Nikada niko na silu neće da radi ništa. Hoću da naše društvo donese odluku, ali da ljudi sagledaju sve, izjavio je predsednik Vučić na jednoj od svojih mnogobrojnih konferencija za novinare pre par dana, govoreći o projektu koji kompanija Rio Tinto namerava da realizuje u Srbiji.
U svakoj demokratskoj zemlji, ovakve reči predsednika naišle bi na odobravanje javnosti, nakon čega bi se, kroz široko organizovanu diskusiju i objektivno predstavljanje činjenica od strane ekspertske zajednice, građani upoznali sa pozitivnim i negativnim stranama projekta, a onda se na referendumu slobodno izjasnili o jednom tako važnom pitanju za celo društvo.
No, Srbija odavno nije demokratska zemlja, a njen predsednik se pokazao kao neko ko ne vodi računa o javnom dobru i interesu, a naročito ne o slobodnom izjašnjavanju naroda o bilo kom pitanju, jer, on valjda najbolje zna šta je dobro za narod, pa onda ni nema potrebe da se taj isti narod zamara suvišnim informacijama.
Sve i da ove reči shvatimo ozbiljno i bar na trenutak poverujemo da predsednik zaista namerava da konsultuje građane i da na taj način ispuni i one najzahtevnije standarde neposredne demokratije, ne može se ispustiti iz vida procedura po kojoj bi referendum u Srbiji bio organizovan, a ona je gotovo identična onoj koja se primenjuje u organizovanju lokalnih ili parlamentarnih izbora.
I tu dolazimo do ključnog problema.
No, najpre treba podsetiti da je ista ova garnitura na vlasti, pre nešto više od godinu dana uspela da „izgubi“ narodnu inicijativu koju je na pisarnici skupštine predala (tada) nevladina organizacija Kreni-promeni, sa potpisima više od 38.000 građana, kojom se zahtevala trajna zabrana iskopavanja litijuma i bora. To je bila idealna prilika da predsednik Vučić omogući društvu da sagleda sve aspekte ovog projekta i da nakon toga građani donesu odluku, ali su očigledno tehničke službe u najvišem zakonodavnom telu u zemlji zakazale i time onemogućile ostvarivanje ove predsednikove želje.
Dve godine pre ovoga usvojen je Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, koji je, za razliku od prethodno važećeg, omogućio da referendum bude uspešan bez obzira na broj izašlih građana, ukoliko je ZA odluku glasalo 50 posto plus jedan izašli građanin. Time je vlast otklonila eventualnu opasnost od neuspeha, a da je taj strah itekako realan, jasno je pokazalo i glasanje za izmenu Ustava kada je jedva nešto preko 30 posto građana izašlo na tako organizovan referendum 2022. godine.
No, da se vratimo na zakonsku proceduru za održavanje referenduma.
Ne moramo ići dalje od člana 2. zakona, da bismo shvatili da u Srbiji nema uslova za njegovo održavanje, a na način da on oslika slobodnu i stvarnu volju građana.
Naime, taj član navodi da se prilikom sprovođenja referenduma poštuju Ustavom zajemčena ljudska prava i slobode, a naročito sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda medija, sloboda kretanja, sloboda okupljanja, sloboda udruživanja i pravo na obaveštenost.
Pošto smatram da je i sam citat ovog člana dovoljan za razumevanje onoga na šta ciljam i da mu nije potrebna nikakva dodatna elaboracija, osvrnuo bih se na još nekoliko važnih stavki iz samog zakona.
Naime, zakon razlikuje nekoliko podela i vrsta referenduma, a jedna od njih je i to da referendum može biti raspisan kao obavezujući ili kao savetodavni. Ovo praktično znači da mišljenje iskazano na referendumu ne bi bilo pravno obavezujuće ako se vlast odluči za drugu opciju. Na taj način bi bilo zamislivo da predsednik zanemari njegove rezultate i uz parolu: „Hvala vam svima, ali kao što rekoh ranije, ja znam šta je za vas najbolje“, ipak krene u realizaciju projekta ako mu se rezultati referenduma „ne svide“. S druge strane, ako se mišljenje građana većinski poklopi sa njegovim, uvek će moći da kaže da je konsultovao narod i da mu je drago da su ljudi prepoznali ono što je i on govorio, legitimišući na taj način čitav proces i dajući mu lažnu demokratsku fasadu.
