Raspad postkomunističkog poretka

Vreme je iskočilo iz zgloba. Liberalni poredak koji je nastao posle 1989. para se pred našim očima na tri različita, ali međusobno povezana načina: 1) Zapad gubi moć i uticaj u međunarodnom sistemu, što se ogleda u usponu Kine, obnovljenoj Rusiji i sve većem broju oružanih sukoba u raznim delovima sveta. 2) Zapadni model tržišne demokratije gubi svoju univerzalnu privlačnost, o čemu svedoči široko rasprostranjena reakcija protiv globalizacije kao slobodnog kretanja robe, kapitala, ideja i ljudi širom sveta. 3) Zapadni liberalno-demokratski režimi se suočavaju sa unutrašnjom krizom koja se obično sažeto opisuje kao „jačanje populizma“.

To raspadanje ima najrazornije i najdalekosežnije posledice u Evropi, gde je posthladnoratovski poredak rođen i uobličen. Posle brexita, potpuna ili delimična dezintegracija Evropske unije više nije nezamisliva. Sve autoritarnija Turska bi mogla da napusti NATO ili da iz njega bude izbačena. Belgija, Španija i Velika Britanija mogle bi da se raspadnu. Uspostavljanje ne-liberalnih režima u Mađarskoj i Poljskoj – s kontrolom medija, neprijateljstvom prema nevladinim organizacijama, nepoštovanjem nezavisnosti pravosuđa i snažnom polarizacijom društva – opravdava strahovanje da se centralna i istočna Evropa vraćaju u 30-e godine prošlog veka.

Stanje u Poljskoj je posebno zabrinjavajuće. Ova zemlja je bila uzor uspešne postkomunističke tranzicije, a njena ekonomija je, bar u prethodnoj deceniji, bila najživlja u Evropi. Zato je bila šokantna pobeda konzervativno-nacionalističke stranke Zakona i pravde 2015. U svetlu događaja u Poljskoj, degeneracija liberalnih režima teško se može objasniti pretežno ekonomskim nevoljama. Za razliku od mnogih novih zvezda evropskog populizma, lider stranke Zakona i pravde Jaroslaw Kaczyński nije korumpirani oportunista koji prosto pokušava da uhvati raspoloženje masa i da igra na crvenim linijama Evropske unije pazeći da ih ne prekorači. Umesto toga, on je pravi ideolog 21. veka. Donekle slično turskom predsedniku Recepu Tayyipu Erdoğanu, on politiku razume na način Carla Schmidta: politički protivnik je moj neprijatelj.

Zašto su poljski građani glasali za one iste populiste koje su zbacili sa vlasti pre manje od 10 godina? Zašto su ovi glasači, koji prema anketama i dalje čine jedno od najproevropskijih biračkih tela Evrope, na vlast doveli evroskeptike? Zašto centralni i istočni Evropljani sve više glasaju za stranke koje otvoreno preziru nezavisne institucije kao što su sudovi, centralne banke i mediji? Ta pitanja definišu novu centralnoevropsku i istočnoevropsku debatu. Ne radi se više o tome šta je pošlo naopako u postkomunističkim demokratijama, već šta smo pogrešno shvatili u vezi sa osnovnom prirodom postkomunističkog perioda.

Nazad u 1989.

Pre malo više od četvrt veka, u godini koja danas izgleda kao daleka 1989 – kao annus mirabilis, čudesna godina u kojoj su ujedinjeni Nemci igrali na ruševinama Berlinskog zida – intelektualac i činovnik američkog Stejt departmenta Francis Fukuyama uhvatio je duh vremena. Sa završetkom Hladnog rata, tvrdi on u svom čuvenom eseju o kraju istorije – razrešeni su svi veliki ideološki sukobi.¹ Nadmetanje je završeno i istorija je za pobednika proglasila liberalnu demokratiju zapadnog tipa. Ugledajući se na Hegela, Fukuyama prikazuje pobedu zapada u Hladnom ratu kao povoljan sud same Istorije – nekakvog Višeg suda Svetske pravde. Neke zemlje možda neće brzo uspeti da dostignu taj uzor, ali će morati da se potrude. Zapadni model je jedini mogući ideal.

