Misli o ugnjetavanju, revoluciji i imaginaciji, zapisivane u intervalima
Ropstvo
Moja zemlja je nastala u jednoj revoluciji i gotovo se raspala od druge.
Prva revolucija je bila protest protiv ružne, glupe, ali relativno blage društvene i ekonomske eksploatacije. Ta revolucija bila je gotovo besprimerno uspešna.
Mnogi od onih koji su je izveli upražnjavali su najekstremniji oblik ekonomskog izrabljivanja i društvenog ugnjetavanja: bili su robovlasnici.
Druga američka revolucija, građanski rat, bila je pokušaj da se odbrani robovlasništvo. Taj pokušaj je donekle uspeo: iako je robovlasništvo ukinuto, mnoge američke misli još se rađaju u svesti gospodara ili u svesti roba.
Otpor ugnjetavanju
Filis Vitli, pesnikinja i oslobođena robinja, napisala je 1774: „U svako ljudsko Srce Bog je usadio načelo koje nazivamo Ljubav prema Slobodi; zato ono ne podnosi Ugnjetavanje i žudi za Oslobođenjem.“
Ne bih poricala istinitost tog iskaza jednako kao što ne bih poricala da sunce sija. Na njemu počiva sve što je dobro u institucijama i politici moje zemlje.
A ipak vidim da mi, iako volimo slobodu, uglavnom trpimo ugnjetavanje i čak odbijamo oslobođenje.
Vidim izvesnu opasnost u insistiranju na tome da naša ljubav prema slobodi uvek preteže nad svakom silom ili inercijom koja nas ometa da se odupremo ugnjetavanju i da se protiv njega borimo.
Ako tvrdim da snažni, pametni i sposobni ljudi nikad neće prihvatiti da ih neko ugnjetava, zapravo kažem da su ugnjeteni slabi, glupi i nesposobni.
Ako je tačno da superiorni ljudi odbijaju da budu tretirani kao inferiorni, iz toga sledi da su oni koji zauzimaju niža mesta u društvenom poretku zaista inferiorni, jer da to nisu, bunili bi se; činjenica da prihvataju inferioran položaj znači da su inferiorni. To je udoban tautološki argument robovlasnika, društvenog reakcionara, rasiste i ženomrsca.
Taj argument i dalje truje razmišljanja o hitlerovskom holokaustu: zašto su Jevreji „uopšte ulazili u vozove“? Zašto nisu „pružali otpor“? Na to pitanje – tako formulisano – nemoguće je odgovoriti i zato ga antisemita može koristiti kao implicitan dokaz da su Jevreji inferiorni.
Ali taj argument privlači i idealiste. Mnogi liberalni i humano konzervativni Amerikanci gaje uverenje da svi ugnjeteni ljudi koji trpe nepodnošljivo ugnjetavanje moraju biti spremni i voljni da se pobune i da su moralno slabi, moralno manjkavi ako to ne čine.
Kategorično osuđujem svaku osobu koja sebe smatra rasno ili društveno superiornom nad nekim drugim ili mu nameće inferioran status. Ali to nije isto što i kategorično osuđivati ljude koji prihvataju inferioran status. Ako kažem da oni nisu u pravu, da moral iziskuje da se pobune, to me obavezuje da razmotrim kakvu mogućnost izbora oni imaju, da li postupaju iz neznanja ili iz uverenja, da li imaju ikakvu priliku da umanje svoje neznanje ili promene svoje uverenje. A kad to razmotrim, kako mogu da kažem da su sami krivi za svoj položaj? Zar time ne bih rekla da su nepravični oni, a ne njihovi ugnjetači?
Vladajuća klasa je uvek mala, a niži staleži su veliki čak i u kastinskom poretku. Siromašnih ima daleko više nego bogatih. Moćnih je mnogo manje nego onih nad kojima se upražnjava moć. Odrasli muškarac ima superioran status u bezmalo svim društvima iako je u njima broj žena i dece daleko veći. Vlast i religija aminuju i održavaju nejednakost, društvenu hijerarhiju, rodnu hijerarhiju i privilegiju, u potpunosti ili selektivno.
Većina ljudi, u većini vremenâ i mestâ, ima nizak status.
