Emisija Peščanik 22.10.2010, govori ekonomista i politikolog Vladimir Gligorov. 

 
Svetlana Lukić: Samo pre 10-ak dana Beograd je bio poprište, svi su govorili o političkoj pozadini uličnog rata, a onda je predsednik sve zatvorio, ućutkao i pažnja je potpuno prebačena na divljanje navijača u Đenovi, kao da se u Beogradu ništa posebno nije desilo. Država je zakazala za subotu okršaj navijačima i tzv. navijačima odlučivši da se derbi Partizana i Zvezde odigra pred publikom. Našao je za shodno da se oglasi i ministar vojni Šutanovac, neće valjda huligani da nam određuju život, pa hoće, u subotu će opet u Beogradu biti vanredno stanje. U pokušaju da još jednom pokažu da je država jača od tzv. navijača, na ulice će izvesti sve u uniformi. Zabranili su održavanje bilo kog drugog skupa, svako ko neće da se bije, moraće da se zatvori u kuću i da čeka da sudija odsvira 90-i minut.

Država se naljutila i na kontroverzne biznismene, Vojin Đorđević je u nevolji, jer ko zna od kada državi duguje milijardu dinara na ime poreza i doprinosa. I Milan Beko je shvatio da mora da se nagodi sa državom i navodno nudi pola profita od izgradnje i prodaje stanova u okviru firme Luka Beograd. Čuvenom Miloševićevom ministru zdravlja Milovanu Bojiću preti tužba zbog zloupotrebe nekog kredita. Da li se sećate kako je Dinkić posle 5. oktobra jurio Miloševićeve biznismene, pa i Bojića, optuživan je da je isplaćivao honorare od nekoliko stotina hiljada maraka četvorici svojih lekara, jednom akademiku i piscu knjige Masoni u Jugoslaviji, plaćao lekare koji nikada nisu radili kod njega na klinici Dedinje. Na švajcarskom računu mu je pronađeno oko milion franaka, jednog časa je Švajcarska blokirala njegov račun, a onda ga deblokirala i Bojić je uzeo svoj novac. Bankarski račun može da se blokira ako je sudski postupak u toku. A sudskog postupka nije bilo. Zašto bi Švajcarska štitila našu imovinu, ako to nije učinila naša država. Bojić se ubrzo posle 5. oktobra vratio na velika vrata, osnovao kliniku Ostrog. Koju je osveštao lično patrijarh Pavle. Sada je uzeo kredit od nekoliko stotina hiljada evra koji nije vratio. Posebno je interesantno što se banka koja mu je dala kredit ni na koji način nije zaštitila, stavljanjem hipoteke na Bojićevu imovinu ili nečim sličnim. Više me zanima koja je to banka, nego to što je taj hohštapler još jednom uzeo novac, da znam u koju banku da ne idem. Sećate se, nedavno se Tomislav Nikolić pravdao da je stan od nekoliko hektara kupio zahvaljujući kreditu neke banke koja mu je dala novac mimo svih propisa koji važe za nas smrtnike. A jedna banka, odnosno jedan od njenih šefova je ovih dana odbio da otvori račun Fonda Biljana Kovačević-Vučo, jer mu se ne sviđaju ideje za koje se Biljana zalagala.

Banke su nam skandalozne, kao i sve u državi. Vidim da su se svi zabezeknuli ili se sprdaju sa time što je narodni pevač Radiša Urošević postao član UO PTT. On je u biografiji dostavljenoj PTT-u napisao da je radio amater i da mu je životna želja da postane član UO PTT-a. Estradnog umetnika je na to mesto delegirala Palmina Jedinstvena Srbija, a što da ne? Prvo, možda je pevao na svadbi Palmine ćerke ili sina, pa mu Palma na ovaj način isplaćuje honorar. Da je tako, svi nadležni bi rekli ono što inače govore – to nije moralno ali nije protivzakonito. Palma jednostavno svoj najbolji kadar stavlja na pozicije koje mu pripadaju po koalicionom sporazumu. I dosta više čuđenja tome otkud Radiša u PTT-u, otkud Ratko Marković i Mile Ilić u institutima, Zoran Lilić u Putevima Srbije. Kako otkud? Sve je to posledica dve stvari: deklaracije o nacionalnom pomirenju Tadića i Dačića i idiotskog shvatanja, najpre šefa države i najveće stranke, pa onda i svih ostalih u vlasti šta je to koaliciona vlada. Pa Tadić nam je jednom odbrusio da su ta nakazna kadrovska rešenja posledica činjenice da su građani glasali za različite stranke, a ne samo za njega i da je on, jadan, morao da pravi koalicionu vladu, a to po Tadiću znači da svako od koalicionih partnera može sa svojim kvotama u vlasti da radi šta hoće, a da mu drugi ne mogu i ne smeju ništa. Jedna od benignijih konsekvenci tako naopakog koalicionog sporazuma je i radio amater Radiša u PTT-u. I kad bi sutra Palma neku svoju žirafu delegirao u UO Zološkog vrta, a šimpanzu u UO JAT-a, svi bi slegli ramenima i rekli – jeste neobično, ali to je njegovo pravo – po koalicionom sporazumu.