U tom kontekstu, ključna pitanja su bila: kako zapad može da preobrazi ostatak sveta i kako ostatak sveta može da se saobrazi zapadnom modelu? Koje institucije i politike se moraju prenositi i kopirati? Igrom slučaja, za petama „kraja istorije“ pojavio se internet kao masovna pojava sa dubinskim uticajem na ekonomije, društva i svakodnevni život ljudi. Činilo se da to dvoje idu zajedno, da kraj istorije podrazumeva podražavanje u sferi politike i institucija, a u isto vreme priziva inovaciju u sferi tehnologije i društvenog života. Globalno nadmetanje će se zaoštriti, ali ono će se odvijati između preduzeća i pojedinaca, a ne između ideologija i država. Njegov rezultat biće približavanje zemalja.

Teza o „kraju istorije“ ima svoje neverne Tome – i sam Fukuyama je stavio znak pitanja u naslov tog ogleda – ali mnogima je privlačna zbog svog optimizma i zbog toga što je u središte ideje napretka postavila zapadni liberalizam, a ne ovaj ili onaj antiliberalni revolucionarni pokret. Ono što je Fukujama tako efektno artikulisao bila je vizija postutopijske političke normalnosti, u smislu da zapadna civilizacija odslikava prirodni poredak modernog sveta.

Ova vizija posthladnoratovskog sveta raspada se pred našim očima. Probleme s kojima se danas suočavamo možemo sagledati samo ako osporimo njenu glavnu pretpostavku. Pitanje koje nam postavlja raspad liberalnog poretka nije gde je zapad pogrešio u svom nastojanju da promeni svet, već kako su tri poslednje decenije promenile zapad.

Prema nekim glasinama, nakon što su Nemci srušili Berlinski zid, britanski diplomata Robert Cooper, tada glavni planer u Forin ofisu, napravio je gumene pečate na kojima je pisalo „OBE“ (Overtaken by Events – zatečen događajima). Cooper je onda zatražio od bivših kolega da pregledaju i po potrebi pečatiraju postojeće fajlove. Došlo je vreme da opet izvadimo taj pečat. Da bismo shvatili promene koje se sada zbivaju, potrebna nam je radikalna promena polazišta. Moramo iznova da promislimo suštinu postkomunističkog perioda.

U vreme kad je Fukuyama najavljivao kraj istorije, američki politikolog Ken Jowitt pisao je za Journal of Democracy o završetku Hladnog rata ne kao o trenutku trijumfa, već kao o vremenu kriza i trauma, rasadniku „novog svetskog nereda“.² Kao ugledni borac u Hladnom ratu koji je proveo život proučavajući komunizam Jowitt se nije slagao sa Fukuyamom i odbacio je gledište da se događa „neka vrsta istorijskog hirurškog zahvata“ koji neće mnogo uticati na ostatak sveta. Umesto toga, pisao je Jowitt, kraj komunizma treba uporediti s katastrofalnom vulkanskom erupcijom koja u početku pogađa samo okolnu političku ‘biotu’ (tj. druge lenjinističke režime), ali čije će posledice najverovatnije imati globalni uticaj na granice i identitete koji su pola veka politički, ekonomski i vojno definisali i uređivali svet.³

Fukuyama je mislio da će u posthladnoratovskom svetu granice između država zvanično opstati, ali će izgubiti veliki deo svog značaja. Jowitt je pak predviđao menjanje granica i identiteta, povećanje broja sukoba i parališuću neizvesnost. On nije video postkomunistički period kao vreme podražavanja s nekoliko dramatičnih događaja, već kao bolno i opasno vreme puno režima koji se najbolje mogu opisati kao politički mutanti. Slagao se s Fukuyamom da se neće pojaviti nova univerzalna ideologija kao izazov liberalnoj demokratiji, ali predvideo je povratak starih, etničkih, religijskih i plemenskih identiteta. Štaviše, predvideo je i to da će iz pepela oslabljenih nacionalnih država nići „pokreti gneva“. Ukratko, Jowit je u osnovnim crtama predvideo Al Kaidu i Isis.

Bar kad je reč o Evropi, više od dve decenije činilo se da je Fukuyama u pravu a da Jowitt greši. Ali pokazalo se da Jowittova analiza posthladnoratovskog doba kao vremena krize globalnog identiteta i promenjenih država i granica može da nam pomogne da shvatimo sadašnje stanje u Evropi, a posebno u centralnoj i istočnoj.