No, ne bi ova vlast bila to što jeste kada bi dozvolila bilo kakav rizik i neizvesnost kada su u pitanju rezultati referenduma. To smo više puta do sada videli i na svojoj koži osetili kada je u pitanju organizacija izbora: poslednja dva puta (u decembru prošle i junu ove godine) bolje nego ikada, čini se. I evo jedne dobre vesti za njih – sva stečena znanja mogu da primene i kada je u pitanju referendum.
Naime, zakon propisuje da pravo izjašnjavanja na referendumu imaju građani koji, u skladu sa propisima o izborima, imaju biračko pravo i prebivalište na teritoriji za koju se raspisuje referendum, i upisani su u birački spisak. Izričito je takođe propisano da se na ostvarivanje prava glasa shodno primenjuju odredbe zakona koji uređuje jedinstveni birački spisak, a svi smo imali prilike da vidimo ili bar čujemo kako naš birački spisak izgleda i ko sve ima registrovano prebivalište na teritoriji Republike Srbije.
Još jedno od važnih pitanja jeste i to da li bi vlast raspisala referendum na samo jednom delu teritorije države Srbije gde se projekat realizuje ili bi se, imajući u vidu da insistira na tome da je projekat od strateškog interesa za čitavu državu, odlučila za organizaciju referenduma i izjašnjavanje građana na teritoriji čitave republike. Ako se odluči za prvu opciju, takav referendum može takođe biti organizovan kao republički (u smislu da ga organizuje i sprovodi republička vlast) ili, što je u ovom slučaju najmanje verovatno, od strane jedinice lokalne samouprave na kojoj se projekat realizuje.
Svakako da bi preseljenje ljudi iz opštine u opštinu i uvoz glasača iz susednih država bilo lakše organizovati na teritoriji jedne ili nekoliko opština, ali bi onda i te migracije bile lakše primećene i referendumski inžinjering brže razotkriven. Osim toga, vlast je do sada pokazala da nije nikakav problem organizovati i logistiku za čitavu zemlju, jer se radi o odlično organizovanoj i uigranoj mašineriji koja u procenat kontroliše i izlaznost i glasove koje sakuplja.
A nadležnost za sprovođenje referenduma – Republička (odnosno lokalna) izborna komisija. Pa ne može bolje ! Imao sam tu nesreću da budem član RIK-a u proširenom sastavu za decembarske izbore i da svedočim o tome kako se odluke na ovom telu donose. Pored ovoga, predviđeno je i formiranje glasačkih odbora,po uzoru na biračke koji se formiraju za izbore, opet, odražavajući srazmernu zastupljenost u lokalnoj, odnosno, republičkoj skupštini, u zavisnosti od toga ko organizuje izjašnjavanje.
Zanimljive su i odredbe koje se odnose na referendumsku kampanju i koje propisuju da su javni medijski servisi dužni da omoguće jednak pristup stranama koje se zalažu za različite odgovore na referendumsko pitanje, kao i da omoguće ravnopravno i korektno obaveštavanje, a da su svi mediji dužni da obezbede jednakost uslova za oglašavanje stranama koje se zalažu za različite odgovore na referendumsko pitanje.
Konačno, javni funkcioneri ne mogu u tom svojstvu, niti u situacijama u kojima se nalaze povodom vršenja javne funkcije, da vode referendumsku kampanju niti mogu u svojstvu javnog funkcionera učestvovati u aktivnostima organizatora referendumske kampanje.
S obzirom na sve ovo, čovek ne može da ne primeti da su nam se, sa ovom temom, vratila sva ona pitanja i dileme što smo ih imali nakon izbora u decembru prošle godine, a koja su stavljena pod tepih odlukom dela opozicije da izađe na junske izbore ove godine, gde smo se ponovo suočili sa svim malverzacijama koje su pratile i prethodni izborni proces.
Zanimljivo je da nam je Rio Tinto na taj način dao priliku da se opet vratimo na fundamentalna pitanja koja su očigledno zajednički izazov za svako izjašnjavanje građana ove zemlje i uređenje njihovog izbornog prava i bez kojih, jasno je, nema demokratije i slobodnog odlučivanja.
Dok se sve ovo ne reguliše, da li zaista mislite da ima smisla izjašnjavati se o bilo čemu u ovoj zemlji i davati legitimitet fingiranim izbornim procesima?
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 02.07.2024.
