Smatra se da ko god nije pristalica konsenzusa o neophodnoj pobedi zapadnih vrednosti u Ukrajini, i plaćeničko izveštavanje o tome smatra lakrdijom, sigurno je podlegao muževnom šarmu Vladimira Vladimiroviča Putina.

Odmah ću reći da mi uvek pripadne muka od simpatija koje neki levičari gaje prema Putinu. Reč je o posebnom ukrštanju infantilne identifikacije sa medijski posredovanom slikom neprijatelja, i kulturalizacije nekadašnjeg suparništva između kapitalističkog i komunističkog sveta. To me podseća na debilnu izjavu ljubavi Gérardа Depardieuа Rusiji, u koju je kao milioner pobegao od francuskih poreznika i to obrazložio činjenicom da mu je otac bio komunista. U koncept Zapada koji sebe veliča kao istorijski happy end posle raspada Sovjetskog Saveza, spada i demonizovani Rus, što je učinilo da levičari-kritičari kapitalizma moskovsku bandu kapitalističkih autokrata prikazuju kao bezazlenu grupu ljudi.

To donekle razumem. Ali za vreme ukrajinskog proleća, jedan od predvidivih poteza „zapadne propagande“ je bilo klevetanje ljudi koji nisu ushićeni pučem u Ukrajini kao pobunom nevinih žrtava „istočne propagande“. Na takvo kreiranje javnog mnenja su posebno uticali liberalni levičari, koji su u domaćim medijima odredili granicu između duhovnog konformizma i zaluđeničkog radikalizma. Oni pritom razmišljaju u okvirima ideoloških suprotnosti koje brkaju sa intelektualnom uravnoteženošću, a nju opet preporučuju svima koji se trude da misle izvan neoliberalne ponude. A niko ih ne tera da pevaju hvalospeve demokratiji i slobodi u Ukrajini. Ne preti im opasnost da će ih, kao šefa ukrajinske televizije, pretući predsednik parlamentarne komisije za slobodu govora i njegova fašistička bagra, niti mogućnost da izgube radno mesto. Možda ih na preterano poštovanje redakcijskog kodeksa tera strah da ih u kafe-pauzi neko od kolega ne nazove Putinovom vjernom ljubom, ili ne daj bože ekstremnim levičarem.

Optužbe za fašizam

Priznajem dakle da nisam Putinov obožavalac, uprkos činjenici da iskrenu slobodarsku čežnju većine majdanskih demonstranata razdvajam od geopolitičkih i ekonomskih interesa NATO-a i EU programa štednje; nisam Putinov obožavalac ni zato što posle pomnog izučavanja Narandžaste revolucije ne mislim da je za katastrofalni socijalni položaj Ukrajinaca od presudne važnosti hoće li ih jahati janukoviči, timošenkove ili oligarsi bliski EU; Putinov obožavalac nisam ni zbog toga što, imajući u vidu prilike u Vajmarskoj republici, vidim da su fašističke i antisemitske perjanice prevrata u Ukrajini (u prelaznom kabinetu zastupljene četvoricom ministara, državnim tužiocem i šefom nacionalne bezbednosti iz partije Svoboda) stvarne, a ne proizvod ruske propagande koji će nestati na sledećim izborima; Putinov obožavalac nisam ni radi toga što se, uz svo poštovanje za većinu demonstranata i njihove ciljeve, ipak pitam ko su im lideri i o čijim interesima se tu zapravo radi – pri čemu mislim na američki State departement, Sorosov Fond za otvoreno društvo, Zadužbinu Konrad Adenauer i srpske demokratske plaćenike iz Otpora; Putinov obožavalac nisam ni zbog toga što smatram mogućim da su tokom uličnih borbi na demonstrante i policajce „pucali isti snajperisti“, kako je u telefonskom razgovoru sa Catherine Ashton izjavio estonski ministar inostranih poslova Urmas Paet – jer sam upoznat sa uobičajenom taktikom izazivanja eskalacije sukoba.

