Odmah po hapšenju, neko je pokušao da proda priču o Radovanu Karadžiću kao samoosposobljenom „kameleonu“. Ideja je da se zatru tragovi i pokaže da najtraženiji haški optuženik nije imao državnu logističku podršku. Činjenice, međutim, ukazuju da je taj kameleon i hardverski i softverski proizvoden u Službi.
Ni pola dana nije prošlo od hapšenja, a sva moguća bratija se upregla i sklepala priču o Radovanu Karadžiću kao usamljenom beguncu, nekoj vrsti „delta-vojnika“ iz američkih akcionih filmova sa Čakom Norisom, koji se dvanaeset godina kao kameleon prerušava da bi nadmudrio i preživeo u neprijateljskom okruženju.
Brat, advokat, urednik, administrator sajta, pojedini mediji, „stručnjaci“, psiholozi… svi se ubiše od truda da dokažu i objasne da Raša:
- nije imao jatake
- nije imao pomoć
- nije imao logističku podršku
- nije imao finansijere
- nije imao zaštitnike
Brat Luka kao da je uživao u predstavi pred novinarima, tvrdeći da „Radovan nije imao nikakvu pomoć“, a advokat Svetozar Vujačić imao je potrebu da pred novinarima uporno ponavlja istu pruču kako se njegov klijent „slobodno kretao po Beogradu i Srbiji i kako je sam iznamljivao i plaćao stanove“.
Po toj teoriji, najtraženiji haški begunac, koga su jurili po jedinoj od poslednjih evropskih prašuma na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH, nije se krio u Beogradu, nego je živeo i radio u Beogradu. I kao i svi drugi pristojni Beograđani koristio je mesečnu kartu za gradski prevoz, imao svoj sajt i svoju kolumnu, odlazio autobusom u banju Vrdnik kad mu se slošilo, gradski prevoz je koristio kad je menjao tajna mesta boravka, imao je radno mesto gde je ordinirao a često je odlazio i na tribine na koje ga je vodio lično urednik časopisa koji nikad nije proveravao (bar profesionalni) IDENTITET svojih saradnika. Radovan se svakodnevno pojavljivao pred mnogo ljudi, bez rizika da će ga neko koga očeše u GSP-u prepoznati, prijaviti i na njemu zaraditi pet miliona dolara raspisane nagrade, jer, što bi rekli obožavaoci njegovo lika i (ne)dela, on je bio „jedan od nas“ („svi smo mi Radovan“).
Čitava ova papazjanija o srpskoj verziji Čaka Norisa, odnosno o samoosposobljenom „kameleonu“, smišljena je na brzaka, kao loša kopija Radovana Trećeg, samo sa jednom namerom – da se zatru tragovi državne podrške, da se sakriju političari, akademici, književnici kao jataci i finansijeri i da se očuva „mreža“, „infrastruktura“, iako Radovan Karadžić mora da ide u Hag. Priča o „genijalnom beguncu“ koji kobajagi sam vuče za nos srpsku i sve zapadne tajne službe koje su godinama za njim bezuspešno tragale, smišljena je da niko nikad ne postavi sasvim obično pitanje – pa, da li bi pojedinac, makar on bio i Radovan Karadžić, mogao da bude „Dragan ili David Dabić“, običan Beograđanin, lekar u privatnoj ordinaciji, „dobro jutro komšija“, simpatični novinar, takoreći boem, učesnik mnogih tribina… jednom rečju, javna ličnost, da nije bilo pomoći Službe? Da nije možda Služba osmislila novi IDENTITET za Radovana Karadžića koji se „slobodno kretao i javno delovao“ (kako reče tužilac Vukčević)? A da sada ta ista Služba pokušava da spreči sve glasnije zahteve javnosti za sveobuhvatnom istragom, otkrivanjem i krivičnim gonjenjem svih koji su godinama činili mrežu zaštitnika, finansijera i jataka haških optuženika.
Taj pokušaj podvale, čini se, ipak je brzo raskrinkan sasvim običnim činjenicama i dokazima, a veoma neuverljivo delovao je žongleraj Radovanovih medijskih promotera da ubede javnost kako su zatečeni i iznenađeni, ali ne i uvređeni.
Prvi udarac i doprinos razbijanju teorije o „samoobučenom kameleonu“ dao je specijalni tužilac Vukčević izjavom da je potera stigla do Radovana Karadžića tako što je „pratila grupu njegovih pomagača“. Dakle, Raša nije bio „usamljeni jahač“ kako je neko želeo da predstavi javnosti odmah posle hapšenja.
Zatim je Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd demantovalo da je „Dragan ili David Dabić“ imao mesečnu pretplatnu kartu za gradski prevoz, kako je tvrdio brat ili advokat Radovana Karadžića. Dakle, taj haški optuženik nije bio „jedan od nas pristojnih Beograđana“ koji se voze gradskim prevozom.
A zatim je i srpski ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, rekao da pod imenom „Dragan ili David Dabić“ nema nijednog doktora medicine u registru Lekarske komore Srbije, ni u državnoj ni u privatnoj praksi.
„Pod tim imenom nema ni zdravstvenog osiguranika koji bi bio legalno zaposlen u državnoj ili privatnoj praksi“, kazao je Milosavljević i objasnio da u Ministarsvu zdravlja do sad nije izdata nijedna dozvala za rad u tradicionalnoj medicini i da se prvih osam dozvola planira za izdavanje u avgustu.
Ništa, dakle, nije slučajno i ništa Radovan Karadžić nije sam osmislio, niti radio na svoju ruku kako bi se krio u Beogradu od međunarodne i domaće pravde. Služba je osmislila i napravila i hardver i softver i sve je dobro funkcionisalo dok nije odlučeno drugačije.
Da je autor hardvera i softvera pravio samo filmski scenario, sigurno bi bio nagrađen Oskarom. A da je sad pametan, imao bi kome da proda ceo paket, onih koji se kriju po belom svetu nije malo, a ovo je ipak bila dobro osmišljena skrivalica.
Jedino pokušaj da se ona banalizuje zaslužuje prezir, posle Duška Kovačevića i Radovana Trećeg preambiciozno je da Služba napiše Radovana Četvrtog.
E-novine, 25.07.2008.
Peščanik.net, 25.07.2008.