Nove evropske demokratije su tokom 20 godina skrupulozno prihvatale zapadne demokratske institucije, kao i zakone i regulative EU. Glasanje je bilo slobodno i fer, a izabrane vlade su se držale demokratskih principa. Glasači su mogli da menjaju vlade, ali ne i politike. Društvene nejednakosti su rasle, neke grupe su izgubile status i stanovništvo se kretalo preko i unutar granica. Ali ništa od toga nije previše uticalo na izborne politike. Mlade demokratije Evrope ličile su na marljive imigrante prve generacije koji nastoje da se uklope u novu sredinu i posle radnih sati mirno odlaze kući.

Bilo je bučnog populizma, ali se činilo da je to više stvar stila nego suštine, da „gubitnici“ reformi ispuštaju paru protestnim glasovima. Populizam je međutim uvek bio više od toga. Jan-Werner Müller uverljivo tvrdi da populizam „nije kodifikovana doktrina, već skup prepoznatljivih tvrdnji sa sopstvenom unutrašnjom logikom.“⁴ To je više od onog što Cas Muddle opisuje kao „ne-liberalni demokratski odgovor na ne-demokratski liberalizam“.⁵

Ključna osobina populizma je neprijateljstvo, i to ne prema elitizmu već prema pluralizmu. Kao što kaže Müller: „Populisti tvrde da oni i samo oni predstavljaju narod… Polaganje prava na isključivo predstavljanje nije empirijsko, već uvek izrazito moralno“.⁶ Kaczyński ne predstavlja sve Poljake, već „prave Poljake“. Skoro pola Turske suprotstavlja se Erdoğanovoj politici, ali on je uveren da jedini govori u ime naroda zato što za njega glasaju „pravi Turci“. Upravo ekskluzivističke politike identiteta potvrđuju Jowittovu sumornu viziju.

Migracije i uspon politike identiteta

Od mnogih kriza s kojima se Evropa danas suočava, migraciona kriza najjasnije definiše promenu prirode evropske politike. Mnogi Evropljani povezuju migracije sa porastom opasnosti od terorističkih napada, sa islamizacijom svojih društava i sve lošijom socijalnom zaštitom. Zabrinutost zbog migracija je u osnovi popularnosti desničarskog populizma, pobede brexita i sve oštrije podele na zapad i istok unutar EU. Sve to dovodi u pitanje ideju o „nepovratnim“ evropskim integracijama.

Migracije su više od pukog priliva ljudi; one obuhvataju i priliv novih shvatanja, emocija i argumenata. One ulivaju snagu politikama evropske većine koja se oseća ugroženom. Pripadnici većine strahuju da će stranci preuzeti njihovu zemlju i ugroziti njihov način života, uvereni da je to rezultat zavere kosmopolitskih elita i plemenskih imigranata. Populizam većine ne proističe iz romantičnog nacionalizma, kao što je to možda bio slučaj pre sto i više godina. On se napaja demografskim projekcijama koje predviđaju sve manju ulogu Evrope u svetu i masovna kretanja ljudi prema Evropi. Za tu vrstu populizma istorija nas nije dobro pripremila.

Šta god govorili zvaničnici u Briselu, migraciona kriza nije posledica „nedostatka solidarnosti“ već sudara različitih solidarnosti – trvenja između nacionalne, etničke i verske solidarnosti i naših ljudskih dužnosti. Migracije nisu samo kretanje ljudi prema starom kontinentu ili iz siromašnih ka bogatim zemljama EU, već i udaljavanje glasača od centra i zamenjivanje granice između levog i desnog onom između kosmopolita i izolacionista.

Skandalozno ponašanje centralnih i istočnih Evropljana, bar sa gledišta zapada, nije toliko njihova spremnost da podižu ograde na mestima na kojima su pre manje od tri decenije rušili zidove, već pre njihov stav: „Mi ovim ljudima ništa ne dugujemo“. Kao da je javnost na istoku ravnodušna prema sudbini izbeglica i migranata; tamošnji lideri su grmeli protiv odluke EU da se izbeglice rasporede među državama članicama. Premijer Slovačke Robert Fico rekao je da će njegova zemlja primati samo hrišćane i kao razlog naveo nepostojanje džamija u Slovačkoj. U Poljskoj je Kaczyński opominjao da pridošlice mogu doneti bolesti. Mađarski premijer Viktor Orbán rekao je da je prva dužnost EU da zaštiti građane država članica i raspisao referendum o tome da li Mađarska treba da posluša Brisel i primi strance. Takva glasanja više nisu izuzetak: u 18 od 27 država članica sad se razmatraju 34 referenduma u vezi sa EU.