I mogu sto puta da donesu političku odluku, i čak da u nju poveruju, da Evropa nema alternativu, da se ovako više ne može, ali sistem je tako nakazno konstruisan da skoro ništa normalno ne može da proizvede. Ovaj režim je taj naopaki sistem konstruisao, a sada sve češće i sam postaje talac te nakaze koju je napravio. I mi sa njima. Napravili su omču za vešala koja i njih povremeno pridavi, ali mi smo naterani da položaj svoje glave – dok radimo, dok hodamo ulicom, dok idemo na utakmicu ili koncert, dok spavamo – prilagođavamo obliku te omče, koja će nam, velike su šanse, jednoga časa stvarno biti navučena na vrat.

Posledica uzurpacije vlasti od strane Borisa Tadića i njegovog dvora, pretvaranje parlamentarnog sistema u predsednički, dovelo je do toga da za predsednika vlade imamo čoveka koji je toliko jadna figura da je to neprijatno. Kad ćuti i navodno radi neke važne poslove, i nekako, ali kad progovori, kao ovih dana, obuzme te neka neprijatnost. Sad se nešto raspričao, pa veli da će građani iduće godine mnogo bolje živeti, da ćemo ući u EU 2014, a ako baš krene po zlu 2016. Da je reforma državne uprave donela veliku korist građanima, od sada će nam izvod iz matične knjige rođenih trajati ceo život, a ako reforma bude uspešnija, čemu se teži, moći ćemo ujedno, i to za iste pare, da izvadimo i izvod iz matične knjige umrlih, što dva puta da idemo na šalter.

Kad god vidim predsednika vlade, ponadam se da je bar polovinu od nekoliko miliona potrošenih tableta za smirenje koje su prodate prošle godine, popio Cvetković lično, inače kako drugačije da shvatim taj mir i spokoj kojim odiše dok lupeta o uspesima u borbi protiv ekonomske krize. Kriza je pogodila ceo svet i svaka zemlja pojedinačno bira kako će da kazni one koji su pogrešno ili nespremno reagovali na nju. Na primer, Mađari, Englezi, Norvežani su menjali stranke na vlasti, u Severnoj Koreji je streljan čovek koji je loše, po mišljenju Kim Džon Ila, izveo devalvaciju vona, njihove nacionalne valute. Islandski parlament je pre neku nedelju izglasao da treba da se izvede pred sud bivši premijer, jer je postupao nesmotreno za vreme krize i nije učinio dovoljno da spreči finansijski krah.

Svako je dakle izabrao kako će da kazni svog Cvetkovića. A kako mi ovog našeg – nikako; da ga streljaš, ne ide, da ga šalješ na sud, ne vredi. Ne zbog toga što bi sud bio nepošten i podlegao političkim pritiscima, nego zato što bi morao da ga oslobodi iz istih razloga iz kojih je Haški sud oslobodio Milana Milutinovića: jeste da je bio predsedik, ali je u stvari bio ništa, a ništa ne možeš da osudiš. I evo ga Milutinović se šeta po Senjaku i traži, s pravom, svoje predsedničke beneficije. Tadićev Milan Milutinović je po svim zakonima nedužan, jer je ništa.

Telekom je jedan od poslednjih dukata iz niske koju smo nasledili, sve ostalo smo prodali i pojeli, ko manje ko više. Vlada je tek objavila tender za prodaju Telekoma, a ministri su već počeli da dele novac. Svi se slažu, i Dinkić i Mrkonjić i Verica Kalanović, Đelić i Tadić da novac treba uložiti u izgradnju puteva, ali svako preferira poseban putni pravac. Drugo, ministarka finansija se opet istrčala i ispala glupa u društvu, pa je rekla kako novac od Telekoma treba da ide u budžet i odatle dalje, gde se dogovore, a Dinkić i društvo kažu da je najbolje da se osnuje poseban fond, pa odatle ko šta zagrabi. Mrkonjić već potražuje 900 miliona za njegove puteve, Dinkiću treba 100 miliona za dokapitalizaciju Komercijalne banke, Verica Kalanović još ne zna koji je put najbolji, Dinkić joj nije rekao, glavne gazde još nisu izašle sa spiskom želja. A kako će se kontrolisati trošenje novca – nikako. Dinkić je rekao da im moramo verovati na reč, a kad je shvatio koliko je to glupo i bezobrazno, preformulisao je to u drugu glupost rekavši da će javnost biti najbolji kontrolor. Kad kaže javnost, on najverovatnije misli na medije, novinare. I to kaže u času kada su objavljeni rezultati organizacije Reporteri bez granica, koji kažu da je na rang listi zemalja sveta rangiranih po stepenu slobode medija Srbija sa 62. pala na 85. mesto. Da li će takvi mediji biti kontrolori trošenja milijardu i više evra od prodaje Telekoma. I opet ista priča, mi nemamo mehanizme da kontrolišemo šta će oni uraditi sa tim novcem, a dve činjenice nam garantuju da će i to biti uludo potrošen novac. Jedna je da će pare od prodaje stići u predizbornoj godini, a oni vlast mogu da osvoje samo podmićivanjem ljudi. Kako Dinkić može da pređe cenzus ako nema na raspolaganju milione iz budžeta. I drugo, završava se sporazum sa MMF-om, pa neće biti ni tog svetskog finansijskog policajca koji će s vremena na vreme dolaziti i preslišavati ih kako troše novac. I mi svi ćemo se uključiti u taj lov na novac od Telekoma, neko će dobiti seoski put, neko most, neko ćupriju, neko dodatak na penziju, 13. platu, jednokratnu socijalnu pomoć, povoljniji kredit za frižider. Jagma je već počela. Nema ko i nema šta da je zaustavi.

