Izjavio je turski premijer Redžep T. Erdogan u Prizrenu – zar ne nađe neki drugi grad – da je Kosovo Turska a Turska je Kosovo – i na pomolu je diplomatski incident. To je grad cara Dušana a i aktuelni premijer I. Dačić je u tom gradu rođen. Diplomati već razmenjuju note i uistinu nije ugodno. Istini za volju, iz govora se naziru i druge note, ali ovo je suprotno međunarodnom pravu – a to pravo nije apstrakcija nego postojeći odnos postojećih država. Događa se to i drugima, pa se potom izgladi. Nadajmo se, biće tako. Svojevremeno je General de Gol otputovao bio u zvaničnu posetu Kanadi i sa balkona gradske većnice uzviknuo: „Živeo slobodni Kvebek“. Bura, skandal i francuski državnik je bio proteran iz Kanade, ali posle se to zaboravilo i nikom ništa.

Stoga u zapisu ovom treba izvesti neku računicu, pa videti kako je bilo i kako će to dalje ići – u obostranom je interesu.

Zanimljivo je pa i čudno da protestnu notu nije uputila Ankari vlada Kosova, jer i u Prištini tvrde da Kosovo nije ni Srbija ni Turska, nego samostalna država. A i Albanci – malo istorije – imaju dugu istoriju borbe protiv Otomanske imperije. I na Kosovu 1389. bili su sa nama Srbima, a sada ispada da im je bolja i Turska na Kosovu nego Srbija. Sva je prilika da je turski premijer emotivno reagovao – to biva na istorijskim mestima i svima se može dogoditi. Nismo sigurni da i premijer Dačić neće biti uzbuđen ako dođe u Prizren. Svima nam je u ušima ono kralja crnogorskog Nikole:

Onamo, ‘namo… da viđu Prizren!
Ta to je moje – doma ću doć’!
Starina mila tamo me zove,
tu moram jednom oružan poć’.

Gde ima kao na Balkanu mnogo istorije, nikom nije lako – ni Turcima ni nama Srbima, jer ljudi smo od krvi i mesa.

Imao je turski neoprezni premijer još jedan razlog. Bliže mu se izbori i ne zna se kako će i s kim će; jedni su za islamizaciju Turske drugi za EU bez koje im nema budućnosti. To ga ipak ne opravdava. Stoga mi ipak verujemo da će se ovaj diplomatski skandal izgladiti. Neki uplašeno govore o povratku Osmanske imperije na Balkan pa i šire, ali od toga nema ništa jer danas u svetu duvaju drugi vetrovi, a međunarodno pravo je pravo država – ne iz prošlosti nego onih koje danas postoje i opšte. Neće se vratiti ni carstvo Dušanovo ni Otomanska imperija niti pak Rimska imperija, ali emocije ne mare za činjenice. Diplomati bi morali da vode računa o tome. Nama tu nešto ne ide na ruku, a tiče se istorije. Otomanska imperija je trajala punih šest stotina godina, od vremena Seldžuka do mladoturaka 1908. ili 1912. kako je bolje računati. Ako danas neki u Turskoj kažu da je Kosovo uvek bilo tursko, barem s naše strane imaju podršku za punih pet vekova. Nema guslara od običnog do SANU te Amfilohija do Koštunice koji ne ističu da smo pet vekova bili u Osmanskom carstvu. Ostaje nekih stotinu godina i tu bi valjalo da se bolje preračunamo i snađemo. Ako smo pet vekova bili pod Osmanlijama – a bili smo to sporno nije – muka je naša s onih sto godina. Tu se baš nismo snašli i danas nam loše ide, jer evo Albanci kažu da Kosovo nije ni tursko – vlada u Prištini ćuti – ni srpsko nego njihovo i svako zna da postoji ideja velike Albanije. Tek sada ne znamo na čemu smo svi zajedno – ako bismo svi pristali uz formulu EU i bili tamo, bilo bi nama a i drugima bolje. Ali jedni hoće drugi neće, u svim zemljama, a to je najpogodnije tlo za bujanje emocija.

A tursko-srpske odnose ne treba čitati samo u epskom ogledalu, jer je bilo različitih faza. Robovalo se pod Turcima, ali su Srbi stvorili jednu izreku koja se i danas čuje kao uzdah i nostalgija – Pusto tursko. Žalili su za tim vremenima kada je život bio jeftin i zajednički život ipak postojao. Ko je čitao Boru Stankovića ili S. Sremca zna šta znači ova poslovica-uzdah, jer feudalna država je bila prostije ustrojena a ne ovako skupa i nepodnošljiva kao moderna država. Sa porezima i na đačke sveske i na pčelinjak i na pertle za cipele.

Emocije su intimna stanja ne bez ozbiljnih posledica, ali ne treba zaboraviti da postoji unutrašnja i spoljna strana nostalgije.

U spoljnu stranu spadaju izjave od kojih smo neke pomenuli, kao i vođenje politike po zakonu nostalgije. Ima toga svuda ali je teško zamisliti u današnjim prilikama nekog italijanskog političara ili biskupa koji bi izjavio u Sremskoj Mitrovici nešto slično – a ovaj vojvođanski grad je bio jedna od četiri zvanične prestonice Rimske imperije i u njemu je vladao sam Marko Aurelije, onaj car filozof čije delo „Razgovori sa samim sobom“ stoji kao vrednost u baštini evropske kulture. Stoga mislimo da će ovakve izjave pune emotivnog naboja biti zaboravljene i da će diplomatski skandal biti izbegnut.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 27.10.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)