Ovaj regionalni otpor prema izbeglicama deluje čudno. U većem delu 20. veka centralni i istočni Evropljani su često emigrirali ili brinuli o imigrantima, pa se moglo očekivati da će se identifikovati sa ljudima koji beže od gladi i proganjanja. Kada su u pitanju sirijske izbeglice, njih u regionu jedva da ima: Godine 2015. svega 169 njih je ušlo u Češku, a samo 8 je zatražilo azil. Ali najčudnije u ovom fenomenu je iskazana snaga etničkog i verskog identiteta uprkos skoro tri decenije evropskih integracija.

Odnos centralne i istočne Evrope prema izbeglicama nije slučajan. S jedne strane, on predstavlja lokalnu verziju raširenog negodovanja protiv globalizacije, a s druge ima korene u istoriji, geografiji i zaokretima postkomunističke tranzicije. Istorija ima veliku važnost u ovom regionu punom tragičnih iskustava, često u velikoj suprotnosti sa ružičastim obećanjima globalizacje. Više nego ostala mesta u Evropi, postkomunističke zemlje su upoznale mračne strane multikulturalizma. Te države i nacije nastajale su krajem 19. i početkom 20. veka. Dok je zapadna Evropa svoj odnos prema ostatku sveta gradila na kolonijalizmu i njegovom nasleđu, države centralne i istočne Evrope nikle su iz ruševina imperija i posledičnog etničkog čišćenja. Pre Hitlerove i Staljinove invazije 1939. Poljska je bila multikulturno društvo u kom je više od trećine stanovništva bilo nemačko, ukrajinsko ili jevrejsko. Danas je poljsko društvo jedno od etnički najhomogenijih u svetu – 98 odsto stanovništva su etnički Poljaci. Za mnoge od njih povratak etničkog diverziteta znači povratak u burno mođuratno razdoblje. Uništavanje ili progon Jevreja i Nemaca doveli su do stvaranja nacionalno osvešćene srednje klase u zemljama centralne i istočne Evrope.

Od svih činilaca koji oblikuju ponašanje centralnih i istočnih Evropljana prema migrantima i izbeglicama demografska panika je najmanje razmatrana. A ona je ključni faktor. U novijoj istoriji regiona događalo se da nacije i države atrofiraju. Tokom poslednjih četvrt veka svaki deseti građanin Bugarske otišao je da živi i radi u inostranstvu. Ljudi koji su odlazili bili su pre svega mladi. Prema projekcijama UN-a, bugarsko stanovništvo smanjiće se za 27 odsto do 2050. Male nacije imaju strah od „etničkog nestajanja“. Za njih dolazak migranata znači njihov izlazak iz istorije, a popularni argument da su ostareloj Evropi potrebni migranti samo pojačava osećanje egzistencijalne melanholije.

Ali kada se sve sabere, najjače je duboko ukorenjeno nepoverenje prema kosmopolitskom duhu. Ljudi iz tih krajeva ne veruju onima čija su srca u Parizu i Londonu, čiji je novac u Njujorku i na Kipru i čija lojalnost pripada Briselu. Nemoguće je biti kosmopolita i istovremeno „dobar“ Bugarin, Čeh, Mađar, Poljak ili Slovak. I komunizam je bio neki oblik „internacionalizma“? Nemcima kosmopolitizam pomaže da se udalje od nacističke prošlosti, a centralne i istočne Evropljane podseća na doba komunističke represije. U zapadnoj Evropi 1968. se velikim delom odnosila na solidarnost sa ostatkom sveta, a u centralnoj i istočnoj Evropi se radilo pre svega o nacionalnom buđenju.

Dva lica 1989.