U ovom zaokruženom i zatvorenom sistemu važe dva zakona na koje možete uvek da računate: Marfijev – ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako, i Drugi zakon termodinamike: sa protokom vremena entropija u zatvorenom sistemu uvek raste težeći da dosegne najveću moguću vrednost. I uvek kada postane jasno da je ovo što vlada zemljom besmisleno, beslovesno i nebulozno, stiže preteće pitanje, a šta je alternativa, jel hoćete Nikolića i Koštunicu.

Prvo, ideje Koštunice, Nikolića i ostale nacionalističke i šovinističke bande su u većoj ili manjoj meri zavladale u ovom društvu i njih dvojica su time postali suvišne karikature. Drugo, taj argument je možda dobar, ali me umara to što ga predstavljaju kao savremeni srpski proizvod. U Staljinovoj Rusiji su govorili – nemojte govoriti o čistkama umetnika, to će koristiti reakciji, neki evropski intelektualci su govorili – nemojte mnogo pričati o našoj pomoći generalu Franku, jer će to iskoristiti komunisti. Ulivanje straha je davno oprobana tehnika i odvratno je što se ovde proglašava za naš izum. Kao što je ulivanje straha stari izum, stara je i egipatska Knjiga mrtvih u kojoj piše: da bi čovek zaslužio oprost, mora biti u mogućnosti da kaže; nikome nisam ulio strah.

Naš današnji sagovornik je ekonomista i politikolog Vladimir Gligorov koji poslednjih 15 godina živi u Beču, gde radi u Institutu za međunarodne ekonomske odnose. U današnjem Peščaniku neće govoriti o ekonomiji nego o politici.

Vladimir Gligorov: Ovi događaji u vezi sa Paradom ponosa su dosta dobro ispali za ovu vlast zato što je ona pre toga napravilia zaista veliki kiks sa Međunarodnim sudom pravde. Zbog toga je, po prirodi stvari, trebalo mnogo toga da trpi. Čitave dve godine su izgubljene, dve godine je trajala propaganda, javnost je ubeđivana da će Srbija na tom sudu proći drugačije. Onda ste imali tu glupost sa rezolucijom o Kosovu u UN. Kada su videli da ni to ne ide, napravili su zaokret. U normalnim okolnostima to bi svakako moralo da košta onoga ko je takvu politiku vodio. Logično je da je jedan deo javnosti i političkih grupacija sve to doživeo kao prevaru, izdaju, ali oni nisu bili u stanju nešto da organizuju nego su se iskalili na Paradi ponosa. To je tema koja ovakvoj opoziciji ne može da donese plus. Ko će sada da tumači te događaje tako da su, i ovi koji su hteli da biju homoseksualce, i navijači u Đenovi, u stvari, imali u vidu vlast. Sada neko treba da objasni da su oni bili motivisani Kosovom, siromaštvom, itd. Naravno, morate biti oslobođeni od smisla za razumevanje da biste to tako objasnili. Drugo, policija je očigledno delovala tako da niko ne može da kaže da je upotrebljena prevelika sila. Najviše se govori o batinama koje je dobila policija. Tako da i to ide na ruku vlastima. A ta čuvena opozicija je stavljena u neprijatan položaj, jer ne zna šta da kaže. Ovi tzv. naprednjaci bi hteli da profitiraju od te stvari, ali ne znaju kako. Ne možete reći – Paradu je trebalo otkazati. Zašto biste to otkazivali, ljudi imaju svoja prava. A ako ljudi koriste svoja prava mi smo dužni da to pravo poštujemo, to je abeceda. Možda vi to ne volite, ne slažete se, to je vaša stvar, ali ti ljudi imaju to pravo. A zna se ko štiti nečije pravo od nasilnika, tu nema ničega što bilo ko može da ospori. Imate ove dijalektičare i neolenjiniste iz Demokratske stranke Srbije, koji otprilike kažu da je u stvari država to namerno izmislila kako bi oni onda to uradili, pa bi onda ovi njih prikazali u lošem svetlu. To je ovde čest slučaj, šta god da se događalo u tim ratovima, ako nešto ne valja, onda je taj koji je žrtva to smislio da bi ispao žrtva, pa da njega žale, a da krive ove koji su inače nevini. Ili ako nisu nevini onda su zabludeli ili, eto, siromaštvo ih na to tera. To ne funkcioniše i u tom smislu sve ovo je ispalo dobro za aktuelnu vlast.

