Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Marko Kravos, slovenački pesnik i naš porodični prijatelj, skrenuo nam je pažnju na najnoviji tekst Zorane Baković, kultne komentatorke ljubljanskog Dela. Ako mogu rokeri da budu kultni zašto to ne bi bila i jedna izuzetna novinarka. Umelo je Delo još u vreme Mitje Gorjupa, 70-ih godina, da otvori vrata na primer Dragiši Boškoviću, neprevaziđeno najboljem ekonomskom novinaru balkanskog regiona, pa je Zorana deo te mudre tradicije naklonjenosti izuzetnima. Diplomirala je klasičnu kinesku književnost u Šangaju, a kao zvanični prevodilac za kineski Izvršnog veća SFRJ imala je prilike da upozna, čuje i odmeri najviše funkcionere Kine, i to u okolnostima pregovora koji javnosti nisu bili dostupni. Od 1987. piše za ljubljansko Delo o kineskoj i svetskoj politici, ali i „o estetici, o etici, o tici“, kako je to svojedobno lepo smislio Buca Mirković.

Upravo tom žanru pripada njen najnoviji tekst „Mala razmišljanja o duši“, u kojem pored ostalog piše: „U tome je i moja želja da razumem samo druga strana potrebe za razumevanjem. Desna – leva, pitanje – odgovor. Naravno da je tako i naravno da je moje traganje za dušom gotovo očajnički krik, upućen svima oko mene, neka me otkriju u najranjivijem stanju i razumeju zašto u poslednje vreme obično ćutim“. U prethodnom tekstu o svetskoj politici ona kaže: „Koje je mesto na svetu najnesigurnije? Ono gde kult ličnosti ne jenjava ni u 21. veku i na kome diktator drži prst na crvenom dugmetu, kojim može lansirati atomsku bombu?… Najnesigurniji od svih je prostor ignorancije. U njemu se trpi. U njemu lete glave. Najčešće tuđe, jer ti koji svoje neznanje stavljaju uz bok sa znanjem drugih na takva mesta šalju pre svega tuđu decu“. Toliko o Zorani a i o Sloveniji koja je uspešnija jer prepoznaje vrednosti.

***

Nijedno vreme nije bez uzbuđenja za one koji u njemu žive. Tako i nama izgleda da su nadmetanja Trampa, Si Đinpinga i Putina neponovljiva politička atrakcija, a nisu. Samo su kočoperenja tri mužjaka namerna da zastraše ne samo suparnike nego i čitav svet. Tramp pripada političarima tipa Milošević-Vučić karaktera, koji odsustvo političkog koncepta zamenjuje sukobom sa svima, svađom sa celim svetom. Za njihov svetski publicitet, koji ih motiviše, nažalost račun ne plaćaju samo oni koji su ih doveli na vlast. Novi hladni rat postao je mešavina biznisa i vojnih ambicija. Treći milenijum briše mnoge granice, pa i između dva navedena pojma. Od super sila u novom hladnom ratu za sada jedino Evropa ne učestvuje, bar ne sa žarom.

Poslednjih dana jula američka delegacija sastala se u Šangaju sa kineskim izabranicima jednako visokog ranga da raspravljaju o trgovini. I reč trgovina postala je vrlo fleksibilnog značenja. Naime u Šangaju se raspravljalo pre svega o intelektualnoj svojini, odnosno zaštiti svega što spada pod know how definiciju. Amerika Kinu smatra najvećim kradljivcem u toj sferi. Naviknuti da o Kinezima sudimo po prodavcima šund robe na buvljaku teško nam je da poverujemo kako Amerika zaista strepi od kineske vrhunske tehnologije. Čini sve da obuzda Huawei pri prodoru u najrazvijenije zemlje sa svojom G5 tehnologijom naprednijom od ostalih.

Lajn Parker, koordinator Bele kuće za veštačku inteligenciju (AI artificial intelligence) još uvek nadmeno tvrdi da su američke kompanije i univerziteti nedostižni u tom sektoru. Međutim, i njemu je jasno da jesu najbolji, ali sve manje nedostižni. Kai-Fu Li, Amerikanac kineskog porekla, šef Googla za Kinu, objavio je knjigu „AI supersile“ u čijem prikazu piše (knjigu nisam čitao) da je Kina na čelu investiranja u veštačku inteligenciju sa 60 odsto svih ulaganja u tu oblast u svetu. Amerika, tvrdi on, ima 28.000 supertalenata u ovoj oblasti, a Kina 18.000. Međutim uz investicije koje je obezbedila i 1,4 milijarde stanovnika kao nepresušnim izvorom humanog kapitala, ona ima sve šanse da uskoro preuzme primat. Univerzitet za nauku i tehnologiju Hefei školuje 15.000 studenata za stručnjake AI i robotike. Američki univerziteti godišnje upišu 3, a kineski 7 miliona studenata. To je potencijal koji preti američkoj naučnoj dominaciji, čega i oni postaju svesni.