U jezgru populističke pretenzije na legitimitet nalazi se revizija nasleđa 1989. Tu se 1989. vidi kao „izdaja revolucije“. U stvari, postojale su dve 1989. Jedna je bila ona kosmopolitskih intelektualaca kao što su Václav Havel i Adam Michnik, dok je druga bila godina nacionalista kao što je Kaczyński. Neko vreme su mirno koegzistirali zato što je pridruživanje Evropskoj uniji bilo najbolji način da se trajno izmakne iz zone ruskog uticaja. Ali tenzija između kosmopolitizma (evropskih integracija) i nacionalizma nikada nije nestala. Jugoslovenski ratovi iz devedesetih ućutkali su nacionaliste na neko vreme, ali paradoks evropskih integracija je to što one slabe klasne identitete (isti one na kojima je izgrađen zapadnoevropski demokratski model), a jačaju etničke i verske pripadnosti. Za male države integracija sa Evropom i „strukturno prilagođavanje“ značili su da su glavne ekonomske odluke, kao što je veličina budžetskog deficita, uspešno uklonjene iz arene izbornog nadmetanja.

Centralna i istočna Evropa mogu da uvezu zapadne političke institucije, ali ne i društvene identitete koji ih podržavaju. Tamo je bilo socijaldemokrata, ali ne i jakih sindikata; bilo je klasičnih liberala, ali bez stvarne zajednice biznismena. Hladni rat je zapečatio granice između kapitalizma i komunizma, ali je u znatnoj meri očuvao propusnost internih klasnih granica, bar u poređenju sa tradicionalnim društvom. U posthladnoratovskom svetu to stanje se obrnulo. Posle 1989. prethodno nepropusne teritorijalne granice mogle su se lako preći, ali su granice između nejednakih društvenih klasa postale daleko teže savladive.

Do 70-ih godina 20. veka demokratizacija je činila društva više jednakim. Obećanje demokratije bilo je u krajnjoj liniji obećanje jednakosti. U zemljama gde su milioni mogli da glasaju na kompetitivnim izborima, pretpostavljalo se da je onima na vrhu potrebna glasačka podrška siromašnih. U socijaldemokratskom kompromisu zapadne Evrope posle 1945. ogledao se sračunat napor „imućnih“ da kapitalizam učine legalnim u očima masovnog biračkog tela. Neuspeh centralne i istočne Evrope da uvezu zapadne društvene identitete posle Hladnog rata podseća nas i na to da su ti identiteti već bili u opadanju u posthladnoratovskoj zapadnoj Evropi. Država blagostanja i liberalna demokratija u zapadnoj Evropi nisu bile naprosto oblikovane Hladnim ratom: u jednom važnom smislu Hladni rat je bio njihov preduslov.

Ono što sada gledamo na istoku i na zapadu Evrope daleko je od klasno zasnovanih političkih identiteta i erozije konsenzusa izgrađenog oko njih. Austrijski predsednički izbori i referendum o brexitu otkrivaju zabrinjavajući jaz između grada i sela, između više i manje obrazovanih, između bogatih i siromašnih i između žena i muškaraca (pristalice populizma ekstremne desnice uglavnom su muškarci). Prelazak fizičkih radnika sa umerene levice na ekstremnu desnicu jedan je od glavnih tredova u današnjoj evropskoj politici. Ekonomski i kulturni protekcionizam se stapaju. Internacionalistički orijentisana radnička klasa iščilela je zajedno sa marksizmom.

Političke identitete ne oblikuju ni činjenice ni racionalni argumenti. Pretpostavlja se da je demokratija upravljanje pomoću argumenata. A ipak, u Poljskoj stranka Zakona i pravde uveliko profitira u anketama od teorije zavere o padu aviona u Smolensku 2010. godine. Verovanje u te teorije – a ne životna dob, prihod ili nivo obrazovanja – najjači je indikator da neko podržava stranku Kaczyńskog.

Verovanje da je predsednik Leh Kaczyński (Jaroslawov brat blizanac) ubijen u izazvanoj avionskoj nesreći doprinelo je konsolidaciji poljskog „mi“. To „mi“ je spremno da trpi za Poljsku. Teorija zavere o padu aviona u Smolensku eksploatisala je duboko nepoverenje Poljaka prema svakoj zvaničnoj verziji bilo kog događaja i uklapala se u njihovo viđenje samih sebe kao žrtava istorije. Pristalice Zakona i pravde nisu bile spremne da prihvate tvrđenje Donalda Tuska da je Poljska sada normalna evropska zemlja kojom upravljaju pravila a ne fantomi iz senke. Nova poljska vlada ne veruje u nesrećne padove aviona. Ona smatra da su svi njeni kritičari međusobno povezani i da potkopaju suverenitet Poljske. Oni smatraju da se poverenje mora ograničiti na unutrašnji krug (vladajuće partije). „Nezavisnim“ institucijama kao što su sudovi, mediji, centralna banka ne može se verovati zato što je njihova nezavisnost iluzija: ili ih kontrolišemo „mi“ ili to čine naši neprijatelji.