Međutim, to ne znači da vladajuća strukura nije doživela gubitak i legitimnosti i ugleda. Ovo nasilje je tu temu potisnulo, sada mi raspravljamo o stvarima o kojima u normalnim okolnostima ne bi trebalo da bude rasprave. Tu je i ovaj Amfilohije, koji je zaista najupečatljiviji. Dok sam čitao sve te tekstove i razmišljao o njima sa čisto estetske tačke gledišta, shvatio sam da jedino njegov tekst ima neku autentičnost. Ovi drugi koji pišu, to je sve nategnuto i glupo, ali on čovek izgleda stvarno očekuje Sodomu i Gomoru i taj božji gnev. On je na neki način pomogao tom ludošću. Ljudi ipak vide da to je ludost. Da li crkva zaista hoće da stane na čelo takvog nekog pokreta, jer to praktično proističe iz onoga što on govori. On sad poziva ljude da kao instrumenti božijeg gneva čiste Sodomu i Gomoru. Ta ludost, taj autentičan žar pomaže da se shvati opasnost od toga. To je u redu, međutim, to ne znači da DS i ovi oko nje mogu od toga da profitiraju. Cela ta strategija vezana za Međunarodni sud, za Kosovo, bila je velika greška i veliki poraz. U normalnim okolnostima vi biste morali da objasnite zašto su izgubljene te dve godine. Dobili ste izbore na jednom programu, a onda ste krenuli da trčite svetom i da objašnjavate kako je Kosovo važnije od svega, da vam ne treba EU ako Kosovo nije u ne znam kakvom sastavu… i tako redom. I onda odjedanput, idemo u rikverc. To ne može da prođe nekažnjeno.

Sada je problem kako za dve godine pobediti na izborima to što se sada formira kao opozicija. U ovom trenutku vi nemate neku opoziciju za koju biste drage volje glasali. Sa demokratske tačke gledišta, dobro je da drugi dođu, da ovi nauče da ne mogu svašta da rade. To je smisao demokratije – kazniti ove koji su na vlasti. S druge strane, nije dobro da ono za šta ne biste hteli da glasate, ipak pobedi. Dakle, DS i ovi oko nje treba da pobede na izborima, a da bi se to desilo moraju da postignu što više uspeha u evropskim integracijama, da mogu biračima da kažu da su nešto postigli.

Što se tiče pregovora Beograda i Prištine, ovi razgovori sa gospođom Ešton i sa gospođom Klinton ne mogu biti u prazno, tačno se zna o čemu oni mogu da razgovaraju sa Prištinom. Uostalom, to je i Prištini predočeno, tako da niko ni među njima nije u zabludi o čemu se tu tačno radi. Razgovaraće se pre svega o tome kako da se normalizuju odnosi između Srbije i Kosova, i da se što pre postignu neki konkretni rezultati. Da li su to nestala lica, da li je to sređivanje stanja sa strujom… Javiće se kao teme i pitanje izlaska na ove prevremene izbore, sređivanje stanja na severu Kosova sa stanovišta vladavine prava, jer tamo je bezakonje. To su te teme, statusno pitanje dolazi kasnije. Šta znači statusno pitanje? Statusno pitanje znači da u trenutku kada postane aktuelno konačno približavanje EU, mora da se uspostavi odnos uzajamnog priznanja. Nije moguće da vi budete u EU i da Kosovo bude u EU, a da vi ne razgovarate, to prosto neće ići. EU nema razloga to da trpi, zašto bi oni to radili? Šta znači statusno pitanje na kome se stalno insistira? Statusno pitanje znači – kada će Srbija da prizna Kosovo. To je pitanje, šta drugo može da bude? Ovdašnje vlasti sve ovo vreme insistiraju na razgovorima o statusu, nikada ne kažu šta bi to bilo drugo nego da se prizna nezavisnost Kosova. To je otprilike čitava stvar, nema tu ničeg posebno komplikovanog.

Sledeća tačka rasprave ili sledeći problem jeste Bosna. Ako se bude dosledan tome da Srbija treba da bude član EU, onda ona ne može da podržava ovakvu politiku Republike Srpske, to je prosto nemoguće. Ne može Bosna da ostane izvan evropskih integracija zbog Republike Srpske, a da svi ovi drugi, i Hrvatska i Srbija itd, idu ka punopravnom članstvu u EU. I Bosna i Hercegovina takođe mora da krene tim putem. Da biste krenuli tim putem, onda ova Dodikova politika koja je bila vezana za politiku Vuka Jeremića, takođe mora da se menja. Biće neophodno da neko iz Republike Srpske izađe sa nekim pozitivnim predlogom kako da se nešto uradi u toj Bosni da bi i ona krenula putem evropskih integracija. Dobro, u Republici Srpskoj će se verovatno još kalkulisati i čekati da se vidi koliko je ovo u Srbiji stabilno, koliko se ovi koji se, po jednom ili drugom osnovu organizuju da to sruše, koliko će oni moći nešto da učine. Kad se vidi da od toga nema ništa, pogotovo ako izgube i na izborima, onda više tu nema šta, onda mora da se vidi kako da se situacija u Bosni promeni. To je ta sledeća tema. I gospođa Klinton i gospođa Ešton i svi ovi razni ministri koji su dolazili, jasno su poručili da su granice završene i da tu nema rasprave. Jedino o čemu Dodik ili neko drugi može da razmišlja, jeste šta to tačno znači za njega.