Napoleon je, kako navodi Parag Kana u knjizi „Azijski vek“ rekao: „Ostavite Kinu da spava, jer kada se probudi zatrešće se ceo svet“. Državna politika svedena na parolu „Made in China 2025“ do kada smatraju da će postati vodeća svetska tehnološka sila, poduprta je jasnim odnosom prema ambicijama. Na vrhu liste plata za diplomirane studente nakon šestomesečnog staža su web developeri, tek na osmom mestu su bankari, a na desetom marketing menadžeri.

Foreign Affairs, smatran neformalnim glasilom State Departmenta, piše da je Amerika od prošlog svetskog rata vodila pogrešnu politiku prema Kini. Tokom kineskog građanskog rata protežirala je nacionaliste protiv komunista – njeni puleni su izgubili; u Korejskom ratu predsednik Truman je jedva sprečio generala Mak Artura da ne baci atomsku bombu na Kinu kada se umešala na strani severa; predsednik Džonson je verovao da će Kina sama ograničiti svoje angažovanje u Vijetnamu… „U svakoj instanci kineska realnost osujetila je američka iščekivanja“. Inače, ovaj list se nedvosmisleno ograđuje od hladnoratovske politike današnjeg američkog predsednika i sugeriše ugledanje na Niksonovo otvaranje koje je obema zemljama donelo koristi.

Amerika, Kina i Rusija lansiraju kapitalizam bez demokratije. Amerika to čini samouvereno, uznos celom svetu, Rusija smatra da će naoružavanjem do besvesti uplašiti protivnike i odagnati sopstveni strah, dok Kina polako, nečujno osvaja, gradi Novi put svile, investira i kupuje sve, od afričkog kontinenta do fudbalera. U kapitalizmu je vlasništvo svetinja. Oni su razumeli Lenjinovu dosetku da će vam kapitalisti sa oduševljenjem prodati konopac kojim ćete ih obesiti. Mali diktatori u Srbiji, Mađarskoj, Turskoj… slede svoje velike uzore, računajući da ekonomski rast opravdava sve druge poteze, uključiv i diktaturu koju zavode. Dakako, ako rasta realno nema, onda se preko odanih medija izmišlja i dokazuje. To je pre politička dosetka nego ideologija ili sistem. Neoliberalizam od Tačer i Pinočea pa nadalje, nikada nije imao afiniteta prema demokratiji.

***

Od kada postoje titule i diplome postoje i oni koji ih falsifikuju, bilo za sebe, bilo za prodaju. Setimo se samo braće Zanović i najuspešnijeg među njima Stjepana, koji su ršum pravili po Evropi 18. veka, predstavljajući se kao „conte“, pa čak i kao legitimni naslednici Skenderbega na albanskom prestolu, uz vešto falsifikovana dokumenta kojima su podupirali svoje laži. Danas su u modi lažno stečena akademska zvanja. Pisao sam o tome pre 6 godina, od kada je industrija lažnih diploma naglo povećala svoju produktivnost. Među varalicama uvek se nađe neki koji ume da odglumi doslednog gospodina, pa kad ga uhvate presudi sebi za avanture. Stjepan Zanović je u zatvoru izvršio samoubistvo tako što je potplatio stražara da mu donese vrč dobrog vina koje je popio pa zatim sebi prerezao vene. U naše vreme ministru odbrane u vladi Angele Merkel, baronu Karlu zu Gutenbergu, nije bilo dosta što ima 12 imena pre prezimena uz dve aristokratske titule, nego je sebi pripisao i jedan doktorat zbog kojega je, kad je otkriven, aristokratski, bez reči odbrane podneo ostavku i otišao iz javnog života Nemačke, uz novostečeno još jedno sarkastično prezime „zu Googlberg“.

Vraćam se ovoj temi posle toliko vremena zato što je pothranjuje rasprava o diplomi i školovanju ministra unutrašnjih poslova Srbije na problematičnom Megatrend univerzitetu kod nas, i ponovo oživljena rasprava o sumnjivom doktoratu nove predsednice evropske vlade Ursule fon der Lejen, za šta je već jednom rehabilitovana pred licem pravde i partije. Ni italijanski premijer Đuzepe Konte nije bez mrlje u biografiji. Naveo je u CV-u da ima executive master sa New York Universitya, a odslušao je tamo samo nekoliko predavanja. Rumunski ex predsednik vlade, Viktor Viorel Ponta, napadan da je plagirao više od polovine svog doktorata, branio se tako što je obećao da će, kad siđe sa vlasti, doktorirati još jednom da bi pokazao da on to može. Četiri je godine od kada nije na vlasti, a sem skandala sa porezom o njemu se ne čuje ništa drugo.

