Reakcije na hapšenje Ratka Mladića

Radio emisija 27.05.2011. Govore: Muharem Bazdulj, Srđa Popović, Miloš Ćirić, Vesna Rakić-Vodinelić i Stevan Filipović.

Svetlana Lukić: Jučerašnji dan je bio dobar dan. To ne može da umanji čak ni način na koji se predsednik obratio javnosti. Dakle, u jednoj rečenici se hvalio što je to uradio, u drugoj se izvinjavao, a u trećoj se rugao Bramercu i nekoliko puta pominjao kako će mutna voda da odnese njegov izveštaj. U četvrtoj rečenici je već pokušavao da trguje sa Evropskom unijom, u petoj je proglasio da je hapšenjem Ratka Mladića i zvanično skinuta ljaga sa srpskog naroda. Predsednik je u nastavku dao indulgenciju svima koji su u ime srpskog naroda činili neke grehe. On je posle jednog značajnog čina propustio priliku da izgovori samo nekoliko jasnih, nedvosmislenih rečenica i da zatim ućuti, da na jučerašnji dan ne govori ni o kakvim zločinima druge strane, ni da arogantno na CNN-u tvrdi da je budalaština da su vlasti znale gde se Mladić krije. Morao bi predsednik Tadić znati da mu niko, ali niko ne veruje.

Nije malo onih koji će reći, i možda će biti u pravu, da je najvažnije to što je Ratko Mladić uhapšen. Da je time Srbija i ova vlast pokazala da postoji politička volja da se ratni zločinci uhapse, da nije najvažnije to što se hapšenje nekako pogodilo sa dobijanjem ili nedobijanjem statusa kandidata, ili datumom kada Bramerc podnosi svoj negativni izveštaj. To je tačno. Najvažnije je da je taj čovek u zatvoru i da će mu se suditi. Međutim, problem je u tome što je jučerašnjim danom započeta priča sa Mladićevim hapšenjem i što se sa jučerašnjim danom ta priča i završava. To su svojim stavom pokazali svi koji su se juče oglasili. A da li će neko postaviti pitanja kao što su – ko ga je krio svih ovih godina, osim teče, tetke i sestrića? Pa zar nas nisu plašili da je on opasan i naoružan i da ga je zato teško uhapsiti? Zar nas nisu, do pre neki dan, uveravali da je on jedan spretni vojnik koji se krije bolje od Bin Ladena i koga čuva nekoliko ljudi koji su spremni za njega da umru? Niko zbog njega nije spreman ni da izađe na ulicu i nešto arlaukne jer se plaši da će ga policija pritvoriti na nekoliko sati. Reakciju srpskih patriota najbolje simbolizuju meštani sada već istorijskog Lazareva, koji su kada je sve prošlo izašli na svoj sokak, drali se i pretili da će svom selu dati ime Mladićevo. Čujem kako ljudi kažu da su ti meštani morali znati da im je Mladić u komšiluku. U to ne verujem i u to me uverava njihova reakcija. Oni su se samo iznervirali što to nisu znali. Mogli su, inače, da ga prijave i da zarade neki miliončić evra. Prodali bi ga oni i za nekoliko hiljada evra, ali bili su slepi kod očiju. I kad već nisu nešto dobili, ’ajde onda da nekako reagujemo, da ostavimo utisak da u stvari nismo hteli da damo našeg đenerala.

Strane televizije su juče puštale snimke iz rata, snimke Mladića sa neke svadbe i to u momentu kada je već bio haški begunac. U svojim redakcijama su već imali spremne priloge za slučaj da se ovo desi. Naši ljudi nisu imali spremno ništa osim nekoliko snimaka koji se vrte kad god se pomene Haški tribunal. Da se, na primer, novi upravni odbor radio televizije Srbije nedavno iskreno izvinio za ono što je ta sramna državna televizija radila tokom devedesetih, ne bi – prvo, ostavila Tijanića na mestu generalnog direktora, a drugo jučerašnji program ne bi bio takav da ostavlja dilemu da li je oronuli, bolesni Mladić heroj, žrtva ili zločinac. O ovome će, makar u ovoj emisiji, još biti reči. Praktično juče smo morali da menjamo kompletnu emisiju i svi smo bili zatečeni i u neverici da se ovo desilo. Naravno, najpre ćemo čuti prve reakcije nekolicine ljudi iz Sarajeva. Razgovarali smo sa autorom tekstova na sajtu Peščanika, sarajevskim piscem Muharemom Bazduljem, a potom ćete čuti i profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić.

