Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Na jučerašnjoj sednici glavnog odbora Srpske napredne stranke, premijer Srbije je saopštio da Srbija „ide na izbore“. Predsednik vlade je time po ko zna koji put obesmislio politički sistem i propisane procedure ponašanja u demokratskom društvu. U već viđenom maniru on je odluku o raspisivanju republičkih izbora sveo na ličnu i partijsku odluku, koja zavisi isključivo od njegove volje i raspoloženja. Svoju ulogu je prikladno odigrao i glavni odbor vladajuće stranke, koji je Vučićevu izjavu dočekao trominutnim ovacijama i jednoglasnom podrškom.

Nakon što je vladajuća stranka izvela ovaj igrokaz, ostaje pitanje – koji je pravi razlog za održavanje trećih republičkih izbora za samo četiri godine? Dakle, zbog čega su građani Srbije dužni da u proseku na godinu i po dana iznova i iznova biraju svoje predstavnike na najvišem nivou. Zvanično, predsednik vlade je svoju odluku obrazložio težnjom da vlada ima pun mandat za donošenje teških odluka, ulazak u Evropsku uniju, uređenje države, njeno ekonomsko ojačavanje; pun mandat za podršku efikasnom i nezavisnom sudstvu; pun mandat za poštovanje civilnog sektora i najzad – pun mandat za to da mediji mogu slobodno da pišu o bilo kom političaru. Dakle, suština raspisivanja izbora je dobijanje punog mandata za nekakve pozitivne promene.

Premijer nam nije razjasnio šta je stranku koju on vodi i koja je na vlasti već četiri godine (što jeste pun mandat), sprečilo da uradi više u pridruživanju zemlje Evropskoj uniji, zbog čega zemlja nije ekonomski ojačala, zbog čega sudstvo nije efikasnije i nezavisnije, zbog čega nema poštovanja države za civilni sektor i zbog čega mediji ne mogu da pišu slobodno o svakom političaru.

Nije nam razjasnio ni šta za njega znači pun mandat? Iako smo kao deca naučili da je čaša puna ili prazna i da mandat ne može imati ova svojstva, hajde da pretpostavimo da „pun mandat“ označava komotnu većinu u zakonodavnom telu. Vlada trenutno ima podršku preko dve trećine poslanika u narodnoj skupštini i ispunjava kriterijum postojanja ozbiljne većine za donošenje odluka. Pošto očigledno za premijera ovo nije dovoljno i ne predstavlja „pun mandat“, moguće su još samo dve opcije. Prva, u kojoj pun mandat označava narodnu skupštinu u kojoj su svih 250 poslanika poslanici SNS; i druga, u kojoj pun mandat znači da u svakom novom danu, premijer na horizontu vidi neokrnjene četiri godine za sprovođenje svojih zamisli. Najgora opcija po građane Srbije bi bila kombinacije ove dve – u kojoj bi se nakon formiranja svake nove vlade ponovo išlo na izbore (kako bi premijer uvek imao četiri nove godine za vladino delovanje), a čiji bi ideal bio 250 naprednjaka u zakonodavnom telu. Čini se da vladajuća stranka i njen predsednik teže upravo ovome i to je zabrinjavajuće, razorno i poražavajuće za građane i kako-tako uspostavljen demokratski red u zemlji.

Već smo navikli da predsednik Vlade svoje lične odluke i zamisli izjednačava sa odlukama donetim u nadležnim institucijama, poput one kada je saopštio da je ministar Gašić već smenjen. Tako i ovaj put nije rekao da će podneti ostavku ili predsedniku republike uputiti predlog za raspuštanje narodne skupštine – što mu njegova ovlašćenja omogućavaju i što nakon niza poteza drugih aktera potencijalno može dovesti do vanrednih parlamentarnih izbora. Ovo se nije dogodilo i čuli smo svečano najavljivanje vanrednih izbora, kao da ih je moguće raspisati isključivo voljom jednog čoveka.

U priči o raspisivanju izbora važna je i još uvek nerazjašnjena pozicija ministra odbrane Bratislava Gašića. Dok novinari i građani očekuju njegovu smenu nakon niza propusta koje je učinio, a premijer (do juče) svakodnevno iznova obećava da će do ove smene doći, Gašić na sednici glavnog odbora vladajuće stranke suvereno sedi sa premijerove desne strane. Time ministar odbrane poručuje da je dovoljno politički jak da čitavu vladu povuče sa sobom. Premijer sa druge strane poručuje da je politika nestručnosti, nemara, bahatosti i prostakluka ona politika kojoj jedino možemo da se nadamo – sa ili bez izbora.

Ostaje nam samo da nagađamo šta su pravi razlozi za raspisivanje vanrednih izbora, jer je očigledno da obrazloženja o punom mandatu i želji za pozitivnim promenama nisu dovoljno dobra. Vladajuća stranka i koalicija su već imale dovoljno vremena da realizuju ove promene, a dovoljno dobar mandat za to već imaju. Neki od stvarnih razloga za raspisivanje izbora, a kojima nas političko iskustvo uči su – želja da se poboljša izborni rezultat SNS na lokalnom i pokrajinskom nivou (uz uverenje da je ovako nešto moguće samo direktnim uključivanjem premijera u kampanju), zabavljanje građana trivijalnim političkim kampanjama a ne zaista važnim političkim pitanjima, kao i stvaranje iluzije o novom početku i tek dobijenom mandatu za sprovođenje predizbornih obećanja. I sve to po drugi put za četiri godine.

Na kraju, ne možemo da se ne zapitamo da li će vanrednih izbora zaista i biti. Formalna odluka još nije doneta, a premijer je već mnogo puta davao kontradiktorne izjave. Tako je rekao da neće biti smanjenja penzija, TV pretplate, više rekonstrukcija vlade – pa smo ih sve videli. Zalagao se i za Veliku Srbiju i etnička čišćenja na prostoru ove zamišljene zemlje, pa to danas poriče. Neko bi pomislio – možda će se predomisliti i sutra reći da ne idemo na izbore. Međutim, sigurno je da će Aleksandar Vučić postupiti tako da svoju političku karijeru produži do maksimalnih granica. Pošto neki novi premijerski mandat to omogućava, ne treba imati dilemu da će izbora ipak biti i da će predsednik Srbije raspisivanjem izbora po drugi put izaći u susret premijerovim neracionalnim i megalomanskim idejama. Uprkos svojoj višedecenijskoj političkoj karijeri, Vučić možda zaboravlja – svaki novi raspisani izbori sobom nose bar jedan ozbiljan rizik: trajni odlazak nekih njihovih aktera u političku istoriju.

Peščanik.net, 18.01.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Šta je tema ovih izbora?

Saša Ilić – Svileni gajtan

Nadežda Milenković – Izbori za kamičak u cipeli

Vladimir Gligorov – O prevremenim izborima

Vladimir Gligorov – Strategija reformi i izbori

Aleksandar Bošković – Zašto su Srbiji potrebni izbori

Dimitrije Boarov – Izbori i reforme

Vladimir Ilić – Izbori i javno mnjenje

Nadežda Milenković – REM vam se na ton film