Foto: Peščanik
Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.
Prvo treba izdvojiti činjenicu da je “Uljanik” privatizovan po modelu “radničkog akcionarstva” (u suštini besplatno, navodnim odbitkom rata na plate i penzije), pa zaposleni (i nekada zaposleni) u ovom privrednom društvu raspolažu sa oko 46 odsto udela u vlasništvu. Država je preko svojih agencija i fondova zadržala nešto preko 20 odsto akcija, a sve ostalo je u rukama privatnih investitora, među kojima je najkrupnija Adria grupa sa oko 12 odsto udela.
Država, iako kao akcionar druga po značaju u Uljanikovom privrednom društvu, čak nema ni svog predstavnika u Nadzornom odboru ovog privrednog giganta – toliko se unapred trudila da skine odgovornost za buduće dotiranje brodogradnje u Hrvatskoj, što je od ulaska ove države u EU i nespojivo sa državnom ulogom na privrednom tržištu. Ipak, Plenkovićeva Vlada Hrvatske nastavila je zapravo praksu pomaganja brodograditeljima od početka tranzicije krajem prošlog veka (procenjuje se da je u ovu granu preliveno iz budžeta ili zajmova nekadašnjih državnih banaka više od četiri milijarde evra) putem i nama dobro poznatih “državnih garancija” za kredite koje su poslovne banke odobravale pulskim brodograditeljima – poslednja je bila prošlogodišnja injekcija od 96 miliona evra. No, ni s tim kreditima Uljanik prošle godine nije uspeo da isporuči šest plovila od sedam ugovorenih, a ove godine nijedan brod, od osam koji su ugovoreni po cenama nižim od očekivanih troškova za njihovu izgradnju.
U takvoj situaciji radnici-vlasnici Uljanika traže ostavku Uprave preduzeća – Uprave koju su netom sami izabrali na skupštini svog privrednog društva, a traže i spas od Vlade Hrvatske, po “Agrokorovom” specijalnom zakonu. Dakle, i ovaj slučaj, nažalost, pokazuje da “samoupravljanje” radnika kao suvlasnika u preduzeću ne može da opstane u tržišno zaokruženom i globalizovanom okruženju (brodogradnja živi od svetskih porudžbina u malim zemljama), pri čemu domicilna država ne raspolaže dovoljnim kapitalom i građanskim poverenjem, kao u Južnoj Koreji, pa da sa 20 milijardi dolara, kako je učinila ta zemlja, spase i oporavi svoja tri brodogradilišta (zanimljivo, zovu se Daevu, Hjundai i Samsung), koja su, uzgred budi rečeno, danas i najveća na svetu. No, to je stara priča o spoju države i privrednih konglomerata (italijansko-azijski korporativizam) s kojom su se pre 20 godina u Srbiji zanosili Dobrica Ćosić i drugi “pravoslavni reformatori”.
Problem sa radničkim akcionarstvom uvek je isti – postoji nepremostivi unutrašnji “sukob interesa” zaposlenih i vlasnika, kao i problem homogenizacije “vlasničke volje” među radnicima. Zato se radnici veoma brzo okreću centrima političke moći i od njih očekuju pomoć. Glavni cilj im je da zadrže svoja radna mesta, a ne da njihovi sitni delovi vlasničkog kapitala odbace veći prinos. Zato se a priori odbacuje “stečajno rešenje”, koje bi u slučaju hrvatske brodogradnje, sa čisto ekonomskog stanovišta, bilo najlogičnije. Hrvatska, međutim, ne može da se odluči da prestane da školuje brodograditelje i pomorske kapetane iako više nema nijednu ozbiljnu i veliku pomorsku kompaniju. A i to školovanje mnogo košta poreske obveznike.
Druga specifičnost, koja nije toliko zanimljiva i ekskluzivna kao “radničko deoničarstvo”, jeste to da radnici Uljanika idu da protestuju “pod prozore” Vlade Hrvatske iako ona nema prava da im obezbedi dotaciju ni iz budžeta ni kod banaka i mada ona navodno neće trošiti pare poreskih obveznika ni na spasavanje Agrokora već će samošišanje obezbediti poverioci, po savetu profesionalnih savetnika (koje će, izgleda, platiti Vlada). Kako ono kažu Hrvati – bumo videli!
Novi magazin, 31.08.2018.
Peščanik.net, 31.08.2018.
Srodni link: Marinko Čulić – Spomenik propadanju
