada su izvođeni eksperimenti? U Rusiji ili u Srbiji? Da li je akustično oružje bilo isto? Kako objasniti drugačije ponašanje srpskih pasa, prisutnih 15. marta na lokacijama događaja? Da li su srpski psi bili deo puča koji je pripreman u Srbiji 15. marta? Da li je neki od njih već uhapšen? Ispred RTS-a je u poslednjih nekoliko dana primećen izvestan broj pasa, pa i neki koje je publika prepoznala od 15. marta. Ni na jedno pitanje nisam uspela da odgovorim. Preostalo mi je da ponovo pročitam Aristofanove Zolje i Pasje srce Bulgakova, možda mi je promaklo nešto od ponašanja pasa u politici i na sudu. U svakom slučaju, rezultati ruskih tajnih službi pokazuju jedno – da srpski represivni organi imaju akustično oružje, što je bio jedan od uslova koje je bivši predsednik sam postavio da postane bivši. Jeste dakle bivši!
Manje problema ima sa narednim tvrdnjama bivšeg srpskog predsednika: po njegovom tumačenju, biciklisti, koji su u međuvremenu stigli do Strazbura, nisu vozili sve vreme bicikle, nego su se uglavnom baškarili po kombijima, a za foto-seanse sedali su na bicikle. Ako je biciklista 90, onda je za njih bilo potrebno nekih 15 kombija, a za prevoz bicikla najmanje 2 kamiona. Kako bi se brzo i efikasno izvelo brzo izlaženje iz kombija, preuzimanje bicikla iz kamiona, uređivanje kolone i priprema za fotografisanje? Logistička noćna mora! Naravno, fotografi su diljem Evrope uredno čekali da se završi inscenacija, pa su onda slikali završni, očito lažni rezultat. Kako je mogućno da baš nijedan nije hteo da registruje prevaru? Odgovor je isti kao sa psima-pučistima: reč je o međunarodnoj zaveri, koju je konačno otkrila ruska tajna služba.
Najzad, Pikaču; među snimcima demonstracija u Turskoj pojavio se i jedan koji je osvojio Internet. Pred vodenim topovima i drugim oružjem protiv građana koji protestuju, među drugima, i ne manje brzo, trči i neko obučen u kostim Pikačua. Turska policija poznata je po surovosti, zatvori još i više. Prva reakcija na prizor je smeh, i ne može biti nešto uvredljivije od toga za tursku policiju. Posredno, prizor potvrđuje politiku narodnog pokreta u Srbiji, koja promoviše smeh kao ključni telesni, duhovni, socijalni i kulturni kvalitet. Kad je narod duhovit, vlast ostaje vezanih ruku – podsmevana, bazično glupa i nesposobna. Kad je bivši predsednik Srbije izrekao nekoliko savršenih nadrealističkih domislica, uz uobičajene prostačke ispade, on se time uključio u proizvodnju humora i smeha. Svaki put kada ode u posetu „onoj deci“ koja hoće da uče, publika umire od smeha: to je jedan od najboljih štosova narodne pobune. Kombiji su skoro isto toliko dobri. Nazire se nova i uspešna karijera!
Konačno, i kompliment: bivši predsednik Srbije više puta u najnovijim nastupima upotrebio je izraz „da mi nebo padne na glavu“, koji se prepoznaje kao stalni štos u stripovima o Asteriksu. Ili je možda to povezano sa veoma starim vicem, o popu koji je, kad se neko dete saplelo noseći „nebo“ na crkvenoj povorci, viknuo: „Drž’te nebo, Bog vas j…!“ U oba slučaja, asocijacije navode publiku na smeh. Vaistinu, veselje je jače od svake vlasti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