Jac i Klič, dača i kič

A kad smo već kod prisluškivanja, želim da izjavim i to da sigurno nisam teoretičar zavere i Putinov prijatelj, jer me nimalo ne čudi razgovor gospođe Nuland iz State departementa sa ambasadorom SAD u Ukrajini Pyatta, koji su pre prevrata vodili o tome ko treba da bude u budućoj vladi a ko ne, to jest svakako „Jac“ (kako se u diplomatskom žargonu očito zove tehnokrata iz stranke J. Timošenko koga favorizuje Amerika), ali nikako „Klič“ (kako se u tom žargonu očigledno naziva favorit A. Merkel), koji treba „da se isključi i da svoje domaće političke zadatke obavlja napolju“ (Pajat). I šta bi? Ćiribu-ćiriba! Jac postaje privremeni šef države, a Klič „svoje domaće zadatke“ obavlja izvan parlamenta. Teško da me neko može optužiti za zaljubljenost u Putina ako tvrdim da su snimci drvene kičerske dače odbeglog predsednika Janukoviča lošije odabran dokaz za izrabljivanje ukrajinskog naroda, od (verovatno isto tako neukusne) palate Julije Timošenko u koju se ponovo uselila.

Nisam Putinov prijatelj ni ako mi je toliko stalo do pojmova sloboda i demokratija, da ne dozvoljavam da ih blati ekonomska sila koja za dobrobit bankarskog sektora milione sopstvenih građana u Južnoj Evropi i drugde tera u bedu, istovremeno trpeći Berluskonija i Orbana, sve dok je poslovna saradnja sa njima solidna. Putinov prijatelj nisam ni zato što se pribojavam da Sporazum o pridruživanju sa EU neće otvoriti Evropu za državljane Ukrajine, već samo ukrajinsko tržište za evropsku robu i da će – prema prognozama Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP) – „doći do ogromnih troškova prilagođavanja i porasta broja nezaposlenih“. Ni u kom slučaju nisam Putinov prijatelj kada Ukrajincima savetujem da prostudiraju blagotvorne posledice pristupanja Rumunije i Bugarske EU, kao ni kada ne smatram da trampa po sistemu pravo na zdravstvenu negu za pravo na slobodu izražavanja predstavlja civilizacijski napredak. Niko ne može da dokaže da sam Putinov prijatelj zato što ne verujem da je dole navedeni kategorični imperativ šefa stranke Svoboda, Oleha Tjahniboka, koji bi u slučaju pobede na izborima mogao postati vladin program, tvorevina ruske propagande: „Uzmite oružje i udrite po ruskim krmcima, Švabama, jevrejskim svinjama i ostaloj bagri“. Nisam Putinov prijatelj ni ako, uprkos kritikama zbog pripajanja Krima, ne razumem kako to da NATO i EU, za razliku od Rusije, svoje sfere uticaja smeju da šire na sve strane, i to samo zato što se u njihovim zemljama ne hapse Pussy Riots.

Među nama: niti ja poznajem Putina niti on zna za mene, a ni ne želim da postanemo prijatelji. Čak ni na Facebooku. Možda bi mi se privatno i dopao, ali neću da se družim sa čovekom čiji su prijatelji Schranz i Schröder. Uprkos tome, način na koji se Putin demonizuje pokazuje ne samo koliko je njegovim kritičarima on neophodan da prikriju stanje u svojim post-demokratskim društvima, nego i u kolikoj je meri njihova kritička svest isprana pop-ideologijom. Putin je prosto institucionalna karikatura oligarhijskih interesa u okviru ruske politike, njihov tv-voditelj i klovn. Naivna personalizacija ruske politike, nekadašnjeg službenika uzdiže na pobedničko postolje najboljeg džudiste (što i on sam o sebi misli), čime garantuje visoke tiraže žutoj štampi na Zapadu, a Ruse tera da se prkosno identifikuju sa svojim predsednikom, iako im se verovatno već odavno smučio.

I završavam: neko ko pokušava da o svemu ovome dublje promisli, nije nužno Putinov prijatelj.

Ovaj tekst je odbijen za štampano izdanje Der Standarda, a onda je uklonjen i sa njihovog online izdanja. Na naš jezik je preveden satirični komad Richarda Schubertha Petak u Sarajevu, Prometej 2005.

Augustin, 01.04.2014.

Richard Schuberth blog, april 2014.

Preveli Mladen Savić i Goran Novaković

Peščanik.net, 22.04.2014.

Srodni link: Richard Schuberth – Bosna kao lek

TEMA – UKRAJINA