Ukrajina, foto: AFP, Vladimir Šuvajev

Ukrajina, foto: AFP, Vladimir Šuvajev

Koncepcija takozvanog ograničenog nuklearnog rata koju je sredinom 70-ih formulisao tadašnji američki ministar odbrane Džejms Šlezinger, izazvala je tokom tih godina veoma velike diskusije. Do tada se u vojnim, pa i civilnim krugovima oba hladnoratovska tabora smatralo da nuklearni rat između SAD i SSSR može biti samo totalan – do potpunog uništenja protivnika. Pri čemu nijedna od suprotstavljenih strana nije posedovala tehničke mogućnosti da nanese takozvani prvi, potpuno obezoružavajući udar i da se tako zaštiti od podjednako fatalnog uzvratnog udara kao odmazde. U brojnim lansirnim postrojenjima obe strane, bio je smešten tek deo strateških raketa i daleko od toga da je potencijalni protivnik bio u stanju da ih sve tačno locira. Deo tih raketa je mogao biti lansiran i u trenutku kada je raketa protivnika koji je naneo prvi udar pogodila mesto odakle ona poleće. Osim toga, nuklearni arsenal je podrazumevao i rakete na takozvanom borbenom dežurstvu, smeštene u podmornicama i strateškim bombarderima.

Dakle, sve je govorilo u prilog tome da čak i kada bi se jedna od strana odlučila na preventivni udar, teško da bi mogla da ga realizuje a da se istovremeno ne izloži opasnosti od uništenja. SAD su 1980. u svom arsenalu imale 15 hiljada, a SSSR 10 hiljada nuklearnih glava. Koliko bi nuklearnih glava jedna od strana morala da upotrebi da bi potpuno „imobilisala“ protivnika? U naučnim krugovima se pojavila teorija po kojoj bi istovremena eksplozija samo 500 nuklearnih punjenja izazvala takozvanu „nuklearnu zimu“, fenomen koji bi ubrzo totalno uništio sve više forme života na planeti. Optimisti su tvrdili da bi bilo dovoljno i 300. Govorkalo se da naučnici u svojim izjavama namerno smanjuju broj eksplozija dovoljnih da izazovu „nuklearnu zimu“ da bi ohladili usijane glave političara. Mada, istini za volju, bilo je malo onih koji su bili voljni da ovaj teoretski model i eksperimentalno proveravaju.

Sopstveno uništenje kao posledica prvog udara s ciljem odmazde, bilo je glavni faktor odvraćanja obe strane. Radi izbegavanja ozbiljnijih poraza u vojnim operacijama vođenih konvencionalnim oružjem, Šlezinger je lansirao doktrinu koja je dopuštala ograničenu primenu nuklearnog oružja. Na primer, u slučaju proboja na teritoriju neke od zemalja članica NATO-a u Evropi, saglasno ovoj doktrini bi se izvršilo par nuklearnih udara ograničenih na mesta najveće koncentracije snaga Varšavskog ugovora. Teroretski je takav scenario bio verovatan, jer su snage Varšavskog ugovora bile brojnije i bolje naoružane, posebno tenkovima. Naravno, SSSR je mogao da odgovori istom merom, ali zato bi njegov prodor na evropsko tle bio zaustavljen. To jest, Šlezingerova doktrina je pretpostavljala da će se tokom primene naizmeničnih ograničenih nuklearnih udara, obe strane truditi da sačuvaju simetriju.

Sovjetska strana je na to odgovorila burnim negodovanjem. Sovjeti su optužili Amerikance da se neodgovorno igraju vatrom. Bilo kakav ograničeni nuklearni rat je prosto nemoguć; bilo kakva, čak i jednokratna primena nuklearnog oružja će neizostavno pokrenuti rastuću spiralu međusobnih uzvratnih udara; nijedna od zaraćenih strana se neće zaustaviti sve dok ne potroši čitav svoj nuklearni arsenal; Šlezinger širi opasne iluzije o tome da je primena nuklearnog oružja moguća i da se pri tome sveopšta pogibija svetskih razmera može izbeći; ne smeju se smišljati scenariji nuklearnih ratova „bez fatalnih posledica“, već naprotiv, treba učiniti sve kako bi same rasprave o ovakvim ratovima bile nedopustive – bile su neke od burnih reakcija na Šlezingerovu doktrinu.