Muharem Bazdulj: Meni je prva reakcija bila neka vrsta vrlo kratke nevjerice, a prva asocijacija mi je zapravo bila slučaj hapšenja Karadžića. To je bilo prije nepune tri godine, ali sjećam se da su već nakon sat vremena, ovim starim dijelom Sarajeva gdje ja živim, išli neki automobili i trubili, kao poslije neke fudbalske utakmice. Međutim, evo već 5, 6, sati otkad je na konferenciji za štampu to potvrđeno, malo sam prošao centrom grada i popričao sa nekim ljudima – niti ima euforije, niti ima neke pretjerane reakcije koja bi bila jako emotivno primjetna. Ti prizori jesu u svakodnevnom životu, na ulici, u kafanama, na televizorima, ali više zbog toga što sve televizije to prikazuju nego zbog nečeg drugog. Moguće je da su ljudi oguglali, da je prošlo već jako puno vremena i da će neke reakcije možda biti veće kad se prikažu snimci kako Mladić sada izgeda. Sjećamo se da je nakon Karadžićevog hapšenja prava lavina reakcije krenula kada su na svjetlo počeli da izbijaju detalji. Vidimo da ovi detalji sada nisu toliko živopisni, i vrlo je moguće da zbog manjka te živopisnosti nema takvih reakcija. Mislim da je to dobro i da će se sada malo više ticati merituma stvari, nego te neke vanjske egzotike. Kad je uhapšen Radovan Karadžić, sjećamo se da je Dragan Dabić bila frekventnija fraza od fraze Radovan Karadžić. Više se pričalo o tom lažnom identitetu nego o stvarnom Karadžiću. Sada čisto sumnjam da će to ime i prezime, Milorad Komadić, imat ikakvu vrstu prepoznatljivosti koje je steklo ime i prezime Dragan Dabić. Mislim da će se više pažnje javnosti usmeriti na Ratka Mladića kao lik i djelo, odnosno zlodjelo. Vidim neke prve izjave koje dolaze od žena koje su u vođstvu ovih udruženja majki iz Srebrenice. Primjećuje se, naravno, neka pozitivna reakcija, ali imam dojam da je neka vrsta olakšanja najopipljivija emocija. To je kao u životu – kada se dese stvari kojih se ljudi boje one ispadnu gore nego što su unaprijed zamišljane, a kad se dese stvari koje žele, one su manje lijepe i prijatne nego što je možda neko unaprijed zamišljao. Krenuće sigurno priča o tome da li je on lociran baš sada ili se sada osjetilo da je prava prilika da se to uradi. Kad je bio izručen Milošević, čak je i pokojni premijer Đinđić imao neku vrstu izjave koja je govorila da mi to ne radimo zato što želimo, već zato što su takve okolnosti. I u ovoj Tadićevoj izjavi je bilo elemenata toga. Međutim, ono što je on ipak naglasio, a to je u izjavi za CNN istakla i Nataša Kandić, jeste taj dio o osjećaju ponosa da se to desilo. Dakle, to nije predstavljeno samo kao rezultat vanjskog pritiska, nego kao nešto što je potrebno za neku vrstu katarze u Srbiji. Iako ova izjava koju si ti primjetila u nekom smislu to nivelira. Međutim, tu je mnogo zlokobnija izjava Milorada Dodika, koji je to iskoristio da automatski iznivelira situaciju i da kaže da je nakon ovog hapšenja vrjeme da odgovaraju general armije BiH Budaković i ne znam ko još. Ne ulazim uopšte u činjenicu da su za neke zločine sigurno odgovorni i pojedini oficiri armije BiH, ali u ovoj situaciji se to koristi isključivo u kontekstu nivelacije. To je, kao što kaže Danilo Kiš u onom čuvenom intervjuu – ako vi kažete mi smo klali, ali ste klali i vi, nikad neće doći do neke vrste stvarnog suočenja sa prošlošću i nečega što bi trebalo da nas odvede u budućnost i ono zbog čega bi i u istorijskom smislu sva ta suđenja i trebalo da odigraju neku pozitivnu ulogu. Opet se vraćamo na pitanje da li je na neki način prošlo suviše vremena. Primjetio sam da suđenje Karadžiću, koje prenosi BH televizija, kod ljudi ne izaziva skoro nikakav interes. Dio ljudi to ne želi da gleda jer ne želi da se sjeća. Drugi ljudi to gledaju iz neke skoro bizarne fascinacije. Ali, kod mnogih postoji ta vrsta otpora prema misiji Haškog tribunala. Mislim da je Haški tribunal napravio dragocjenu stvar. Ali možda smo na neki način svi mislili da će te posljedice biti ranije vidljive i opipljive. Dakle, imajući u vidu iskustvo nakon hapšenja Karadžića, ne vjerujem da će u nekoj kratkoročnoj ili srednjeročnoj varijanti ovo igrati neku veću ulogu.

Svetlana Lukić: Hvala ti Muhareme, ali ovo nije loš dan. Dobar je ovaj dan, ovaj četvrtak.

Muharem Bazdulj: Jeste. Kada se bude pisala ta neka istorija, ovaj 26. maj će biti zabilježen kao dobar dan.

Vesna Rakić-Vodinelić: Najvažnije u celoj stvari jeste da je došlo vreme da mi u Srbiji prestanemo da se bavimo ratnim zločincima, i da počinemo da se bavimo žrtvama ratnih zločina. Dakle, ratni zločinci su savladana prošlost i onda su žrtve ratnih zločina ono sa čim se suočavamo, pre svega žrtve koje su učinjene u ime Srba. Jedna od izjava predsednika republike je bila da je to značajno zbog našeg daljeg učešća ili pridruživanja Evropskoj uniji. Ali nije beznačajno ni to što je rekao da je Srbija sada stekla moralni kredibilitet u odnosu na žrtve zločina. Mislim da žrtve, za koje je pretežno odgovoran Ratko Mladić, ipak posle svega dolaze u prvi plan. Ratko Mladić ide u Hag, a ostaje još Hadžić. Naravno, trebalo bi ispitati šta se dešavalo sa tim ljudima i ko ih je štitio sve ovo vreme dok nisu bili dostupni Tribunalu u Hagu. To može biti delimično država, ali bez obzira na to, osnovno što se desilo posle hapšenja Ratka Mladića jeste šta je sa žrtvama. Moramo saznati pravu istinu o žrtvama. Mislim na to gde su izvršeni ti najveći zločini, ko su žrtve zločina u Srebrenici, zašto se to desilo, kako je bilo moguće da se to desi, šta je Srbija uradila da se to ne desi ili, najbolje, šta Srbija nije uradila da se to desi i da li je iko od državnih organa učinio bilo šta da se to spreči. To je jedna tačka gde se Srbija suočava sa svojom najmračnijom prošlošću. To ni za koga ne može biti prijatno, ni za žrtve, ni za zločince. Ali to je jedan trenutak gde Srbija mora da stane i da vidi šta je uradila ljudima u svom okruženju. To je nešto što je van politike i pravosuđa. To je prosto jedna civilizacijska stvar. Šta smo uradili, šta je urađeno u naše ime, šta smo prećutali što je urađeno u naše ime, i šta sada moramo da učinimo da se suočimo sa tim.

Svetlana Lukić: Slušali ste sarajevskog pisca Muharema Bazdulja i profesorku prava Vesnu Rakić-Vodinelić. Juče smo imali zakazan intervju sa rediteljem Stevanom Filipovićem. Dok je dolazio na intervju, i on i ja smo saznali da je Mladić uhapšen i, naravno, morali smo da promenimo tok razgovora. Najpre, dakle, ova tema, a onda neke teme koje su joj bliske.

Stevan Filipović: Ona prva instiktivna reakcija je bila – pa stvarno, sunce im žarko, izgleda mi kao da su sve vreme znali i da je to kec koji čuvaju u rukavu, i koji će da izvuku sada kada Evropa stvarno kaže – e to je to, gotovo je. Znači, ili Mladić ili nema ništa, a bliže se izbori. I onda se po hiljaditi put zaista osetite kao potpuna budala. Neko vas konstantno gleda u oči i laže. Sumnjam da ćemo da otvorimo tu pandorinu kutiju zašto je to problem, i da li mi tog Ratka Mladića hapsimo zato što to traži Evropa ili zato što ne želimo da živimo sa masovnim ubicama u komšiluku. Mislim da tu uvek dođe do neke fenomenalne zamene teza. Uvek se napravi situacija gde je to kao super stvar zato što nas neko, eto, ucenjuje. I mi onda radimo nešto što je jako teško i grozno, ali se žrtvujemo pa hapsimo masovnog ubicu, i onda ćemo da idemo u tu groznu Evropu koja nam ipak treba. To je do sada uvek pratilo svako to hapšenje, čak i od onih političara koji su negde za to. Vi od njih čujete da je imperativ saradnja sa Haškim tribunalom, ali tu nema tog dodatnog objašnjenja zbog čega je to imperativ. To je zato što je to u stvari pitanje unutrašnje, a ne spoljne politike, natezanja ili bilo čega. To je slična situacija kao sa onim doktorom Dabićem, odnosno Radovanom Karadžićem. Samo što ne verujem da će sada da bude nekih velikih demonstracija na ulicama. U tome se možda malo promenila klima. Ali, da li se klima promenila iz pravih razloga zato što je došlo do nekog suštinskog razumevanja ili makar otvorene diskusije o svemu tome, ili prosto zato što su ljudi umorni. Ovde ulazimo u taj domen nečeg što ja zovem kič dramaturgijom. Sada ćemo do besvesti da se bavimo detaljima koje ime je koristio, pa gde je tačno uhapšen, pa razgovor sa meštanima, pa da li ste vi mogli da verujete da tu živi, jao pa nikad ne bih rekao i tako dalje. A onda izostane da bude pomenuto da je on u stvari optužen za taj ili taj zločin.