Većina ljudi, čak i danas, čak i u „slobodnom svetu“, čak i u „domovini slobode“ smatra takvo stanje – ili neke njegove elemente – prirodnim, nužnim i nepromenljivim. Oni drže da je uvek bilo tako i da zato uvek mora biti tako. Po svoj prilici, iza toga stoje uverenje ili neznanje, najčešće i jedno i drugo. Većina ljudi niskog statusa vekovima nije imala priliku da sazna da postoji ili bar može postojati drukčiji način uređenja društva – da je promena moguća; samo ljudi visokog statusa raspolagali su potrebnim znanjem, a upravo njihova moć i privilegovanost bili bi ugroženi kad bi se poredak promenio.
Tu ne možemo verovati istoriji kao moralnom vodiču jer istoriju pišu pripadnici visoke klase, obrazovani koji imaju moć. Ali možemo se osloniti na istoriju i na posmatranje tekućih događaja, a oni nam kažu da su bunt i pobune retki, a revolucije krajnje retki događaji. U većini vremenâ i većini mestâ, većina žena, robova, kmetova, niskih kasti, izopštenih, seljaka, pripadnika radničke klase, to jest većina ljudi koji su definisani kao inferiorni – što znači većina ljudi uopšte – nije se bunila protiv toga što je prezrena i eksploatisana. Ti ljudi pružaju otpor, da; ali njihov otpor će verovatno biti pasivan ili tako prikriven, tako uklopljen u svakodnevno ponašanje da će biti bezmalo nevidljiv.
Kad se glasovi ugnjetenih pripadnika niže klase uopšte zabeleže, neki od njih su vapaji za pravdom, ali daleko je više izraza rodoljublja, pokliča u slavu kralja, zakletvi da će se braniti otadžbina, dakle odane podrške sistemu koji ih je lišio prava i ljudima koji profitiraju od tog sistema.
Ne bi postojalo ropstvo širom sveta da su robovi često ustajali protiv svojih gospodara. Većinu robovlasnika nisu ubili robovi. Većini robovlasnika oni su se pokoravali.
Radni čovek gleda kako direktor njegove kompanije dobija trista puta veću platu nego on i gunđa, ali ništa ne preduzima.
Žene u većini društava podupiru institucije muške nadmoći, povlače se pred muškarcima, pokoravaju im se (otvoreno) i brane ideju o urođenoj superiornosti muškarca kao prirodnu činjenicu ili religijsku dogmu.
Muškarci niskog statusa – mladi, siromašni – bore se i umiru za sistem koji ih gura na dno. Većinu bezbrojnih vojnika koji su stradali u bezbrojnim ratovima vođenim da bi se učvrstila moć političkih ili verskih vladara činili su ljudi koje je to društvo smatralo inferiornim.
„Nemate da izgubite ništa osim svojih lanaca“, ali mi više volimo da ljubimo lance.
Zašto?
Da li su ljudska društva neizbežno izgrađena kao piramida, tako da je moć koncentrisana na vrhu? Da li je hijerarhija moći biološki imperativ koji ljudsko društvo mora da posluša? Pitanje je gotovo izvesno loše formulisano i zato je na njega nemoguće odgovoriti, ali ono se i dalje postavlja, na njega se odgovara, i oni koji ga postavljaju obično odgovaraju potvrdno.
Ako takav urođen, biološki imperativ postoji, da li je on jednako imperativan za oba pola? Nemamo nesporno svedočanstvo da postoje urođene rodne razlike u društvenom ponašanju. Esencijalisti na obe strane te argumentacije smatraju da su muškarci prirodno usmereni na uspostavljanje hijerarhije moći dok žene ne iniciraju takve strukture, ali ih prihvataju ili podražavaju. Po mišljenju esencijalista, muški program će zbog toga izvesno prevagnuti, pa možemo očekivati da će komandni lanac u kom „viši“ zapovedaju „nižima“, a moć je u rukama malobrojnih, biti gotovo univerzalan obrazac ljudskog društva.
Antropologija nam ukazuje na neka odstupanja od te navodne univerzalnosti. Etnolozi su opisali društva koja nemaju utvrđen komandni lanac, u kojima moć nije očvrsla u rigidan sistem nejednakosti već je fluidna, različito raspoređena u različitim situacijama, društva koja funkcionišu po principu provera i podešavanja, i uvek teže konsenzusu. Opisali su društva u kojima nema rodne superiornosti, mada postoji izvesna rodna podela rada i verovatnije je da će se muški poslovi više ceniti.