Svet se od tada mnogo promenio. Četvrt veka je živeo s realnim osećajem i idejom da je nuklearni rat zaista nemoguć. Nećemo zasmejavati naše čitaoce pretpostavkom da je to povezano sa opštim moralnim progresom čovečanstva. Savremeni čitalac u takav progres ne veruje. On vrlo dobro zna prave razloge. Danas u svetu nema te zemlje koja bi bila sposobna da nekoj nuklearnoj sili primenom konvencionalnog oružja pripreti okupacijom njenih teritorija, rušenjem njene državnosti ili uništavanjem njenog društvenog uređenja, to jest da je stavi pred dilemu: ili ćeš nestati, ili ćeš morati da izvršiš preventivni nuklearni udar. Što se Evrope tiče, sve je jasno: danas je brojčani odnos u konvencionalnom naoružanju između NATO-a i Ruske Federacije upravo obrnut onome koji je bio aktuelan krajem sovjetske epohe. A perspektiva invazije miliona „ljutih žutih“, preko Urala i Povoložja u pravcu Moskve, čak i u glavama najmaštovitijih je isuviše daleka.

Kada se osećaš bezbednim, možeš sebi da dozvoliš misli o sveopštim dostignućima, o apsolutnoj vrednosti ljudskog života, o neprihvatljivoj primeni u principu najneselektivnog i najprljavijeg oružja, o tome da će onaj ko prvi prekorači ovu barijeru biti zauvek proklet od strane čitavog čovečanstva. Ali koliko god vam to sada izgledalo smešno, tako se razmišljalo i u vreme kada se smatralo da je globalni sukob SSSR-a i SAD verovatan. Čudna dikcija Leonida Iljiča Brežnjeva koja je kod mnogih sovjetskih građana izazivala podsmeh, bila je zapravo posledica rane koju je zadobio u Drugom svetskom ratu. On je na svojoj koži osetio sve strahote rata, a nekadašnje vojno savezništvo je u njegovim sećanjima na teške godine rata imalo veliki značaj. Ali u godinama posle Brežnjeva, dok je svet opušteno uživao u osećanju pune bezbednosti, u Rusiji je na vlast stupilo pokolenje apsolutnih cinika, ljudi kojima je tuđa svaka sentimentalnost. I to su ti koji sada prete prvim nuklearnim udarom.

Nedavno emitovani televizijski film „Krim – put u domovinu“ je zapravo zvanična objava nove vojne doktrine Ruske Federacije. Ona se u korenu razlikuje od one koja je još uvek formalno na snazi i koja dopušta primenu nuklearnog oružja isključivo u slučaju realne pretnje samom postojanju Rusije, na primer u slučaju da ruska armija nije u stanju da spreči okupaciju svoje zemlje. Važeća doktrina je u stvari reprodukcija Šlezingerove. Putinova doktrina je nešto sasvim drugo. On izjavljuje da je spreman na prvi nuklearni udar ako se bilo ko usudi da ga spreči da iz susednog dvorišta uzme tuđu „igračku“, ako mu zasmeta u realizaciji sledećeg osvajačkog pohoda, u slučaju da se neko osmeli da mu se ne preda bez borbe ili mu se, ne daj bože, ozbiljno suprotstavi.

„Krimski film“ se pojavio baš u vreme kada ponovo slušamo zabrinjavajuća saopštenja o pripremama za napad na Donbas, a ruska armija izvodi u par poslednjih godina najmasovnije manevre širom Rusije. Ucena? Nesumnjivo – da. Blef? Uveren sam da jeste, ali problem je u tome što zapadni lideri ne mogu da se pouzdaju u to. Čim je pretnja izrečena, oni su obavezni da razmotre sve mogućnosti njene realizacije i da pripreme plan odgovora na nju. U svakom slučaju, Putin je skinuo zabranu sa ove tabu teme, smaknuo psihološki pokrov pod kojim se već nekoliko decenija krila rasprava o nuklearnom ratu kao mogućem obliku međunarodnih odnosa. I ceo svet, koliko god da mu se to ne sviđa, moraće ponovo da se navikava na onaj stari smrad međunarodne politike sile, da promišlja moguće posledice i da se priseća faktora već proverenog u istoriji, o neminovnosti fatalne odmazde koja sprečava odluku agresora da nanese prvi nuklearni udar.

Nije nimalo slučajno da je opšteprihvaćena međunarodna koncepcija bezbednosti i mira, stvorena i razrađena posle Drugog svetskog rata, u sebi sadržavala ne samo odricanje od primene sile, već i odricanje od same pretnje da se ta sila primeni. A kada je ta pretnja izrečena od strane jedne od nuklearnih supersila, ona nas automatski sve zajedno prenosi u jedan drugi svet u kojem bezbednost više ne postoji. Pretnja ove vrste sudbinu čitavog čovečanstva premešta na stupanj nižeg reda, iz sveta u kojem je prvi nuklearni udar praktično nezamisliv, u svet u kojem on činom pretnje odjednom postaje zamisliv. I šta sad može da uradi poslednji aktuelni despot dinastije Kim da bi sačuvao velikim trudom i porodičnim nasledstvom zarađenu reputaciju najopasnije budale na planeti? Njegova reputacija je bila zasnovana isključivo na tome da je on taj koji sebi sme da dozvoli ono što niko drugi ne sme – otvoreno ucenjivanje sveta nuklearnim ratom. A kada time počinje da se bavi i država iz kruga takozvanih „solidnih“ zemalja, to nije samo ukidanje ekskluziviteta porodice Kim, već i otvaranje novih mogućnosti da se pretnja realizuje, što naravno još više snižava nivo bezbednosti.