Druga stvar je što ovde stalno pričamo u tim nekim hipotetičkim kategorijama, kao da je to nešto što je još uvek otvoreno za debatu. Molim vas, postoji pravosnažna presuda o tome šta se desilo u Srebrenici i ne znam kada će da dođe trenutak kada će to početi da se tretira kao činjenica. Znači, da pominjanje Srebrenice ne otvara neku hiljaditu debatu, nego da zaista počne da se tretira kao činjenica i onda da se u odnosu na to formira neka rasprava. Najstrašnije od svega je to izgubljeno vreme. Ta svest da to treba da se uradi zato što treba da se uradi, zato što je to moralna stvar, zato što je to neki nužni korak da postanemo jedno zdravije društvo. A onda isplivavaju ti detalji, i mi vidimo da su ti ljudi šetali po Beogradu, po generalštabima. Još uvek nije razjašnjeno šta je bilo sa onim vojnicima koji su ubijeni u Topčideru, zašto su ubijeni, šta su videli, da li su videli. To sve prođe, i sve te informacije postanu nekako rutinske. I onda dođemo do tog stadijuma o kome vi pričate. Ne može čovek preterano da se raduje kada zna na koji način su nas igrali i kako smo statirali u celoj toj priči. Suviše je vremena prošlo i suviše je života izgubljeno. Mi smo kao država postali nešto sasvim drugo u odnosu na ono što smo mogli da postanemo da je to rešavano kad je trebalo da bude rešavano. I to je nepovratno. Nekim generacijama jednostavno više ne možete da vratite te dane. I to mi je negde najstrašniji aspekt cele ove priče.

Ponudi se neka cirkuska atrakcija, tipa cele te priče sa doktorom Dabićem, i onda je to OK. Mislim, nemojte mi pričati da se on krio sa tom bradom i kao nadri lekar, a da nijedna institucija u zemlji, vojna ili državna bezbednost, nije znala za to. Pa to je stvarno uvreda zdravog razuma. Ali te uvrede zdravog razuma nekako super prolaze. Ne vidim da ljudi imaju problem, pa kažu – hej, čekajte malo, kakav doktor Dabić, kakav ne znam šta. Legija se krio maskiran u babu i takve budalaštine. Na taj način se vrlo elegantno izbegava cela odgovornost za to. A ona u stvari otvara jednu mnogo širu priču, jer nije zezanje ako ste vi godinama pomagali ubici premijera ili ratnom zločincu da se krije. To je direktno vezano za neke centre moći, za političke partije. Pa da vidimo kako se to desilo. Međutim, što kaže Latinka Perović, te mreže posle atentata jako retko budu raspletene i to je ono što je stvarno problematično. Ne vidim zašto bi sad bilo drugačije. Opet može da bude ponuđena neka cirkus priča, i da to ljudi progutaju zato što su umorni i zato što ga neki, da se ne lažemo, podržavaju. I onda to tako voda sve odnese.

I ta priča o Evropskoj uniji kako oni nas uslovljavaju nekim stvarima je potpuno pogrešno postavljena. Znači, hajde mi da transformišemo društvo, a tu stvarno ima milion faktora koje bi trebalo da uradimo, pa onda nije problem, onda ćemo da uđemo u Evropsku uniju. To je ta zamena teza koja i dalje funkcioniše, i to me strašno nervira. Jako mali broj ljudi ovde shvata da je sve što treba da uradimo zbog nas samih. I strašno je što smo mi u poziciji nekog maloletnog deteta, gde imamo tog staratelja koji nam kaže operi zube, uradi domaći zadatak, moraš da legneš sad zato što ustaješ sutra za školu, a ne možemo sami da shvatimo da će stvarno nešto problematično da bude sa zubima ako ih ne peremo. To je jedna tema koja će sada nekome da donese ogromne političke poene, a sa druge strane će da zamaskira tih ostalih milion problema. To je to mrtvo more u kome egzistiramo. Ponekad se desi neki talas, kao to hapšenje, pa nam da malo hrane. Kao kad se ribicama u akvarijumu sipa ona hrana odozgo.

U poslednje vreme je bilo dosta priče oko ovog Kanskog festivala i nekih kontroverzi koje su bile vezane za ono što je pričao Lars fon Trir. A onda i ovo pismo grupe bosanskih reditelja vezano za Emira Kusturicu. Jako je simptomatično što se to uvek posmatra kroz prizmu priča o teorijama zavere. Ne pita se šta u tom pismu piše o Emiru Kusturici, šta je suština i šta su ti ljudi hteli da kažu, nego zašto su oni to rekli. Kao, ne znam, ljubomorni su na Kusturicu. Pa iz moje perspektive, jadan je onaj ko je ljubomoran na čoveka kao što je Nemanja Kusturica. Ali, da se vratimo na to šta se tu u stvari desilo. Lars fon Trir, koji je jedan pozer i folirant, je na nekoj konferenciji za štampu povodom svog filma „Melanholija“ počeo da se sprda sa holokaustom, da priča o tome kako razume Hitlera i tako dalje. Par dana posle toga je usledio dosta oštar odgovor uprave Kanskog festivala da je on od sada persona non grata na festivalu. Digla se neka halabuka, kao sloboda govora, ovo ono. Mislim da tu više nije reč o slobodi govora nego o slobodi lupetanja.

A onda imate to pismo Jasmile Žbanić i još nekoliko bosanskih autora koji su zapitali zašto je onda Emir Kusturica, koji je čak dobio i legiju časti od onog Miteranovog nećaka, vrlo poželjna osoba. I to pokazuje neverovatnu nezainteresovanost za suštinske stvari svih tih velikih, evropskih festivala, koji stalno balansiraju između toga da li je to politički obojen festival ili nije. Onako kako oni posmatraju te zemlje trećeg sveta, kao što je Srbija, ta politička obojenost biva potpuno banalna. Imate situaciju gde Emir Kusturica peva pesmu – ko ne voli Dabića Rašu, popušiće kitu našu. Stvarno ne znam zašto bi se to na bilo kom nivou razlikovalo od ove priče Larsa fon Trira. Sa druge strane, ne verujem da uprava Kanskog festivala misli da je Lars fon Trir nacista. Reč je o tome da ne možete da pričate takve stvari. I isto tako ovde Emir Kusturica može da se brani da je to šala, mada iz nekih drugih stvari možemo da vidimo da je to neka vrsta političkog ubeđenja.