Za populiste je razdvajanje moći elitistički trik, lukavi mehanizam za brkanje odgovornosti. Ljudi koji štede na poverenju štedro okrivljuju druge. Paradoks sadašnjeg populističkog obrta je sledeći: dok mnogi glasači misle da je davanje svemoći izvršnoj vlasti jedini način da se ona učini odgovornom, verovatnije je da će podrivanje svih nezavisnih institucija otvoriti put još većem izostajanju odgovornosti.

Poljski slučaj postavlja pitanje zašto očekujemo da će ljudi sa pravom glasa odabrati zaštitu manjina umesto osnaživanja većine. Otrežnjujuća istina je da liberalna demokratija nije zasnovana na našim prirodnim porivima: prava svojine imaju bogataše da se za njih zalažu, biračka prava imaju podršku mnogih, ali poštovanje građanskih prava i sloboda – među njima i prava manjina, koje mogu biti nepopularne – čini liberalnu demokratiju zaista liberalnom, a srećan slučaj u tome ima veću ulogu nego što bismo želeli. Veoma retko moćni imaju potrebu da zaštite prava nemoćnih manjina. Slično tome, većina retko razmišlja o sebi kao o mogućoj budućoj manjini i nije sklona da se zalaže za ustavne odredbe koje ograničavaju većinsku koncentraciju moći.

Stvarna privlačnost liberalne demokratije je to što gubitnici ne moraju da strahuju da će izgubiti suviše: posle poraza na izborima moraće da se pregrupišu i naprave planove za sledeće nadmetanje, a neće otići u izgnanstvo ili ilegalu pošto im sve što poseduju bude oteto. Nevolja je u tome što liberalna demokratija pobednicima uskraćuje punu i konačnu pobedu. U predemokratskim vremenima – to jest u ogromnom delu ljudske istorije – sporovi nisu rešavani mirnim debatama i uljudnom predajom vlasti. Vladala je sila: pobednički osvajači ili pobednička strana u građanskom ratu mogli su da rade s poraženima šta god poele. U liberalnoj demokratiji „osvajač“ nema tu satisfakciju.

Zato možda ne treba da se pitamo zašto liberalna demokratija danas ne cveta u centralnoj i istočnoj Evropi, već kako je tamo tako uspešno uspevala da obavljala zadatak konsolidacije tokom dve prethodne decenije. Ovde moramo napomenuti da je taj uspeh bio ukorenjen u političkom identitetu koji je bio osuđen na propast. To je identitet postkomunističkog glasača progonjenog stidom što je bio deo (makar mali) starog, neslobodnog režima, ali i nadahnutog željom da nađe mesto u novom poretku slobode i demokratije. Pošto je doživeo stvarnu državnu represiju, taj glasač je bio spreman da „razmišlja kao manjina“ čak i kada je bio u većini. Samo-obuzdavanje tog glasača bila je nenamerni poklon komunizma liberalno-demokratskoj konsolidaciji.

Suštinska karakteristika populističkog momenta u centralnoj i istočnoj Evropi je nestajanje tog ex-komunističkog identiteta i iščezavanje komunizma kao glavne referencijalne tačke. Migraciona kriza jasno pokazuje da su drugi identiteti zauzeli centralno mesto.

Migracije: revolucija 21. veka

Pre 10 godina mađarski filozof i bivši disident Gáspár Miklós Tamás primetio je da Prosvećenost, u kojoj je intelektualno ukorenjena ideja Evrope, zahteva univerzalno državljanstvo.⁷ Ali da bi državljanstvo koje ima smisla bilo svima dostupno, mora se dogoditi jedna od ove dve stvari: ili će siromašne i nefunkcionalne zemlje postati mesta čiji građanin vredi biti ili će Evropa svima otvoriti svoje granice. Nijedno se neće dogoditi uskoro, ako se uopšte dogodi. U svetu ogromnih nejednakosti i otvorenih granica migracije su novi oblik revolucije.