 Znate, čudan je taj politički svet i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Iz nekog razloga uvek se igra na pogrešnu kartu. Kad gledate rezultate izbora u Bosni imate utisak da su ovi drugi bolje osetili šta sledi i glasali za bolje alternative. Bošnjaci su odustali od Silajdžića, Hrvati se drže ovog vrlo umerenog Komšića. Znači, oni su već spremili ekipu za ono sutra. A u Republici Srpskoj imate neku zakasnelu putinizaciju. Gradi se neki predsednički sistem, sa kultom ličnosti, sa svim što ide uz to, sa krađom glasova… A onda će se postaviti problem kako da se to razmontira, jer sa tim se ništa dobro ne može postići. Ove dve gospođe koje su nedavno bile u poseti su jasno pitale – šta ćete vi uraditi da Bosna krene putem kojim treba da ide.

Vi ste ovde imali ljude koji su, nije mi jasno zbog čega, bili zatečeni odlukom Međunarodnog suda pravde, sada će biti zatečeni i sa time šta je sledeća tema u Bosni i Hercegovini. To je čudna stvar. Ja mislim da nema nepoznanica, ni kada je reč o Kosovu, ni kada je reč o Bosni i Hercegovini. Jasno je i o čemu se razgovara, i šta bi trebalo na kraju da bude ishod. Jedini problem jeste da li to ova vlast može da iznese, da li mogu kako treba to da predstave biračima i da dobiju podršku na sledećim izborima ili ne mogu. Ali oni to možda i ne žele. Uostalom, već su nekoliko puta rekli – jeste, pa nije, hoćemo, pa nećemo. To je ta nepoznanica, inače, sve ovo drugo je poznato.

U ovom trenutku u Srbiji nema opozicije koja ima bilo kakvu ideju. Demokratska stranka Srbije? To su sve parole, tu praktično nema ničega. Ne damo Kosovo, ne treba nama Evropa. Kažu da neko nudi Evropu kao raj. Ja ne vidim ko je taj. Ko uopšte sem Amfilohija, koji doduše češće nudi pakao nego raj, nudi bilo šta kao raj. Nude se neka rešenje elementarnih stvari, nudi se stabilnost, bezbednost, neka uljuđenost. Nudi se nekakva perspektiva i skidanje sa dnevnog reda problema koji dave generacije. I to je otprilike to. Jedino je problem što sve to treba izgurati, a ti koji to treba da izguraju s pravom nisu popularni, jer svi vide kako se ponašaju i kad je reč o politici javnosti, da ne govorim kad je reč o parama. A posebna je priča koliko lažu. Meni je prosto neprijatno kada moram da čitam, naročito iz ekonomske oblasti, šta sve pričaju i govore. Ali, ovde laž uspeva. Bila mi je zabavna Hilari Klinton koja je rekla da Srbija može da bude lider u Evropi. Ja ne znam ko joj je savetovao da to kaže, ali to je tačno ono što je trebala da kaže. Ovi ljudi zaista misle da bi mogli da budu i lideri u celom svetu. U tom smislu, to je ona jako pogodila.

Ja sam mislio da je za njih relativno jednostavno šta treba da rade posle izbora 2008. Ali oni su mislili drukčije. Rezultat je sada tu. Podržavali ste tog Dodika, podržavali ste one koji su pričali kako će Međunarodni sud da održi lekciju Americi i Albancima, svima. Da ne govorimo o tom odnosu sa crkvom, naročito Jeremića. To je i odiozno, jer vi nemate utisak da su to ljudi koji su iskreno religiozni. Kada gledate recimo američke lidere, Klintona, Buša, Obamu itd, vi vidite da su oni iskreno religiozni, njima to nešto znači. Šta ovim ljudima to znači? To je besmisleno. Znači, imali ste taj jedan teatar, sve to na kraju krajeva košta, mora da košta. Da ne govorimo o korupciji, kriminalu. Vi sada  morate nekako da objašnjavate da nemate veze sa tzv. tajkunima. Naravno, svi znamo da je to bezveze. Znači, to su sve te stvari koje koštaju, radite rđave stvari, lažete, varate, kradete, to mora da košta. Naš problem nije taj, mi sve to znamo i vidimo, naš problem je što nemamo alternativu, to je naš problem. Najveći broj ljudi odavde ima alternativu da ode iz ove zemlje, u kojoj nema nikakvu alternativu. Kako ćete vi glasati za Tomu Nikolića i Acu Vučića? Šta tačno oni nude da možete da kažete – dobro, možda nemaju pojma o ovome, o onome, ali su ljudi od reči , od karaktera, od morala… Ima nekih okolnosti kada kažete – dobro, nema pojma ni o čemu, ali bar je čovek. Recimo, to je ideal u Americi, Regan ne zna ništa, ali zna šta je dobro, a šta je zlo. Dobro, to nije mala stvar. Ali vi ne možete za ove to da kažete, znamo ih, imali su prilike da se iskažu, imali su prilike da biraju između dobra i zla. Znamo šta su izabrali. Imate LDP koji ima ulogu da gura Demokratsku stranku u nekom boljem pravcu onoliko koliko može i da eventualno sutra bude koalicioni partner i donese nekih 5, 6, 7-8% glasova. To je korisna uloga, da mi, eto, glasajući za njih na neki način posredno podržimo DS. I to je to. O DSS neću da govorim. Znači, nemamo alternativu. I to je osnovni problem. Ovi u inostranstvu su to shvatili. Naravno, njih to ne košta, nas košta, ali oni su to shvatili. Boljeg od ovoga trenutno nema i gledaju da nekako to održe, pa će možda doći neka druga generacija. Ima taj neki evolutivni proces. Mi bismo hteli da se ta evolucija ubrza, na kraju krajeva, to nas boli po leđima, njih ne boli. Ali to na žalost tako ne može, zato što mi nemamo alternativu. Kada gledate neke druge zemlje, ipak je bolje. Evo, recimo u Hrvatskoj, kakvi god da su ovi socijaldemokrati, ali vi tamo imate alternative. Narod ima čime da kazni vlast, kao što je kaznio socijaldemokrate sa ovima koji su sada na vlasti. Sa tačke gledišta političara, partije su tu zbog moći, para, a sa naše tačke gledišta one postoje da možemo da ih smenjujemo kako bi ih na neki način disciplinovali, da bi se ipak obavljali poslovi od javnog interesa. Mi nemamo tu situaciju, i to je osnovni problem. Zato oni mogu danas da rade jednu pogrešnu stvar, sutra mogu tu pogrešnu stvar da zamazuju nekom drugom pogrešnom stvari. I tako svaki sledeći put. I kada dođu na izbore, mi nemamo kud.