Ali sve su to društva koja opisujemo kao „primitivna“, što je tautologija budući da smo prethodno već uspostavili hijerarhiju vrednosti: primitivno = nisko = slabo, civilizovano = visoko = moćno.
Mnoga „primitivna“ i sva „civilizovana“ društva strogo su raslojena; nekolicini ljudi dodeljen je veliki deo moći, a većini ljudi je pripala mala ili nikakva moć. Da li je održavanje institucija društvene nejednakosti zaista motor koji pokreće civilizacije, kao što je rekao Levi-Stros?
Ljudi koji imaju moć bolje se hrane, bolje su naoružani i bolje obrazovani, i zato su sposobniji da ostanu takvi kakvi su, ali ipak – može li se time objasniti sveprisutnost i trajnost ekstremne društvene nejednakosti? Naravno, činjenicom da su muškarci malo krupniji i mišićaviji (mada nešto manje trajni) nego žene ne mogu se objasniti sveprisutnost i istrajnost rodne nejednakosti u društvima u kojima telesna veličina i mišićavost ne igraju važnu ulogu.
Da su ljudska bića mrzela nepravdu i nejednakost onako kao što mi kažemo i verujemo da ih mrzimo, da li bi ijedno Veliko carstvo i ijedna Velika civilizacija potrajali petnaest minuta?
Kad bismo mi Amerikanci mrzeli nepravdu i nejednakost onako kao što kažemo da ih mrzimo, da li bi u ovoj zemlji postojala ijedna osoba koja nema šta da jede?
Zahtevamo buntovan duh od onih koji nemaju priliku da nauče da je pobuna moguća, ali mi privilegovani ništa ne preduzimamo i pravimo se da je sve u redu.
Imamo razloga da budemo oprezni, da budemo mirni, da ne dižemo galamu. Mnogo spokojstva i udobnosti je na kocki. Mentalni i moralni pomak od poricanja nepravde do svesti o nepravdi često skupo košta. Moje zadovoljstvo, stabilnost, sigurnost i lična osećanja mogu postati žrtve sna o opštem dobru, jedne ideje slobode čije ostvarenje možda neću doživeti, ideala pravde koji možda niko nikad neće ostvariti. Poslednje reči Mahabharate glase: „Ni na koji način ne mogu postići cilj koji je izvan mog domašaja.“ Vrlo je verovatno da je pravda, ljudska ideja, izvan domašaja ljudi. Dobro nam ide izmišljanje stvari koje ne mogu postojati.
Možda se sloboda ne može postići pomoću ljudskih institucija, već mora ostati svojstvo uma ili duha koje ne zavisi od okolnosti, nekakav dar milosti. To je (ako dobro razumem) religijska definicija slobode. Moj problem s njom je to što obezvređivanje rada i okolnosti podstiče institucionalne nepravde koje dar milosti čine nedostupnim. Dvogodišnjem detetu koje umire od gladi, batina ili bombardovanja nije dat pristup slobodi niti ikakav dar milosti, u bilo kom smislu u kom mogu da razumem te reči.
Sopstvenim naporima možemo postići samo nesavršenu pravdu, ograničenu slobodu. Bolje išta nego ništa. Hajde da se čvrsto držimo tog principa – ljubavi prema slobodi – o kom je govorila oslobođena robinja, pesnikinja.
Prostor nade
Pomak od poricanja nepravde do priznavanja nepravde ne može se poništiti.
Ono što su tvoje oči videle, videle su. Kad jednom vidiš nepravdu, nikad više ne možeš iskreno da porekneš ugnjetavanje i da braniš ugnjetača. Ono što je bila lojalnost, sad je izdaja. Odsad si saučesnik ako ne pružiš otpor.
Ali postoji međuprostor između odbrane i napada, prostor fleksibilnog otpora, prostor otvoren za promenu. Nije lako naći taj prostor ili u njemu živeti. Mirotvorci koji su pokušali do njega da dođu na kraju su panično odjurili u Minhen.
Čak i ako stignu u taj međuprostor, možda im niko neće na tome zahvaliti. Čiča Toma u romanu Harijet Bičer Stou je rob koji zbog svojih hrabrih pokušaja da promeni gospodarevo mišljenje i zbog nepokolebljivog odbijanja da bičuje druge robove biva nasmrt pretučen. A mi ga uporno koristimo kao simbol kukavičke kapitulacije i servilnosti.
Diveći se beskorisnom junačkom prkosu, preziremo strpljivi otpor.
