Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Primer: Truthiness (Kolber)

AUTOŠOVINIZAM. Isto što i antinacionalizam. Pod nacionalizmom se misli na ustavno ustrojstvo i politiku koji su sredstva ostvarenja etničkih interesa. Pod antinacionalizmom se pre svega misli na ustavno ustrojstvo koje je nezavisno od etničkih interesa.

Retorički: pripisivanje antinacionalistima nelagodnost, različitog intenziteta, sve do mržnje, zbog nečije pripadnosti određenoj etničkoj grupi.

Polemički: ako antinacionalisti, uprkos svom nacionalnom identitetu, poriču značaj, ustavni i politički, nacionalnih, etničkih razlika, onda su im motivi sumnjivi, a sva je prilika izdajnički, naravno iz koristoljublja.

Predmet sumnjičenja za jednu ili drugu vrstu izdaje su ne samo politički već posebno kulturni disidenti – recimo, oni koji nisu dovoljno Nemci ili Amerikanci ili Rusi ili Hrvati ili, dakako, Srbi, već su, u ovom poslednjem slučaju, drugosrbijanci, građanisti, evropejci, kosmopoliti ili čak Jugosloveni. Mada, naravno, nijedna od tih pripadnosti, u kulturnom smislu, nije ekskluzivna, ako niste etnički nacionalist (nije ni za liberalne nacionaliste).

Optužba za autošovinizam zasnovana je na negiranju prava na disidentstvo u kulturi, iz u osnovi političkih razloga. Koji se predstavljaju kao obaveza pozivanjem na dužnost patriotizma.

Za to je potrebno redefinisati patriotizam. Ta dužnost je isključivo politička u demokratskom smislu, pa dakle nije kulturna. Reći da je, recimo, Andrićeva književnost patriotska ili da je korisna samo patriotska nauka ili da je zadatak novinarstva da bude patriotsko – to je ili nerazumevanje dela ili poziva ili njihova gruba politička instrumentalizacija. Koja se vidi i u osudi za autošovinizam onih koji se ne osećaju obaveznim ni prema etničkim interesima niti prema kulturnim kanonima, koliko god da ih neko uzdiže kao patriotske. Štaviše, disidenti su upravo u odnosu na njih.

Da bi se videlo da autošovinizam ne znači ništa drugo nego antinacionalizam, napravimo sledeći varvarizam: autorasizam. To je isto što i antirasizam. Ako niste rasista, zato što ili ne prihvatate postojanje rasnih razlika ili ne smatrate da imate bilo kakvu posebnu obavezu ili posebna prava po osnovi rasnih razlika, taj se antirasizam odnosi i na sopstvenu rasnu pripadnost, bilo da je prihvatate ili vam je nameću.

Antirasizam nije rasizam samo sa obrnutim predznakom. Kao što antinacionalizam nije nacionalizam, samo sa obrnutim predznakom.

Autošovinizam ili autorasizam su za nacionaliste i rasiste ne samo način odbacivanja obaveza po osnovi pripadnosti etničkoj ili rasnoj grupi, već i vid konvertitstva, budući da oni ne veruju da je dosledan antinacionalizam ili antirasizam moguć.

U jednoj verziji, ako ste srpski antinacionalista, vi ste hrvatski nacionalista.

Danas je teže, empirijski i moralno, zagovarati rasizam, ali ne, još uvek, i nacionalizam u etničkom smislu, iako između njih nema bitne razlike.

Ovde možda ima smisla napraviti digresiju. Postoji razlika između antropologije i sociologije. Prva nauka, bar u izvornoj motivaciji, izučava homogene grupe čije se vrednosti, ustanove i podela statusa i uloga ne menjaju ni u prostoru niti u vremenu. Sociologija je opet nauka o heterogenim grupama čije se vrednosti sukobljavaju i menjaju i prostorno i vremenski. Kultura u sociološkom smislu nije homogena, zatvorena i nije nekonfliktna. Ili, ako se tako želi reći, društva su multikulturna.