Jer stvar nije samo u bezumlju porodice Kim. Kada se ucenjivaču povlađuje, logika igre pod nazivom nuklearna ucena, za sobom neizostavno povlači neprestano povećavanje uloga. Govoreći danas o tome da je u slučaju otpora prilikom aneksije Krima bio spreman da ruski „nuklearni potencijal dovede u stanje borbene gotovosti“, Putin zapravo upozorava da će na isti korak biti spreman i ako naiđe na teškoće prilikom budućih osvajanja Odese, Dnjepropetrovska i Harkova. Sutra će početi da maše nuklearnim pendrekom i tražiti da se natovski sistem PRO ukloni iz zone koja je, kako se njemu čini, isuviše blizu naših granica. A prekosutra, jer ga Zapad vređa svojim tumačenjem događaja iz Drugog svetskog rata. I što dublje bude zalazio, teže će moći da se zaustavi. Ako jednom ustukne i time pokaže da je ucena bila samo blef, sve što je u prethodnom toku igre zaradio, bez traga će nestati. U strahu da će prestati da ga se plaše, ova logika ga u jednom trenutku može naterati i da realizuje svoju pretnju. I zato, da bi se umanjile šanse da on jednoga dana zaista pritisne to kobno dugme, Putinu se što pre mora pružiti odlučan otpor.

Zapad će hteo-ne hteo sada morati da gradi svoju strategiju bezbednosti polazeći od toga da je nuklearni napad iz Rusije moguć. On može da se samozavarava i da se pravi kao da nije čuo pretnje, da samog sebe smiruje mantrama da današnji sukob s Rusijom nema ideološki karakter (i te kako ima!), da se nada da će „sve samo od sebe proći“ (jer na kraju krajeva, čak ni Putin nije večan). Zapad može da se ponaša kao Staljin koji je dodvoravanjem Hitleru pokušao da na kratko odloži već gotovo sasvim izvesnu invaziju nacista. A može i da odgovori odlučnim i oštrim izjavama da je izrečene pretnje odlično razumeo, da ih razmatra realnim, da smatra da su one potpuno neprihvatljive, da je spreman da primi prvi udar i da na njega adekvatno odgovori.

Ucenjivači iz Kremlja možda računaju na to da će Zapad odmah kapitulirati, ne toliko zbog straha od ljudskih žrtava, koliko zbog straha od dalje eskalacije sukoba izazvanog neophodnošću uzvratnog nuklearnog udara. Jer ako Zapad primljeni nuklearni udar ostavi bez odgovora, za njega bi to bio potpuni moralni i politički krah. Zar onda za njih ne bi bilo bolje da se odmah predaju? Međutim, oslanjajući se na svoje, kroz istoriju nataložene bogate privredne, naučne i kulturne zalihe, evroatlanska civilizacija bi taj jednokratni demonstracioni udar putinske Ruske Federacije mogla i da „propusti“, da na njega ne odgovori simetrično, to jest da ne uzvrati nuklearnim udarom.

Zapad je danas u stanju da preduzme korake kojima bi putinski režim bio praktično oduvan silinom udara od eksplozije svojih nuklearnih glava. Bilo kakav, makar i jedan jedini nuklearni napad izvršen čak i van teritorije neke od članica NATO, jednim mahom bi svaku dalju saradnju sa Rusijom gurnuo u oblast koja bi bila van svake diskusije. To više ne bi bili razgovori o nekakvim sankcijama. Bila bi to potpuna ekonomska blokada s hermetičkim zatvaranjem svih njenih granica i zaplenom sve njene imovine zatečene van zemlje. Bio bi to totalni ekonomski rat protiv Rusije, ne rat s ciljem prinude na mir, već rat do njenog potpunog uništenja. Čak i kada bi stanovnici Evrope bili prinuđeni da se vrate na davno zaboravljeni sistem snabdevanja putem bonova ili tačkica, a da gas, vodu i struju koriste samo dva sata dnevno, zapadna ekonomija bi taj rat izdržala. Jer posle preživljenog nuklearnog udara, to bi bili stanovnici drugačije Evrope. Rusiju bi tada dočekala apsolutna izolacija, mrkli mrak, sveopšte siromaštvo i potpuna naučno-tehnološka degradacija. A kada Zapad jednoga dana stvori nove tehnologije koje će mu omogućiti da neutralizuje i steriliše sav ruski nuklearni potencijal, Rusija više neće imati čime da mu odgovori.

Grani.ru, 23.03.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 31.03.2015.

TEMA – UKRAJINA