Prostor pregovaranja, u kom se strpljenjem nešto postiže, mesto je na kom je stajao Gandi. Linkoln je uspeo dotle da dođe s mnogo muke. Biskup Tutu, koji je u svojoj zemlji decenijama uživao posebno poštovanje, video je kako se ona kreće, nespretno i nesigurno, prema tom prostoru nade.
Gospodarev alat
Odri Lord kaže da ne možemo srušiti gospodarevu kuću gospodarevim alatom. Razmišljam o toj moćnoj metafori i pokušavam da je razumem.
Radikali, liberali, konzervativci i reakcionari smatraju da obrazovanje – usvajanje znanja gospodara – neizbežno vodi ka svesti o ugnjetavanju i izrabljivanju i ka subverzivnoj želji za jednakošću i pravdom. Liberali zbog toga podržavaju besplatno obrazovanje, državne škole, necenzurisane rasprave na univerzitetu, a reakcionari im se iz istog razloga suprotstavljaju.
Reklo bi se da metafora Odri Lord znači da je obrazovanje nebitno za društvenu promenu. Ako ništa što je gospodar koristio ne može biti korisno robu, onda treba napustiti učenje gospodarskog znanja. Niža klasa mora, dakle, poći od nule u izumevanju društva i izgraditi novo znanje da bi zadobila pravdu. Ako to ne učini, revolucija neće uspeti.
To je moguće. Revolucije uglavnom ne uspevaju. Ali meni se čini da one počinju da propadaju kad se pokušaj izgradnje kuće u kojoj svi mogu živeti izmetne u pokušaj da se prigrabe sve testere i čekići, da se kuća za alat Starog Gospodara otme i brani, da se drugi ne pripuštaju unutra. Pored toga što kvari, moć stvara zavisnost. Rad postaje razaranje. Ništa se ne gradi.
Društva se menjaju nasiljem i bez njega. Izumevanje novog je moguće. Građenje je moguće. Koji alat za građenje imamo osim čekića, eksera i testera – obrazovanja, učenja da mislimo i učenja veština?
Postoje li zaista alatke koje još nisu pronađene, koje moramo izumeti da bismo gradili kuću kakvu želimo za svoju decu? Možemo li da započnemo od onog što sad znamo ili nas ono što znamo ometa da naučimo ono što treba da znamo? Da bismo naučili ono čemu mogu da nas pouče obojeni, žene, siromašni, da bismo stekli znanje koje nam je potrebno, moramo li zaboraviti sva znanja belaca, muškaraca, moćnih? Moramo li odbaciti nauku i demokratiju zajedno s verskim dogmama i falokratijom? Da li ćemo na kraju pokušavati da gradimo bez ikakvog alata osim sopstvenih golih ruku? Ta metafora je raskošna i opasna. Ne umem da odgovorim na pitanje koje postavlja.
Samo u utopijama
Utoliko što nudi pogled na neke zamišljene alternative „načinu na koji sada živimo“, veliki deo moje fikcije može biti nazvan utopijskim, ali se ja i dalje opirem toj reči. Mnoga od mojih izmišljenih društava izgledaju mi kao nekakvo poboljšanje našeg, ali mi se čini da je utopija odveć veliko ili odveć kruto ime za njih. Utopija i distopija su intelektualna mesta. Ja pišem iz strasti i želje za igrom. Moje priče nisu ni stroga upozorenja ni recepti za ono što bi trebalo raditi. Po mom mišljenju, one su najčešće komedije ljudskih običaja i ponašanja, podsetnici na beskonačnu raznovrsnost puteva kojima se stalno vraćamo na manje-više isto mesto i slavljenje te beskonačne raznovrsnosti izmišljanjem novih alternativa i mogućnosti. Čak i romani Čovek praznih šaka i Stalno se vraćajući kući, u kojima sam metodičnije nego inače razradila neke varijacije o upotrebama moći – meni draže od onih koje preovlađuju u našem svetu – čak i oni su isto toliko pokušaji subverzije koliko i nastojanje da se prikaže ideal nekog nedostižnog društvenog plana kojim bi se jednom zasvagda okončale nepravda i nejednakost.
Meni je važno ne da ponudim određenu nadu u poboljšanje već da, nudeći izmišljenu ali ubedljivu alternativu stvarnosti, otrgnem svoju svest, pa tako i svest čitateljke, od lenje, strašljive misli da je način na koji sad živimo jedini način na koji ljudi mogu živeti. Upravo ta inercija omogućuje nepravednim institucijama da i dalje funkcionišu i ne budu dovođene u pitanje.