SAMOPORICANJE. Isto što i autošovinizam, osim što se neposrednije ističe karakter (neugovorne, nedobrovoljne) obaveze. Opet, ako niste nacionalista, pojam samoporicanja nema smisla. Ranije se više koristio izraz građanizam, ali on nije neposredno razumljiv pa zahteva objašnjenje, dok je retorička snaga izraza samoporicanje jača jer se neposredno obraća predrasudama.

SRPSKO STANOVIŠTE. Jedna politička ili kulturna strategija. Kako se vezuje za Crnjanskog, njegovo zalaganje za srpsko stanovište se može izložiti na sledeći način:

Ako Slovenci i Hrvati ne žele da čitaju srpsku književnost i ne žele da poštuju pravoslavlje, Srbi bi trebalo da im uzvrate odustajanjem od čitanja njihove književnosti i od poštovanja katolicizma.

Opštije od toga, ako drugi nemaju interes za srpske kulturne i svake druge proizvode, Srbi bi trebalo da bojkotuju njihove kulturne i sve druge proizvode. Recimo, ako Hrvati neće da čitaju Crnjanskog, Srbi bi trebalo da im uzvrate odbijanjem da čitaju Krležu.

Ovde valja, uz put, zapaziti da postoji problem identifikacije etničke grupe, recimo Srba, sa jednom verom ili sa pripadnošću jednoj crkvi. Isto, naravno, važi i za Hrvate i sve druge etničke grupe. Valja ponoviti, društva, posebno politička, su multikulturna.

Crnjanski je, naravno, smatrao da bi bilo bolje kada bi svi čitali i poštovali sve što je vredno, bilo da je srpsko ili, recimo, evropsko i pogotovo svetsko. Oni koji traže ekskluzivizam za svoja, nacionalna, etnička stanovišta su na gubitku. Iz toga bi trebalo logično da sledi da je za Srbe bolje da čitaju i poštuju hrvatsku, slovenačku, evropsku, svetsku književnost odnosno kulturu ili veru, kao i da koriste sva druga dobra i proizvode. Hrvati, i svi drugi koji to ne čine, ako ne čine, su na gubitku.

Nedosledno tome, predlaže se da Srbi preuzmu stanovište drugih, za koje se, međutim, smatra da je inferiorno.

SUVERENIZAM. Kao i građanizam, nema smisla ako se dodatno ne objasni. Ovo zato što je suverenitet sposobnost da se preuzmu međunarodne obaveze, dok se suverenizmom sugeriše da je država samovoljna, da je dokaz njene suverenosti u tome da može kao Nastasja Filipovna da kaže: “Rekla, rekla, pa porekla”.

Sve četiri reči zajedno. Nezavisno od toga kolika je eksplanatorna snaga nacionalizma, iz iskustva devedesetih godina prošloga veka u Srbiji i Jugoslaviji znamo koliko je srpska nacionalistička politika koštala. Ponekad se autošovinisti kritikuju da ne mogu da se oslobode tog iskustva. Bilo bi, međutim, intelektualno neodgovorno ako bi se istrajavalo na objašnjenjima koja su empirijski opovrgnuta i zagovarale se politike koje su, kada su bile primenjene, imale katastrofalne posledice. Jedno je zalagati se za srpsko stanovište ili za humana preseljenja pre nego što započne pucnjava i krenu pogromi, a drugo je istrajavati na takvoj politici nezavisno od posledica do kojih je ona dovela.

Ili da to kažem drukčije, mir u Evropi zavisi od toga da se nikako ne oslobodimo iskustva Prvog i Drugog svetskog rata, i to ne samo u istorijskoj nauci, već u savremenim i budućim ustanovama i politici, kako se, po poznatoj izreci, oni ne bi ponovili.

Peščanik.net, 26.02.2015.

Srodni linkovi:

Viktor Ivančić – Meso i kultura

Nenad Dimitrijević – Između prošlosti i budućnosti

Dejan Ilić – Okretaj točka

Saša Ilić – Forward starih ideja