Svetlana Lukić: Koliko god da ste racionalni, iz vaših tekstova ponekad izbija neverica….

Vladimir Gligorov: Gledajte, čovek mora na neki način da bude iznenađen glupošću. To je strašno važno. Čak i ako ste cinik, iz čisto intelektualnih razloga morate da budete iznenađeni. Ja sam, recimo, zaista bio iznenađen ovom spoljnom politikom, koja je po mom mišljenju bila glupa. I svaki put sam mislio, pa dobro, koji je smisao te budalaštine. Morate biti iznenađeni, zato što čovek ne bi smeo da se navikne na budalaštine.

Nije tako svuda, evo, recimo ja mislim da poznajem situaciju u Hrvatskoj. Na primer, tamo već drugi put, narod za predsednika bira ateistu. Posle Stipe Mesića došao je Josipović koji je otvoreno rekao – ja sam ateista, a mogao je i da ćuti. To nije bilo nepoznato onima koji su za njega hteli da glasaju. To ipak nešto govori. Vi tamo imate ozbiljnu podelu između ovih koji su blago rečeno nacionalisti i ovih koji to nisu. Ovi drugi su uglavnom u manjini, ali povremeno mogu da privuku ljude i da dobiju većinu. To što se događa u Hrvatskoj, za mene je predvidljivo, što znači da tamo ima neke logike.

Nešto znam i o Crnoj Gori. Tamo zaista postoji taj problem da imate jednu rđavu opoziciju. Tamo nije srpsko-crnogorsko pitanje ključno, pare su u pitanju. Razne druge stvari su u pitanju. A opozicija se bavi isključivo srpsko-crnogorskim pitanjem i onda je logično da tamo možete da imate jednu istu partiju na vlasti sledećih 150 godina. Vi ste manjina, oni su većina, i ako vam je to glavna tema, ne možete nikada da dođete na vlast. To je žalosno ali nije nepredvidljivo. Demokratski deficit u Crnoj Gori će u nekom trenutku postati problem i moraće nekako da se razreši.