Zaraza je širokih razmera, pa je zahvatila čak i solidnu Norvešku. Pošto je 2003. konstatovano da 120 osoba na javnim funkcijama ima lažne diplome, formiran je NOKUT centar za proveru i nostrifikaciju diploma. Lisabonskom konvencijom formiran je i institucionisan takav centar na nivou Evrope – ENIC-NARIC, pa postoje još ENOA i EQAR, ali slaba vajda. Mnogo su produktivniji Brooklin Park University ili Nixon Univesity u SAD koji štancuju lažne diplome, a od nekoliko desetina takvih na najlošijem glasu je Axact iz Karačija koji prodaje i diplome za specijaliste u medicini. Radio BBC tvrdi da preko 3.000 Britanaca poseduje njihove diplome. U sistemu gde su biznis i profit svetinje, Axact se 2015. godine hvalio da je „globalno“ prodao 215.000 diploma o završenim univerzitetskim studijama uz čist prihod od 51 milion dolara. Naši mega univerziteti su pilićari prema njima.

***

Boris Dežulović je pisao da „ima tako nekih riječi, malih a prejakih, što ubijaju precizno poput metka u potiljak“. Milan Vlajčić, pak, s razlogom pati što „Beograd nema građane, ima samo stanovnike… koji nemaju osećaj grada… po ulicama pikavci, žvakaće gume, parkira se gde god se stigne… đubre, deponije… Sirotinja ubija osećanje moralnosti“. Prijatelji smo iz studentskog doba, pa htedoh da mu napišem (evo prilike) kako se to što navodi kao raspad građanske odmerenosti može civilizovanom politikom i uz malo više para u gradskom budžetu ukloniti za godinu-dve. Mene više opsedaju deponije vulgarnih reči – one se ne uklanjaju lako. Potrebna je bar jedna generacija sistematskog prosvećivanja da nestanu kao dominatan oblik komuniciranja. Jednom sam o tome nešto pisao, pa mi je odgovoreno da ne razumem literarnu vrednost psovke. Da svaka psovka ima literarnu vrednost imali bismo bar stotinu nobelovaca iz književnosti. Budući da mi i moje pisanje i odgovor na njega nagrizaju staloženost, istina manje nego giga bajtovi psovki na FB-u, u novinama i političkom pa i akademskom sučeljavanju mišljenja – poželeh da prenesem kako drugi razmišljaju o verbalnoj etici.

Italijanski bivši sudija, a danas jedan od popularnih književnika, Đankarlo Karofiljo, u jednom od novinskih komentara pod naslovom „Zašto je sila otela reči našoj deci“ tvrdi da veliki broj mladih nije u stanju da razume tekst pisan književnim italijanskim jezikom, a još manje da se njim izražava. „Sve više je dece, ali i odraslih, koji nisu u stanju da nađu reči kojima će iskazati svoja osećanja tuge, ljutnje, frustracije i jedini način da se oslobode nepodnošljive more je nasilje – fizičko i verbalno. Ko nema reči za patnju reaguje psovkom i pesnicom često sa tragičnim ishodom… Postoji uznemirujući odnos između verbalnog siromaštva i nasilja, a mladi često ne razumeju ironiju i ne znaju metafore kojima bi izrazili svoje emocije. Oni su idealne žrtve demagoga.“

To je stav uznemirenog italijanskog intelektualca, ali u toj zemlji psovka je i po zakonu kažnjiva. U Trstu je (13. jula) policajac prikačio kaznu jednom osionom vozaču koji je parkirao auto gde se ne sme. Vlasnik je dotrčao i počeo da psuje. Posle prve psovke policajac mu je izdeklamovao da se po zakonu iz 1999, po modifikovanom članu 724 psovka na javnom mestu kažnjava sa 51 do 309 evra, te ako nastavi da psuje, njemu nije teško da piše i sledeće kazne. Postoji i jedno pravilo u italijanskom fudbalu koje sudije koriste kad im neki igrač ide na nerve. Čim opsuje – napolje sa terena. Među najslavnijima koji je to doživeo je fenomenalni Juventusov golman Điđi Bufon. Naravno, psovanje navijača neizvodljivo je kažnjavati, uz ostalo, jer bi stadioni ostali prazni.

***

Ovaj tekst pisao sam pokušavajući da kopiram mozaik zbivanja kakve piše Zorana Baković u ljubljanskom Delu. Ona bi na kraju svakog segmenta uz jedno ergo – dodala i naravoučenije. Ja ne, jer sam prošao svojedobno najbolju školu novinarstva radeći u Ekonomskoj politici. Pravilo br. 1 je bilo ne napadati verbalno nikoga i ništa – naslagati što više podataka i argumenata, pa prepustiti čitaocu da izvuče zaključak. Bilo je to u vreme kada su drugi pisali i napadali po direktivi. Tom pravilu izgleda da robujem i danas. Najveći zaljubljenik u svoj novinarski poziv, Jug Grizelj, učio je svoje kolege početnike da sto puta provere pre nego što nekoga pokude i da ni časa ne oklevaju ako neko zaslužuje da ga se pohvali.

Na YouTube se još može slušati kako Lepa Lukić poučno peva:

Vremena su druga majko
i drugi su običaji…

Peščanik.net, 07.08.2019.