Po samoj svojoj koncepciji, fantastika i naučna fantastika nude alternative čitaočevom postojećem, stvarnom svetu. Mladi uglavnom vole tu vrstu priča zato što u svojoj poletnosti i gladi za iskustvom traže alternative, mogućnosti, promenu. Pošto se plaše čak i da zamisle istinsku promenu, mnogi odrasli odbijaju svaku imaginativnu literaturu i ponose se time što ne vide ništa izvan onog što već znaju ili misle da znaju.
Ipak, kao da strahuju od svojih uznemirujućih moći, naučna fantastika i fantastika su dobrim delom reakcionarne i klone se društvene invencije – fantastika se drži feudalizma, a naučna fantastika vojne i imperijalne hijerarhije. I jedna i druga obično nagrađuju svog junaka ili junakinju samo za izuzetne muške podvige. (Godinama sam i ja tako pisala. Junak Leve ruke tame nema rod, ali njegova herojska dela su gotovo isključivo muška.) Posebno u naučnoj fantastici često srećemo ideju o kojoj sam gore govorila: da je svaka osoba niskog statusa koja nije buntovnik – koja nije u svakom času spremna da ugrabi slobodu smelim i nasilnim činovima – ili dostojna prezira ili prosto nebitna.
U svetu koji je tako moralno pojednostavljen, rob koji nije Spartak prosto je niko i ništa. Takav sud je nemilosrdan i nerealističan. Većina robova, najugnjetenijih ljudi, deo je društvenog poretka koji robovi, upravo zahvaljujući uslovima svog ugnjetavanja, čak nemaju priliku da opaze kao nešto što bi se moglo menjati.
Rad imaginacije opasan je za one koji profitiraju od postojećeg stanja stvari zato što može pokazati da ono nije večno, nije univerzalno, nije nužno.
Pošto ima stvarnu, mada ograničenu moć da dovede u pitanje postojeće institucije, imaginativna književnost ima i odgovornost koja mora pratiti moć. Pripovedač je istinozborac.
Žalosno je što mnoge priče koje bi mogle da ponude istinitu viziju ostaju pri patriotskim ili verskim banalnostima, čudesnim dejstvima tehnologije ili pustim sanjarijama, što pisci ne pokušavaju da zamisle istinu. Pomodna mračna distopija prosto obrće banalnosti i koristi kiselinu umesto zaslađivača, ali izbegava dodir s ljudskom patnjom i autentičnom mogućnošću. Imaginativna fikcija kojoj se divim nudi alternative postojećem stanju stvari koje ne samo što dovode u pitanje sveprisutnost i nužnost datih institucija već proširuju polje društvene mogućnosti i moralnog razumevanja. To se može raditi ili onim naivnim tonom, punim nade, kao u prve tri sezone televizijske serije Zvezdane staze, ili složenim, prefinjenim i višesmislenim misaonim i tehničkim konstrukcijama, kao u romanima Filipa K. Dika ili Kerol Emsviler; ali kretanje je očigledno isto – impuls da se promena učini zamislivom.
Nećemo upoznati sopstvenu nepravdu ako ne možemo da zamislimo pravdu. Nećemo biti slobodni ako ne budemo zamišljali slobodu. Ne možemo tražiti da iko pokuša da ostvari pravdu i slobodu ako nije imao priliku da ih zamisli kao ostvarive.
Želim da završim i krunišem ove meditacije bez zaključka rečima jednog pisca koji nikad nije govorio ništa osim istine, i koji je istinu uvek govorio mirno, Prima Levija, koji je godinu dana živeo u Aušvicu i upoznao nepravdu.
„Uzdizanje povlašćenih, ne samo u logoru već u svim ljudskim zajednicama gde postoji bilo koja vrsta suživota, zabrinjavajuća je ali neizbežna pojava: oni ne postoje jedino u utopijama. Dužnost je pravdoljubivog čoveka da ratuje protiv svake nezaslužene povlastice, ali ne treba zaboraviti da je to rat bez kraja i konca.“1
Esej iz knjige: Thomas More, Utopia / Introduction by China Miéville / Essays by Ursula K. Le Guin (Verso, 2016)
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 04.11.2023.