Onoliko koliko znam ove ljude na Kosovu, mislim da je i njima relativno jasno šta hoće da postignu. Njima nije srpski problem ključan, najveći problem im je kako da izađu iz izolacije. Onda imate nesrećnu Makedoniju gde je zbog vladajuće stranke zaista došlo do neke vrlo rđave konstelacije. Ali opet, tu nekakav kontekst postoji. Oni moraju da vode računa o Albancima. Dobro, to što penju Aleksandra Makedonskog na konja, pa da ga onda stavljaju na glavni trg glavnog grada, to je neprijatno, posebno mojoj mami, i to me je posebno nerviralo. Ali i u Makedoniji nema neke posebne nepredvidljivosti. Ovde nije tako, ovde je situacija još uvek dosta rovita. Ovi koji su još pre 10 godina preuzeli odgovornost za ovu zemlju, praktično još uvek ne znaju šta hoće i svaki čas smišljaju nešto drugo. I onda je normalno da, u stvari, o vama odlučuje neko drugi. Ovde su dolazili jedan, drugi, treći iz belog sveta i govorili vam šta bi trebalo da uradite. Najveći broj ekonomista s kojima sam razgovarao kažu – nama je MMF neophodan, mi bez tutora ne možemo. Mi ćemo da ga krademo, da ga lažemo, da ga varamo, da ga mutimo, ali neki kontekst, neko ograničenje postoji. Ako tog ograničenja nema, vi niste sposobni da sami odredite šta hoćete da uradite i kako to da uradite. Videli ste i ovo sa Kosovom. Vi ste pitali Međunarodni sud, on je dao jasan odgovor i time se stvar završava. Onda ste probali s tom rezolucijom u UN, pa ste videli da ni to ne može. Znači, vama uvek neko mora da postavi neka ograničenja, da vas kanališe… Srbija je još uvek nesposobna da na neki racionalan način sama sobom vlada. Zato se čovek nekako nada da će to da se institucionalizuje saradnjom sa MMF-om, Evropskom unijom… pa nećete više stalno da se teturate, da udarate glavom od jednog do drugog zida, pa tek onda da krenete napred. Možda će to da se institucionalizuje, pa ćete moći da se krećete napred i bez tih udaranja u zidove. Na drugoj strani imate ovo u Đenovi, imate ljude koji misle da ne postoje nikakva ograničenja. Oni su imali i instrumente, alatke za seču ograde. Znate, to je apsolutna neprilagođenost. To jeste problem i to je Srbija. Znači, svi drugi su se na neki način sabrali, osim Bosne koja je prosto razorena, znaju otprilike šta hoće, još uvek jedino Srbija ne zna šta hoće. Njen put još uvek određuju ograničenja. Srbija ne radi samo ono što ne može da radi jer prosto ne može. Ne možete glavom kroz zid i to vas sprečava da idete tamo, inače biste išli tamo ili bilo gde drugde, jer nemate nikakvog posebnog razloga da radite bilo šta. Eto, to je taj problem i on je vrlo komplikovan.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Vladimir Gligorov. Vladimir je inače rođeni Beograđanin, ovde je i magistrirao, doktorirao je na Kolumbiji, a od ’94. godine živi i radi u Beču, na Institutu za međunarodne ekonomske studije. Peščanik je pre neki dan, tačnije, Svetlana Vuković je pre neki dan objavila njegovu knjigu Talog, podnaslov je Ogledi o prednostima slobode. Svetlana će vam za kraj pročitati naslovni esej iz ove knjige.

Svetlana Vuković:

Talog. Esej iz 2009. godine.

Rasizam u poznatom navodu iz najnovije knjige Dobrice Ćosića ne treba nikoga da zaprepasti. Etnički nacionalizam je vid rasizma. Taj rasizam je veoma rasprostranjen, ali uljudnost u mnogim društvima zahteva neki oblik samokontrole. Ali da li je neko iznenađen kada se on u Srbiji otvoreno izražava? Pa čitava javna rasprava, gotovo o bilo čemu, već nekoliko decenija zasniva se na etničkom nacionalizmu. A tu Dobrica Ćosić ima istaknuto mesto.

Zapanjuje, međutim, koliko besmislenosti može da sadrži jedna jedina rečenica. Piše dakle: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.“

Šta je to „moralni talog“? Isto pitanje važi i za „socijalni i politički talog“. Moguće je da se želi reći da postoje više ili manje moralni narodi, s tim da je talog narod koji je najmanje moralan. Trebalo bi, u stvari, razumeti da je reč o nemoralnom narodu, ali moralni talog bolje izražava potrebnu emociju autora: on se gnuša nad moralom, zapravo nemoralom toga naroda. Kao da neki narod može da bude nemoralan. Onda to vodi besmislenoj tvrdnji da je nemoral tome narodu zapravo njegov moral.

Isto se može reći i za „socijalni i politički talog“. Prvo, nema smisla govoriti o nesocijalnom ili nepolitičkom narodu. Mogla bi se možda naći neka slična karakterizacija radničke klase kod Karla Marksa, ali u ovom navodu se ne govori o siromašnima i obespravljenima, već se jedan narod osuđuje za socijalnu i političku niskost. Zgražava se nad načinom na koji on socijalno i politički živi. Što je bez sumnje uvredljivo, ali na neki besmisleni način, jer je potpuno nejasno šta se zaista želi reći. Moral se ne taloži i ne sadrži talog, ni bukvalno niti metaforički, a još se manje to može reći za društvo i za politiku. Moralni talog je, dakle, metafora, ali besmislena, dok su socijalni i politički talozi naprosto nemetaforične, neposredne besmislice.

Besmisleno je i ono što se kaže o srpskom narodu. On se karakteriše kao superiorniji od svih balkanskih naroda po demokratičnosti, prosvećenosti i civilizovanosti. Po čemu je srpski narod demokratičniji, prosvećeniji i civilizovaniji od grčkog? Namerno uzimam za primer grčki narod, jer ako bih, recimo, pitao po čemu je srpski narod ispred bugarskog naroda, mnogi bi čitaoci mogli automatski da reaguju u smislu da je to jasno samo po sebi, da to uopšte nije potrebno dokazivati. No, slutim da nije tako u slučaju grčkog naroda. Takođe ne bi imalo smisla pitati zašto su makedonski i crnogorski narodi gori od srpskog po navedenim kriterijumima. To bi moglo da izazove čak podsmeh, jer je to jasno kao beli dan – prvo, oni nisu narodi, a potom su takvi narodi… O albanskom, pak, dovoljno govori sama navedena rečenica.