Uvek mi padne na pamet onaj film Miloša Formana „Gojine utvare“, koji upravo govori o toj poziciji umetnika kao prostitutke koja je vezana za režim. Francisko Goja u Španiji gde se dešavaju neke tri velike promene režima i koja je sad tu pozicija umetnika? Šta umetnik mora da radi da bi preživeo, i da li baš mora da radi sve te stvari? Po meni je odgovor – ne. Imao sam jedan super razgovor sa Mirjanom Karanović i to je bio zaključak. Čovek može da radi neke druge stvari ako stvarno ima moralni problem. Najekstremniji primer je Emir Kusturica, koji na toj svetskoj sceni izigrava nekog buntovnika, a sa druge strane dobija medalju od Putina ili je u Srbiji blizak sa Koštuničinim režimom do te mere da na onom sramnom mitingu 2008. izlazi i kaže – gde su sad ti miševi koji su zamenili kosovski mit holivudskim mitom. I naziva ljude izdajnicima. Pa ja njega doživljavam kao izdajnika. Mislim da je na najgrozniji način izdao sve što kao jedan umetnik može da izda – ja sam taj koji je zamenio kosovski mit holivudskim, znači osećam se direktno prozvanim i ne doživljavam sebe kao izdajnika. I to je opet neka neviđena zamena teza koja funkcioniše. Ako ste vi bliski režimu, ako dobijate neverovatne subvencije, pare od raznih režima i imate planinu na upravu u Srbiji, e onda ste vi nekako patriota. Ako ne dobijate ni dinara ili ne postojite na radaru na tim konkursima, onda ste taj izdajnik. Mnogo je glupa ta naša izdaja ako ne možemo da živimo kao ljudi ili nikako ne možemo da živimo od toga. Onda smo, pored toga što smo izdajnici, još i neviđeno glupi.

Ako neko sto puta kaže da je Ratko Mladić heroj, onda to već postane normalno. Nećete imati burne reakcije, recimo nevladinog sektra, baš svaki put kad se to kaže jer je to deo nekog javnog diskursa i postoje grupe ljudi koje to govore svaki dan. I onda je to proces ispiranja mozga, gde dođete dotle da stvarno više i tehnički ne možete da reagujete. Zamislite kad bi svaki put kad neko kaže da je Ratko Mladić srpski heroj neko morao da izdaje saopštenje. Pa to je već Monti Pajton, to ne može tako da funkcioniše. Međutim, kao da se u celoj toj apatiji nije već dovoljno nisko palo. Pretpostavljam da će to hapšenje sada negde da promeni političke pozicije. Ali pre toga mi se nekako činilo kao da se DS na sve moguće načine trudi da izgubi te izbore. Kada gledate sa strane, čovek bi rekao – pa je li moguće da neko to namerno radi.

Tu uvek pominjem oličenje sveg zla u Srbiji, a to je parking servis, i kako oni od normalnih, najfinijih ljudi prave čudovišta i budale. Znači, bio je FEST i parking FEST-a. Otkad vozim, a to je sigurno nekih 10 godina, na FEST idem automobilom i uvek se parkiram na istom mestu. Međutim, sad izlazim sad sa „Crnog labuda“, srećan što sam pogledao dobar film, i vidim da mi nema automobila. A onda vidim neku grupu finih ljudi, kojima su takođe odneti automobili. Šta se desilo? Oni su proglasili tu teritoriju delom neke auto škole, odneli su auto i cela ta usluga zajedno košta nekih 100 evra, što je trećina prosečne plate u Srbiji. I sad ispred tog parking servisa na Starom sajmištu vidite neke fine dorćolske tete koje idu na FEST, a koje odjednom počinju da vrište, plaču i da se potpuno besmisleno svađaju sa onim ljudima. U tom delirijumu pitam onog čoveka na parking servisu – dobro, zašto vi ne uhapsite Ratka Mladića? On me gleda malo kao budalu i kaže – pa gospodine, mi smo parking servis, ne možemo mi da hapsimo Ratka Mladića. Kažem mu – dobro, pošto ovi što treba da ga hapse očigledno to ne rade na dobar način, a vi ste najefikasnija služba u državi, reagujete na 10 sekundi ako neko pogrešno parkira automobil, eto probajte vi to da uradite.

Pozicija gde se vi stalno čuvate od toga da se ne desi nešto strašno, kao na nivou elementarne nepogode koja u stvari treba da spada u domen paranoje, je još jedan od mehanizama gde zaista postajemo ludi, ali zaista u kliničkom smislu. Ako vi baratate teorijama zavere kao nečim što je stvarno na stolu kao normalan argument, i ako ste paranoični svaki put kad izađete na ulicu, onda ste vi klinički nenormalni. Ako većina stanovništva tako funkcioniše, onda ne znam kako dati dijagnozu takvom društvu. To je način na koji svi mi funkcionišemo, i stvarno je individualno pitanje do koje mere neki uobičajeni odbrambeni mehanizmi mogu da nas čuvaju od toga. To ne može da se izdrži na duže staze. Ne znam kako, recimo, neko može da planira da ima dete u Srbiji. To je naučna fantastika. Mislim, tehnički nije baš toliko teško proizvesti dete, ali šta posle. I onda dođete u poziciju gde samo izbegavate da budete u bilo kakvom kontaktu sa institucijama sistema. Znači, samo da nemam nikakav kontakt sa pravosuđem, sa policijom, sa zdravstvom. A to je nemoguće jer ne možete bez toga. I onda se vraćamo u te neke pećine, i iz njih nekako funkcionišemo u tim malim grupicama. Onda pobegnemo, pa vidimo kako to izgleda negde sa strane, pa se onda vratimo depresivni. To je neki lanac koji se ne menja. Pazite, prošli put kad sam ovde pričao sa vama, nije postojala ta mera mržnje prema klasi političara. Super je to definisala Vesna Pešić, to je zaista jedna interesna grupa koja je apsolutno samodovoljna. Međutim, tu više nema nikakve razlike među partijama. Daleko od toga da postoje ideološke razlike, programi ili bilo kakva ponuda. Farsa sa tim štrajkom glađu je ispod nivoa reality show-a, i to stvarno funkcioniše. Nije se desilo da je posle takve budalaštine prestala da postoji SNS, nego je ostala na manje-više istim pozicijama. Čak će i neki ljudi koji kažu – vidi budale, opet da glasaju za njega zato što je to na tanjiru. A ona velika većina jednostavno više neće da glasa. I opet se, po hiljaditi put, vraćamo na tezu o većem i manjem zlu, gde stvarno više nemam pametan odgovor. Glasanje za manje zlo se uvek ispostavilo kao glasanje za zlo. E, a šta sad raditi? Ne glasati je takođe neodgovorna stvar, i onda ste stavljeni u neku zamku koja je zapravo fiktivna. Štagod da uradite, završiće se na način koji je loš po vas i vi ćete dati podršku grupi ljudi koja neće zastupati ono za šta ste glasali. Uvek se sećam one priče o smeni Tijanića i LDP-u i kako je to lepo prošlo. Bilo je – kad mi dođemo, mi ćemo to da uradimo, ali sa druge strane kažu da ako budu uskratili podršku gradskoj vladi, onda će doći radikali. Pa hajde neka dođu. Ako ćemo mi svi da se pretvorimo u radikale u cilju sprečavanja da dođu na vlast, onda ništa. Neka dođu pa da vidimo šta će da se desi. Svakakve smo mi gadosti preživljavali ovde, pa ko živ, ko mrtav. Ali stvarno ne znam šta raditi kad čovek ostane bez političke opcije koja odražava neko njegovo mišljenje. Zaista ne nudim tu nikakav odgovor jer ne znam. Kad dođete u situaciju da se pitate da li stvarno želite da vam Aleksandar Vučić bilo šta radi u državi, onda je to situacija kao iz horor filma. I onda, daj šta daš. Ali smo onda opet deo procesa gde se to drugo transformiše u ono prvo, ili makar gubi sve karakteristike koje ga definišu kao neki suprotni pol.