Ljudi više ne sanjaju o budućnosti. Umesto toga sanjaju o drugim mestima. U ovom povezanom svetu, migracije – za razliku od utopija demagoga 21. veka – zaista nude trenutnu radikalnu promenu. One ne zahtevaju ideologiju, ni vođu, ni politički pokret. Ne zahtevaju ni promenu vlasti, već samo promenu geografije. Odsustvo kolektivnih snova čini migraciju prirodnim izborom nove radikalnosti. Da biste promenili život, nije vam potrebna politička stranka – potreban vam je samo čamac. S povećavanjem društvene nejednakosti i stagniranjem društvene mobilnosti u mnogim zemljama širom sveta, lakše je preći nacionalne granice nego klasne barijere.

U svetu u kome su migracije u Evropu nova forma revolucije, evropska demokratija lako postaje kontrarevolucionarna. Neuspeh ili nedostatak volje vlasti da kontrolišu migracije postao je simbol gubitka moći građanina.

Migracija dramatično menja živote domaćina. Mediji su puni priča o ljudima koji su se našli u sasvim stranom svetu ne zato što su se preselili već zato što su se drugi doselili kod njih. Intelektualci levičari na zapadu često pominju pravo čoveka da očuva svoj način života kada je reč o nekoj siromašnoj zajednici u Indiji ili Latinskoj Americi, ali šta je sa zajednicama srednje klase koje su im bliže? Imaju li one takvo pravo? Ako ne, zašto? Ima li demokratije ako se ukine razlika između građana i negrađana?

Istorija nas uči da liberalna demokratija vene u vremenima izgradnje identiteta i prekrajanja granica. Demokratija je mehanizam uključivanja, ali i isključivanja, i kontrarevolucionalna demokratija nije oksimoron.

Raspadanje liberalnog poretka čini problematičnim evropski projekat širenja demokratije izvan nacionalne države. Izbori mogu pomoći da se ublaže unutrašnje tenzije postojeće političke zajednice, ali mogu li stvoriti novu zajednicu? Proces evropske integracije doveo je u pitanje neke evropske zajednice koje su definisale evropske nacionalne države, ali nije uspeo da stvori evropski demos.

Lideri poput Orbána i Kaczyńskog nude ne-liberalnu demokratiju – većinske režime u kojima je većina pretvorila državu u sopstveni privatni posed – kao odgovor na kompetitivni pritisak u svetu u kome je narodna volja jedini izvor političkog legitimiteta, a globalna tržišta jedini izvor ekonomskog rasta. Neko bi mogao primetiti da je uspon takvih većinskih (i stoga ne-liberalnih) režima neizbežan rezultat reakcije protiv globalizacije. Neko se može zapitati koliko stabilnim će se pokazati ti režimi. Ali jedna stvar je jasna: evropski projekat kakav poznajemo ne može da preživi u sredini kojom dominiraju populističke vlasti. Ključno pitanje je, dakle, ko je žilaviji, EU ili ti režimi?

PDF teksta na engleskom

Journal of Democracy, oktobar 2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 28.10.2016.

Srodni linkovi:

Jan-Werner Müller – Porodični kapitalizam

Paul Mason – Kako stišati buku autoritarnog populizma

Timothy Garton Ash – Kako zaustaviti populiste

Martin Jacques – Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike

IZBEGLICE, MIGRANTI
POPULIZAM

1. Francis Fukuyama, „The End of History?“, National Interest, Summer 1989, 3-18.
2. Ken Jowitt, „After Leninism: The New World Disorder“, Journal of Democracy 2 (Winter 1991): 11-20. Jowitt je kasnije izložio svoje ideje u knjizi The New World Disorder: The Leninist Extinction (Berkeley: University of California Press, 1992), vidi posebno poglavlja 7-9.
3. Jowitt, New World Disorder, 310.
4. Jan-Werner Müller, What Is Populism? Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2016), 10.
5. Cas Muddle, “The Problem with Populism”, Guardian, 17. februar 2015.
6. Müller, What Is Populism? 3.
7. Gáspár Míklos Tamás, “What is Post-Fascism?” 14. septembar 2001.