Foto: Monique http://goo.gl/5fwtcW

Nacionalni identitet kao neprikosnovena, takoreći sveta vrednost došao nam je s ratom devedesetih, kao jedna od njegovih glavnih tekovina. Obreo se ovaj identitet i u folklornim verzijama priča o politici i ratu, tako da sam se s njim najpre sreo u tom “formatu”, kad sam se zainteresovao za “folklor, politiku i rat”, što je tema moje knjige Bordel ratnika. To me je podstaklo da se u naučnoj literaturi obavestim o poreklu termina i njegovim raznim značenjima i tumačenjima, pa sam to izložio pod naslovom “Identitet identiteta”. U mojoj sledećoj knjizi – Politika simbola, identitet je dobio još više mesta, jer sam, istražujući ovoga puta nove srpske političke mitove, našao da je tu identitet (nacionalni, etnički, kulturni) ako ne glavna, ono svakako jedna od glavnih tema, što je navelo američkog izdavača ove knjige da u njenom naslovu simbole zameni identitetom, pa se to izdanje zove Politics of identity in Serbia. Imala bi rezona i slična promena u naslovu moje knjige Balkan – teror kulture, kojom bi na mesto kulture došao identitet, jer je na njenim stranicama reč o kulturi kao tvrđavi tzv. nacionalnog bića, koja se zato mora braniti, ako treba, i oružjem.

Međutim, uprkos ovoj mojoj kontinuiranoj zaokupljenosti identitetom, dosad mi se nije dalo da ga stavim u naslov neke moje knjige, jer mi se činilo da ga vidim na koricama svake druge publikacije o savremenoj politici i kulturi. Ovoga puta nisam hteo da ga sprečim da se probije na to istaknuto mesto, ali ne zato što se u ovde sakupljenim tekstovima još više i još eksplicitnije nego u mojim prethodnim knjigama govori o politici identiteta i teroru identiteta, o njegovim čuvarima i distributerima, o identitetskom diskursu i identitetskoj panici… Na glavni razlog što sam sad identitet pustio u naslov upućuje druga reč koja tu uz njega stoji: rastanak.

Naime, sazrela je i u meni ideja, koju neki antropolozi i politikolozi u poslednje vreme često iznose, da identitet kao analitička kategorija više ničemu ne služi i da ga istraživač kulture i društva danas može pominjati samo pod znacima navoda. Ni ja više ne mislim da se teorijski može elaborirati neki model nacionalnog identiteta bolji od onoga koji nudi nacionalizam, na primer tako što bi se uvažila saznanja o njegovoj konstruisanosti, pluralnosti, relacionalnosti, hibridnosti ili dinamičnosti, i na taj način pomoglo praktičarima politike identiteta da je povedu putem tolerancije i poštovanja razlika između ljudi. Uvideo sam da takva nastojanja, dokle god govore o nacionalnom identitetu i samim tim što o njemu govore, ne dovode u pitanje ono na čemu se zasniva njegova omamljujuća moć, ono što ga čini teško odstranjivim političkim “superlepkom”, to jest verovanje da identitet (nacionalni, etnički, kulturni) zaista postoji, te da se prema njemu – ma šta mislili – moramo nekako odrediti. Sada želim da i ja iskoračim iz ovog u suštini teološkog diskursa i identitetu kažem: zbogom, putevi se naši razilaze. Time što sam ga stavio u naslov ove knjige želeo sam da rastanak s njim objavim na vidnom mestu i posebno naglasim.

U nekim ovde sakupljenim tekstovima, posebno u prvom i poslednjem, ima takozvanih autobiografskih elemenata, ali ni u onim pisanim u stilu distanciranog akademskog izlaganja nisam izbegavao da pokažem da me tortura nacionalnog identiteta i lično pogađa, tako da – kako je za jednu svoju knjigu antropoloških eseja rekla Dunja Rihtman Auguštin – “čitatelju neće ostati skrivena moja raspoloženja i strepnje”. Štaviše, verujem da će ova moja lična svedočanstva doprineti ubedljivosti teza koje zastupam možda i više od teorijske argumentacije, a isti učinak očekujem i od onih mesta na kojim se nisam ustezao od toga da, komentarišući neki događaj iz našeg pitoresknog političkog života, unesem i malo ironije i humora. Ne potcenjujem neproživljeno znanje, znanje bez ironije, ali ne mogu da ga zamislim u antropološkom eseju, mediju kome pripadaju tekstovi koji čine ovu knjigu.

Nekoliko tekstova posvetio sam komentarisanju primera eksplicitnog identitetskog diskursa, gde se nacionalni identitet zaziva i slavi kao istovremeno zagonetna i samorazumljiva, to jest sveta reč. U drugim tekstovima bavim se primerima diskursa gde je identitet uglavnom implicitno prisutan, kao podrazumevajuća i neupitna okosnica političkog života. Sve sam ih našao u medijima, najčešće u novinama i na internetskim sajtovima, a među onim ljudima čije sam reči u slavu identiteta citirao i tumačio ima najviše političkih lidera, novinara, književnika, sveštenika, ratnih zločinaca i fudbalskih navijača.

I pored toga što verujem da ove tekstove tema identiteta povezuje, te da je bilo opravdano što sam ih stavio zajedno u istu knjigu, ne treba ih čitati kao poglavlja naučne monografije u kojima se postepeno razvijaju autorove teze, nego kao esejističke varijacije na temu nacionalnog identiteta. Trudio sam se da ovu temu čitaocu približim i osvetlim, koristeći za to meni raspoloživa znanja i analitičke pristupe, ali me je pri tom najviše vodila želja da je iscrpim i tako je se konačno rešim.

Većina ovih tekstova nastala je i prvi put objavljena između 2010. i 2013. godine, kao što se može videti u Bibliografskoj belešci na kraju knjige. Znatno stariji je samo članak “Identitet ili imidž”, iz 2001. godine, koji sam ovde preštampao zato što se u njemu prvi put uključujem u diskusiju o politici identiteta u Srbiji, tada još uveren da se ona može promeniti, a ne da se mora potpuno diskreditovati kao legitimno područje politike, što je jedan od zaključaka do kojih će me dovesti kasnije napisani prilozi ovoj diskusiji uvršćeni u Rastanak s identitetom. Ovaj i drugi ranije objavljeni tekstovi ovde su preneti u izvornom obliku, odnosno neznatno izmenjeni, s tim što se od izvorne verzije najviše razlikuju dva ogleda: “Gde su sada junaci devedesetih?”, koji je nastao skraćivanjem predgovora za moju knjigu Za njima smo išli pevajući, i “Balkanistički diskurs i njegovi kritičari”, koji sam dopunio poglavljem “Više mačaka ili sinkretizam”.

Ovu knjigu posvećujem mom prijatelju advokatu i publicisti Dragoljubu Todoroviću, koji me odavno podseća da je vreme da objavim nešto novo.

Januar 2014.

Iz sadržaja

Nevolje sa identitetom
Identitet ili imidž
Tako je govorio Milošević
Vidovdan
“Naši prijatelji naša braća”
Balkanistički diskurs i njegovi kritičari
Gde su sada junaci devedesetih
Ko je ovaj naoružani čovek?
Navijači-huligani i novi fašizam
“Delije” na internetu
Šta će biti Srbija u Evropi?
“Slavili smo tuđeg cara”
Superlepak
Rastanak sa identitetom
Switch identity: gladni starac iz Marinkove bare

Biblioteka XX vek, Ivan Čolović, Rastanak s identitetom, Ogledi o političkoj antropologiji 3, 2014.

Peščanik.net, 12.11.2014.

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)