Svetlana Lukić: Bio je ovo reditelj Stevan Filipović. U nastavku slušate advokata Srđu Popovića i politikologa Miloša Ćirića.

Srđa Popović: Bio sam u kancelariji i neko je vrisnuo i odao se da ne radi, nego da gleda, recimo, sajt B92. Od onog trenutka kada se pojavio Boris Tadić, imao sam utisak kao da nam on javlja neku lošu vest. On je imao takvo držanje i takav ton. Drugo, u svim komentarima koje sam kasnije slušao od partijskih ličnosti, od profesionalnih komentatora, analitičara, ljudi sa ulice, svuda preovlađuje tema hoće li nam sad biti bolje, hoćemo li sada dobiti kandidaturu, hoće li nam se sad postavljati novi uslovi. Dakle, niko ne govori o onome o čemu su, recimo, govorili predstavnici Evropske unije, Human Rights Watch-a, evropski državnici, a to je da je time zadovoljena pravda. Vi vidite da to uopšte nije tema i da ta pravda ovde više nije nikakva vrednost. Verovatno zato što ljudi u nju više uopšte ne veruju i samo gledaju da li to ima još neke posledice koje se njih lično tiču. Kao da je beznačajno to što je jedan teški zločinac koji se krije toliko dugo vremena konačno uhapšen, i što će konačno biti izveden na optuženičku klupu. To je posledica toga što se ovde saradnja sa Hagom stalno predstavljala kao neki pritisak, neke ucene, i što se stalno to dovodilo u vezu sa pristupanjem Evropskoj uniji.

Naravno, pristupanje Evropskoj uniji je neki veliki cilj, ali se te dve stvari u mojoj glavi uopšte ne mešaju. Mi zaboravljamo i uvek morate da podsetite ljude da to nije nikakav pritisak i ucena. Sve te vlade su bile tako kukavičke da su stalno morale da nam daju do znanja da oni, i to što sarađuju sa Hagom, sarađuju iz neke nužde i protiv svoje volje. A drugi su pričali o tome da je to srbofobski sud. I oni su stvarali taj utisak da ste vi potpuno zaboravljali u čemu je uopšte stvar. Taj čovek je, po svemu sudeći, naredio ubistvo sedam hiljada ljudi. On je sedam hiljada puta ubica. Njegovo hapšenje bi trebalo da bude pobeda neke pravde i uspostavljanje nekog narušenog moralnog poretka da ljudi koji to čine na kraju moraju platiti. Ništa od toga vi niste mogli da vidite. U tim komentarima preovlađuje neki cinizam, čak i neka potištenost. Nisam video nikog da se obradovao što će pravda biti zadovoljena. Imao sam prilike da razgovaram sa nekim ljudima iz Bosne i iz Hrvatske, i uočavam da to nije samo naš problem. I oni su već toliko rezignirani, toliko su lagani i varani, toliko je magle prosuto oko toga da se ljudima prosto smučilo. Stav ljudi iz Bosne je otprilike – dobro je, hvala bogu. Iz Hrvatske ljudi govore – pa ne znam, dosta bre toga rata i dosta tog vraćanja, hoću da živim. Čak ni tamo gde bi čovek očekivao, kao u Bosni, ne vidim da je prva pomisao – pravda je najzad zadovoljena, ovo je bilo nepodnošljivo i sada mi je laknulo. Eto, to mi je osnovni utisak.

Svetlana Lukić: Predsednik Tadić je rekao jednu rečenicu koja bi mogla da bude značajna, a to je da će se ispitati ko ga je krio. Znači da mi sad imamo tu još poslova da radimo.

Srđa Popović: Moram da vas prekinem i da vas podsetim da je Boris Tadić bio ministar odbrane kada je dokazano da je Mladić bio skrivan u vojnim objektima. Tu je, ako ništa drugo, postojala politička odgovornost. Ako ćemo mi sada da istražujemo ko je sve odgovoran što se on tako uspešno, takozvano sakrivao, morali bismo da vidimo i celu onu epizodu iz 2006. godine u kojoj su učestvovali i specijalni tužilac i Bulatović, kada su ga imali u rukama. Dakle, svi oni ljudi koji su znali da je u Srbiji i koji su lagali. 11 godina oni lažu da ne znaju gde je i najzad ga nađu, zamislite gde, kod teče. Pa pobogu, koja je to služba? U tom mestu postoje četiri porodice Mladić i nikome nije palo na pamet da ga tamo potraži. Pa to ne mogu da verujem. Pogotovo što znam da je Slobodna Bosna pre šest meseci objavila podatak da se Mladić nalazi u nekom selu pored Zrenjanina. Dakle, sve je to tako musavo, i urađeno, i predstavljeno, i doživljeno, da nekako izostaje dejstvo tog hapšenja koje bi čovek očekivao. E sad, imate ove ljude koji su antievropejci, imate te Narodnjake, čija je glavna nada bila da Evropa ovde neće brzo doći, pa je čak i Toma Nikolić mogao da se predstavlja kao neki proevropejac. Oni će sada odmah početi da pričaju da je sledeći uslov priznanje Kosova, da ništa time nismo rešili i da nam ta Evropa nije bliža. To je prosto jedna strategija. Mislim da je Toma Nikolić i prešao u taj proevropski tabor tako što je sebi kazao – šta me se tiče, pa mogu i ja to da pričam, to neće nikad da se desi. Sa te strane se može očekivati jedna radikalizacija tih proevropskih i antievropskih snaga, jer je cela stvar počela prilično da se približava.