Ne pominjem druge balkanske narode, kao što su rumunski, hrvatski i slovenački, jer oni i nisu samo balkanski, po političkoj geografiji. Kao što to nije ni srpski narod. Sve su to, jednim delom, i srednjoevropski narodi. Balkanski narodi su i mediteranski i crnomorski i, naravno, evropski. Tako da je i ta odrednica balkanskih naroda prilično besmislena, sve dok se precizno ne odredi.

Čak i kada bi se ta empirijska poređenja vršila, šta bi se tačno poredilo? Može se, naime, postaviti pitanje na koga se tačno misli kada se kaže da je neki, recimo srpski, narod, na primer, prosvećen ili civilizovan ili demokratičan? Da li je reč o savremenoj generaciji ili čak o trenutnom stanju stvari, ili se misli na celokupnu istoriju ili možda samo na noviju istoriju ili, konačno, samo na vreme kada su narodi koji se žele porediti imali državu? Još važnije od toga, trebalo bi odrediti šta je ono što se može pripisati samom narodu, a šta nekim drugim uticajima. Ovde bi se postavila daleko najveća prepreka: šta se naime podrazumeva pod narodom i njegovim istorijskim kontinuitetom, istorijskim u tom smislu da je on akter te istorije? Šta, međutim, ako tog aktera nema i ako se zbog toga ne može ustanoviti postojanje istorijskog kontinuiteta (koji i inače ne mora da postoji)? Jer jedno je narod kao lik, recimo glavni lik, u nekom literarnom delu, a drugo je narod kao akter u naučnoj istoriji. Ovo naročito može da bude problem ako se tom akteru pripisuju svojstva koja podrazumevaju značajan stepen homogenosti. Recimo, da pripadnici naroda imaju identitet samo ukoliko su pripadnici naroda, jer je on taj koji svoj identitet prenosi na svoje članove. Kolektivni identitet se može definisati na više načina, ali etnička definicija obično u središte stavlja neku moralnu specifičnost i homogenost. Tako da, na primer, Boris Tadić, koji je veliki pobornik postojanja srpskog kolektivnog, etničkog identiteta, ne bi imao identitet ukoliko narod kome pripada ne bi imao identitet. Što je, naravno, besmisleno, čak i da ideja etničkog identiteta nije lišena smisla, kao što jeste. Jer niti se može naći ta moralna specifičnost, niti je reč o homogenom svojstvu koje ostaje nepromenjeno iz generacije u generaciju i isto je svuda gde jedan narod živi – recimo na Balkanu ili u srednjoj Evropi.

Ne bi, takođe, trebalo prevideti kako se određuje sam Balkan, u socijalnom i kulturnom smislu. Naime, ni onaj balkanski narod koji je najprosvećeniji, najcivilizovaniji i najdemokratskiji nije baš visoko na etničkim i rasnim lestvicama, jer pripada tribalnom, varvarskom Balkanu. U opštem besmislu ove rečenice, nije čudno da i ovo o tribalnom i varvarskom Balkanu nije najjasnije napisano. Budući da je reč o moralnom i drugom talogu, jasno je da je tribalizam i varvarizam značajna karakteristika balkanskih naroda. Među njima je srpski narod najprosvećeniji, najdemokratskiji i najcivilizovaniji. Što se može shvatiti tako da je on to, zato što to, u stvari, nije. Tako da je zbrka kompletna.

Na kraju, ima smisla videti kako bi trebalo razumeti onaj deo rečenice koji je naizgled sasvim nedvosmislen. Naime, kaže se da je „moralni talog“ uzeo „za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv “moralno i na svaki drugi način daleko superiornijeg srpskog naroda. Šta se time tačno kaže? Da je to neprirodno savezništvo. Ali ostaje potpuno nejasno kako je ono sklopljeno? Kako je to moralni talog mogao da uzme za saveznika Ameriku i Evropsku uniju? Želi li se reći da su i oni socijalni, politički i moralni talog? To bi bilo logično, ali nije jasno zašto se onda superiornost srpskog naroda ograničava samo na tribalni i varvarski Balkan? Moglo bi da se razume da je srpski narod moralno superioran u odnosu na svaki narod, pa i američki i narode Evropske unije, ali ne, on je po prosvećenosti, demokratičnosti i civilizovanosti superioran samo u odnosu na tribalni i varvarski Balkan. Onda to nema smisla, jer bi podrazumevalo da su američki i narodi Evropske unije prosvećeniji, civilizovaniji i demokratičniji, mada su u moralnom smislu talog. Što je besmisleno, ali što ne znači da tako ne misli popriličan broj ljudi, pa i intelektualaca.

Eto, sve to u jednoj jedinoj rečenici.

Svetlana Lukić: Čuli ste naslovni esej iz knjige Talog Vladimira Gligorova. Knjigu možete naći na Sajmu knjiga koji počinje u ponedeljak. Sajam će, uzgred, otvoriti naš stalni sagovornik Laslo Vegel. Ima nas malo, ali smo dobro raspoređeni. Peščanik će sa svojim knjigama biti na štandu Fabrike knjiga u hali 1. Doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 22.10.2010.

Peščanik.net, 22.10.2010.