Svetlana Lukić: Mislim da niko neće podsećati na to da je predsednik Tadić bio ministar odbrane kada se nedvosmisleno ustanovilo da se krio u vojnim objektima, da je gospodin Vukčević rekao da postoje indicije da je neko ozbiljno ugrožavao potragu za Mladićem time što je hapsio jatake, i da to mora da se ispita. Mi sad imamo političke i neke druge odgovornosti, koje bi trebalo kao končić da vučemo unazad da vidimo šta se dogodilo. A sudeći po iskustvu koje imamo, i sudeći po činjenici da niko nije ni pitao gde se Legija krio, to uopšte više neće biti tema.

Srđa Popović: Mislim da neće jer je ovo kao toliki ogroman uspeh da sad nemojte ništa više od nas da očekujete. I mislim da će tema sada potpuno da pređe, ne na sam čin, nego na posledice. Da li će dobiti kandidaturu, neće dobiti kandidaturu, da li će tražiti Hadžića… Dakle, uopšte se ne treba nadati da će bilo čija odgovornost biti istraživana. Ovim jatacima je malo nezgodno palo jer za koji dan imaju tu sednicu o žalbama koje će se rešavati. Mislim da eventualno oni mogu malo gore da prođu sada.

Svetlana Lukić: Prva asocijacija na ovo što se dogodilo jeste i činjenica da smo nedavno mogli da čitamo zapisnike sa vrhovnog saveta odbrane. I to izgleda uopšte nije tema, ni ovde, ni u Bosni. Vi ste to malo detaljnije čitali, šta biste ukratko mogli da kažete?

Srđa Popović: Da je sadržina tih zapisnika bila poznata u doba kad je donošena odluka po tužbi Bosne o genocidu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, ta odluka bi za Srbiju glasila drugačije. Danas sam razgovarao sa nekim kolegama iz Bosne koji mi postavljaju pitanje da li tu postoji neka ideja da se traži. Prvo, ne znam da li vaši slušaoci znaju da je te zapisnike, koji su bili prethodno cenzurisani, na svome sajtu objavila Sense. To je petnaestak zapisnika sa sednica vrhovnog saveta odbrane iz kojih se očigledno vidi da je Srbija i te kako bila u ratu, i da je i te kako učestvovala u svim tim događajima u Bosni. Čovek sa kojim razgovaram kaže – pa ja sumnjam, ovde vlada neka rezignacija, ljudima je svega toga dosta, onda su bili razočarani i ne verujem da bi neko tražio ponavljanje postupka i reviziju na osnovu tih novootkrivenih dokaza. Mislim da je to kobno. To pokazuje da će se u celom ovom regionu teško ikada uspostaviti vera u bilo kakvu pravdu jer je ta pravda toliko puta izigravana da više niko ne veruje ni u šta. To više nije neka vrednost do koje je ljudima stalo i zbog koje bi bili spremni da nešto preduzmu da se ta pravda zadovolji. To je znak kakva su to društva. Na kraju krajeva, i ti uslovi koje postavlja Evropska unija su postavljeni u ime pravde. Oni kažu – ako hoćete da uđete u Evropsku uniju, mi vrlo visoko postavljamo vrednost pravde i vi morate da nam pokažete da delite te vrednosti sa nama. Ovde se dogodilo to hapšenje, ne vidim da je iko to shvatio kao neki veliki događaj i neku veliku pobedu pravde. A ono to jeste.

Miloš Ćirić: Uvek kada se spremam za neki put, koliko god da je on kratak ili dugačak, uvek sam u fazonu samo da ga ne uhapse dok nisam tu. Hoću da prisustvujem tom istorijskom trenutku, toj katarzi, kako su je danas mnogi nazivali. I onda, kada se to dogodilo, nema ničega od toga. To je potpuno jedan izduvani balon. Očekujemo da postoji neka napetost i neka izvesna radost, kao pravda je zadovoljena, danas smo sa porodicama žrtava, danas smo na njihovoj strani, danas ih na pravi način kao država tapšemo po ramenu i kažemo – izvinite, nama je žao, mi smo strašno mnogo radili da posle više od 15 godina uspešnog skrivanja dođemo do tog čoveka koji je odgovoran za smrt vaših bližnjih. Evo, mi smo danas kao država stali i rekli – dosta više, kraj, evo on je uhapšen. Međutim, od toga nije bilo ništa. Nisam imao to osećao nigde, ni u jednoj od tih izjava. Tako da su sada pomešane sve te emocije i tu baš ništa nije kanalisano. To je danas na konferenciji za štampu probao da uradi Boris Tadić, ali je nekako više igrao Obamu. On je više glumio da je Obama nego da smo uhapsili Ratka Mladića. I tu se osećala ta neka napetost koje nema.

I ono što me je najviše iznerviralo je taj trijumfalizam da smo mi danas skinuli ljagu sa srpskog naroda, da je on još 2008. rekao da će biti uhapšeni i Karadžić i Mladić i Hadžić i svi redom, i da ćemo mi da budemo jedna pristojna, civilizovana zemlja. On to sve zbog sebe. Meni to tako izgleda. On je čovek koji je na čelu države čiji su organi uhapsili najtraženijeg masovnog ubicu na svetu, i on je srećan zbog toga samo u toj meri u kojoj to pokazuje njegov uspeh i njegovu veličinu. I on to neskriveno pokazuje. I ne samo on, nego i ovi niži činovnici koji su se nešto brecali po medijima i vikali na novinare šta god da su pitali o tome. I tako onda čujete da više niko nema prava da nazove Srbiju mestom na kome se skrivaju ratni zločinci, više niko nema pravo, mislim da je to rekao Rasim Ljajić, da drži Srbiji lekcije morala. Nikako ne mogu da shvatim kako oni to zamišljaju. Da li je moguće da oni to stvarno misle? I onda vidim da se to u stvari primi, da ljude ne zanima. To je sve do te mere zakasnelo. Neki su to jako dugo čekali, ponajviše porodice žrtava, i zbog njih mi je nekako i najžalije. I sad su pitanja, koja u ovoj emisiji ljudi postavljaju godinama, na mestu. Ko skriva Ratka Mladića u Srbiji? I pošto smo sad otkrili da je Ratko Mladić sve vreme bio u nekom selu u Vojvodini, da li je moguće da je celo selo pristalo da bude jatak ratnom zločincu?

Neću da pričam o tome da je godinama u ovoj emisiji i na još retkim mestima, hiljadu puta pitano – kakve veze ima Demokratska stranka Srbije i Vojislav Koštunica sa skrivanjem Ratka Mladića dok je Vojislav Koštunica bio premijer i dok je bio u kohabitaciji sa Demokratskom strankom, odnosno sa predsednikom Tadićem. Kako je moguće da se ovo dešava tek sada? Kako je moguće da je najveća vest i najvažnija stvar u toku današnjeg dana to da li Ratko Mladić ima funkcionalnu levu ruku ili nema funkcionalnu levu ruku? Mislim, baš me briga za to. Neću da pričam o tome. I to me najviše rasrdilo. Strašno me je naljutio i to što mi opet nismo uspeli da iskoristimo priliku. Mi ne koristimo prilike da se ponesemo kao ljudi, kao civilizovana država. Kad god to kažem, svi me preklope i svi su u fazonu – dobro, šta sad ti hoćeš još, pa eto vidiš uhapsili su ga. Pa ne radi se o mom dedi kog su uhapsili ni krivog ni dužnog, pa sad kako ti nije žao dede. Ali, on ima taj status u ovom društvu. Ima status nekog starca koji je ipak neki general.

Pa evo vidite, danas na RTS-u ceo dan ide taj specijal koji su oni naslovili „General Mladić – kraj drame“. To zvuči kao da je neki ugledni građanin slučajno na skijanju upao u neku rupu, pa su sad danima pokušavali da ga izvuku, bacali mu vodu, i konačno ga izvukli. I eto, sad je kraj drame i on je živ i zdrav samo mu malo leva ruka nije baš kako treba, ali dobro, to ćemo nekako da sredimo. Ovo je bila prilika da se konačno, u jednoj rečenici, kaže – mi smo danas uhapsili čoveka koji se zove Ratko Mladić, koji je optužen za najgore zločine počinjene u naše ime na teritoriji bivše zemlje, na teritoriji kasnije međunarodno priznate zemlje, najveće zločine posle Drugog svetskog rata. Mi smo ovim činom učinili sve da se izvinimo porodicama žrtava i tim žrtvama koje su stradale u tom groznom ratu koji je neko vodio u naše ime. Mi smo savremenici, mi smo tada postojali i mi ćemo učiniti sve da saznamo kako je moguće da se ovo nije dogodilo ranije.

Umesto toga, vi imate trijumfalizam Borisa Tadića. Prosto je nedopustivo i nepristojno da ti u istoj rečenici imaš da je uhapšen Ratko Mladić, a u nastavku da svet treba da se pozabavi Dikom Martijem i istragom organa na Kosovu. Nemam ništa protiv da se svet bavi izveštajem Dika Martija, ali imam protiv da se to stavlja u istu ravan i da se time manipuliše, zato što je u Bosni i Hercegovini tokom rata poginulo preko 100 hiljada ljudi. To danas nisam čuo ni od koga. Nisam čuo da je samo u Srebrenici sistematski ubijeno preko osam hiljada ljudi, da je tokom opsade Sarajeva ubijeno preko 15 hiljada civila, za šta je sve odgovoran čovek koji se zove Ratko Mladić i koji je danas uhapšen na teritoriji Srbije. Ništa od tih informacija nisam čuo i zato sam ljut. Znam da se mnogi ježe na ovo što ja pričam – pa šta ti sad fali, pa treba podržati demokratske napore i potencijale predsednika Demokratske stranke. Fali mi taj jedan elementarni odnos prema čoveku i prema ljudskoj smrti i ljudskom životu.

I cela ta priča oko kandidature, dolazi Ketrin Ešton, da li je to namešteno ili nije, mi smo već u tim kombinacijama. Mi smo u tim pričama da li je sve ovo bilo smišljeno da se Bramerc ispali, a da Ketrin Ešton kaže – bože, vidi kakvi su ovi bre carevi, i da Boris Tadić na toj konferenciji za štampu kaže – evo ovo je znak, Serž Bramerc nije u pravu. Pa mislim čoveče, nisi ti to radio zbog Serža Bramerca i zbog kandidature Srbije za Evropsku uniju. Ne zanima me kandidatura Srbije danas. Danas me zanima za šta je optužen Ratko Mladić koga si ti uhapsio, odnosno država na čijem si ti čelu. Mogu da razumem da neki mediji i političari favorizuju tog čoveka, da hoće to da prikažu kao veliku tragediju Srbije, a drugi kao veliku pobedu. Zato toga ni nema jer to ništa nije kanalisano. Ni ovi što tvrde da je to tragedija ne veruju da je to tragedija, ni ovi što tvrde da je to pobeda ne veruju u to da je pobeda. To je sve tako izmešano i pihtijasto, i zato mi je i bio osećaj – pa dobro, ali ovo je sve nešto napeto, na silu. A imaš povoda da kažeš – e, bilo je to i to, sad smo uradili pravu stvar, uhvatili smo ga, taj čovek je optužen za strašne zločine, nećemo da ulazimo u to da li je kriv ili nije, ali mi smo svoje uradili i u tom smislu smo čisti. A ne da ti sad to koristiš da bi sebe prodao na novim izborima. I ne verujem kad mi neko kaže da to nije zbog toga, jer je očigledno. Mislim, niko ne može da me ubedi da nisu znali da je on tu.

Pročitao sam to saopštenje RTS-a u kome se oni izvinjavaju, i mislim da je to delom zbog tog sastava nekih ljudi koji tamo sede. Oni su imali tu neku ličnu agendu da godinama tu priču vuku za sobom i prosto su želeli da postoji neki dokument gde se RTS izvinjava. Ali to ništa ne znači ako vi na današnji dan opet imate jednu, na trenutke i neprikrivenu, glorifikaciju tog čoveka. Taj čovek je monstrum. A na RTS-u ispada simpatičan. Danas ceo dan pričaju o tome kako je on sarađivao. Pa šta da radi? Mislim, upala mu je policija, a on je deda od 100 godina. Nije se kažu opirao, on je dostojanstven vojnik, nije se opirao jer mu leva ruka malo drhti od tuge i bola. Mislim, stvarno da ti bude muka. Nije samo RTS u pitanju. Čitam i novine, po svim sajtovima se sad takmiče ko će prvi da izbaci sliku kuće gde se skrivao. U redu, treba da vidimo i gde je to bilo, da je to bilo u centru sela, da nema nigde nikog, svi se iselili danas i niko neće ništa da kaže za medije i tako dalje. Ali dajte mi priču i o tome koliko se ljudi iselilo iz Bosne i Hercegovine i koliko je etnički očišćeno, koliko se promenila etnička struktura Bosne i Hercegovine posle rata.

Mislim, dajte kažite. Postoje svi podaci. Recite i to. A ne ovako. Taj čovek, koji je u ogromnom delu odgovoran za to, ispada neki naš generalčić, neki deka, čuveni i visoko poštovani u narodu, kojeg smo eto, sticajem okolnosti zato što nas juri neki Hag i neka tamo Evropska unija i Ketrin Ešton, morali da uhapsimo. I to se vidi kod svih. I na RTS-u i kod Borisa Tadića i kod Rasima Ljajića i kod svih redom. Kao e dobro, skinuli smo ovu bedu s vrata, ali se koristi prilika da se kaže – a sad da vidimo mi, mi smo sada pozvani da drugima delimo lekcije iz morala, vi nama niste. To je opet jedno ruganje žrtvama, koliko god to oštro zvučalo jer neko može da kaže da su oni ovim postupkom uradili sve što su mogli za te žrtve. To je tačno u tom smislu da su ga konačno predali. Oni njega nisu uhapsili, oni su ga isporučili, predali su ga jer je očigledno da su sve ovo vreme znali gde je. Ali postoje i drugi načini da mi, kao društvo i kao država, kažemo da imamo odnos prema ljudima koji su nevini stradali od upravo te ruke koja je danas malo blago nepokretna i nije funkcionalna, od upravo te ruke Ratka Mladića. Taj deo se prosto propušta. Propušta se da se ukaže na to da ta ruka nije oduvek drhtava i da nije oduvek tako staračka, nego da je ona bila vrlo vitalna i da je pokosila mnoge glave. Desetine hiljada glava je ta ruka skinula u naše ime.

I ko će sad da nam odgovori na pitanje šta je bilo ono u Topčideru i ko su beše oni dečaci što su se navodno poubijali? Ko će za to da odgovara? Ko je tad bio premijer? A ko je bio ministar odbrane? To sve sada treba da stavimo po strani, i to je ta atmosfera. Ništa to nije važno, ni žrtve, ni Topčider, ni ništa. Na B92 dolaze neki ekonomisti, pa ih ova novinarka pita koji su ekonomski benefiti od hapšenja Ratka Mladića? Pa da li je moguće da je to danas tema? Ceo dan slušam gde je rođen, kako je rastao, da je to bila takva porodica, pa onda o Radovanu Karadžiću da je on lud i opskuran, voli da se presvlači pa se zato tako krio. A ovaj je ponosan, ovaj je naše gore list, on ne pušta bradu. Nema on šta da pušta bradu, i od koga da se krije, iza njega je hiljade i hiljade ljudi. I to je tačno. Vi imate početkom ovog meseca istraživanje gde 40 posto građana kaže da je on heroj, i gde 78 procenata misli da on ne treba da se isporuči Hagu. Tačnije, ne bi ga prijavili. Očekivao sam da ću biti toliko veseliji danas zbog te vesti, a savladala me je čak i neka tuga, stvarno tuga. Najviše zbog tih ljudi koji se ne pominju. Njih nema ko drugi da pominje nego mi koji smo preostali. Opet smo propustili da pokažemo da smo ljudi. A to uopšte nije teško, posebno kad imate ovako dobar povod.

I zato sam se i setio pesme iz filma „Grbavica“, kad ona žena peva, a one žene ćute i Mira Karanović na kraju, koja plače. I zato je meni ta pesma danas potpuno obeležila dan. Meni je ta pesma utisak – to kada je nešto procvalo, a nekih ljudi više nema da to vide. I mi opet propuštamo da ih pomenemo danas.

Zumra i Sabra iz Srebrenice:

– Evo me sjedim u Beogradu i molim sve ljude dobre volje da nam pomognu da izručimo ratne zločince, bez obzira kojoj vjeri oni pripadaju. Ja sam živi svjedok Srebrenice, istina se mora znati, mi bez istine ne možemo dalje. Koliko god vi meni ne bi vjerovali da se Srebrenica nije desila, ja sam uporna da jeste.

– U Srebrenici je za par dana nestalo hrane. Znači, kada su ušle paravojne formacije iz Srbije, to su bili šešeljovci, arkanovci, nekakvi Bijeli orlovi. Oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku, znači nešto je tu prije bilo organizovano i mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, u mojoj zgradi imala samouslugu, tako da nisam imala mnogo zaliha u kući. Imali smo veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne, sa devet opština je sav narod došao u tu malu Srebrenicu. U miru 5. 600 je bilo stanovnika u gradu, odjednom je došao jedan val, jedan stampedo naroda i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je bio tek pošao u prvi osnovne, a drugi u peti razred, sigurno 99 odsto ovdje u Srbiji stanovništva neće vjerovati da moja djeca 21 dan, sem vode, ništa u usta nisu stavila.

– Ja sam išla u Jasenovac da vidim šta je se tamo desilo, pa bih ovog puta pozvala svu omladinu iz Srbije, ako ne vjeruje, neka dođe u Potočare. Tamo je Jasenovac i neka pogledaju. Toliko.

– Pa treba ubiti 10.000 ljudi, imali su vremena da organizuju i bagere koji su kopali masovne grobnice, imali su vremena da organizuju ljude koji će pokupiti tijela i odnijeti ih tamo da pokopaju. Imali su vremena kasnije da se presaberu i da kažu da su u neke grobnice pokopali na stotine ljudi, mnogo, pa kad neko dođe do neke grobnice reći će – a, vidi, ovdje je bio zločin, pa su rekli – hajde sad malo ovo da preturimo, da rasturimo, da razmetnemo, da to bude malo blaže. Pa im ni mrtvim nisu dali mira, i iznijeli su ih i samljeli, pa se ne zna ni ko je ko. Ali ljudi, zamislite da im ni mrtvim nisu dali mira. Pa kažite da to nije za osudu, ma oni su ja ne znam za šta. Od 17. aprila 1992, pa do 11. jula 1995. u Srebrenici je bio pakao. Svaka ispaljena granata, svako bombardovanje, svaki snajperski hitac koji je upućen sa obližnjih brda oko Srebrenice je bio čist pogodak, jer je toliko bilo ljudi. U Srebrenici nije bilo prostora, nije bilo prostorije, nije bilo prozora na kom nije bio dimnjak, znači, toliko je ljudi bilo. Moja ćerka koja je bila u Sloveniji, pa tako bila brižna, pa često piše i kaže – mama, možete li kupiti šta, a ja njoj odgovaram, pa joj kažem – sine, u nas su izlozi puni živih ljudi.

– Kad kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da ne vjeruju da se desila Srebrenica, moram im reći da su autobusi i kamioni koji su u koloni bili parkirani za srebrenički narod svi bili iz Srbije – bili su autobusi 7. Juli Šabac, bili su Strela Valjevo, bili su Raketa Titovo Užice i dalje da ne nabrajam.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, repriza je u nedelju, u pola 6, posle dnevnika. Do viđenja do sledećeg petka.

Emisija Peščanik, 27.05.2011.

Peščanik.net, 27.05.2011.