Profesor Jovo Bakić je u više navrata ponavljao kako bi on „voleo da ih jurimo po ulicama“ kada bi za to postojala kritična masa, aludirajući na predstavnike Srpske napredne stranke (moguće i Socijalističke partije Srbije) koji poslednjih 12 godina (a neki i duže) vrše apsolutnu vlast u Republici Srbiji, bez ikakve odgovornosti i polaganja računa građanima ove zemlje. Mnogi režimski mediji i trbuhozborci kasnije su ovakve njegove izjave zloupotrebili i okarakterisali kao pretnju, iako je ovo u suštini stav koji izražava lične želje i nadanja profesora Bakića, a ne neku ozbiljnu i realno ostvarivu pretnju, što bi bio neophodan preduslov da bude shvaćena kao takva i samim tim i procesuirana od strane nadležnih pravosudnih organa. Jasno je, verovatno i profesoru, da je ovakav scenario nerealan i teško zamisliv, i pored svih nedela koja su pojedinci iz vlasti (ne mali broj) počinili na štetu sopstvenog naroda.
Pored toga, nije mi bliska ni ranije najavljena, a u poslednje vreme sve manje potencirana primena „revanšizma“. Ovu tezu zastupala je vrlo uporno određeni period vremena Narodna stranka. Iako razumem ogorčenost i smisao onoga što su želeli da kažu, protiv sam upotrebe ovog izraza. Doživljavam ga isuviše proizvoljno i što je još opasnije, van kontrole i granica pravnih, na zakonu zasnovanih postupaka. Doživljavam ga kao revolucionarnu pravdu, koja nam u prošlosti ništa dobro nije donela i kojoj nema mesta u 21. veku na tlu evropskog kontinenta. Ovo nije nikakav „koštunicizam“, ovo je promišljanje koje jedno novo društvo – koje, za razliku od sadašnjeg, pledira da bude demokratsko i utemeljeno na institucijama – mora da zauzme.
Svima je jasno da „oni“ moraju da odgovaraju. Svakako, oni koji su se ogrešili o zakon i obogatili na račun lakovernog i osiromašenog naroda. Nije ih malo. Ali preduslov za ovo jeste uspostavljanje institucija i, više od svega, nezavisnog pravosuđa (tužilaštva i sudova). E, ovde dolazimo do onoga u čemu treba biti izričit, nepokolebljiv i onoga oko čega nema kompromisa.
Mi pravosuđe trenutno nemamo. Iskusnije kolege će reći da ga nikada nismo ni imali. Na čelu tužilaštva nalazi se korumpirana i/ili ucenjena osoba, bez ikakvog kredibiliteta, obraza, a upućeniji će reći i intelektualno-pravničkih kapaciteta. I sama navikla na komande, koje stižu od izvršne vlasti, komanduje i pokušava da disciplinuje podređene (a to su praktično svi zaposleni u tužilaštvima) u okviru jedne strogo ustrojene strukture kakva je tužilaštvo. To joj, sa izuzetkom par kolega, polazi za rukom i može se reći da u potpunosti opravdava poverenje koje joj je ukazano. I sama neharizmatična, spora i mrzovoljna, po zadatku je umrtvila čitavu jednu instituciju, kojoj je posao da goni one koji se o zakon ogreše. U svom nečinjenju, naročito je uporna kada su u pitanju politički delatnici i sa vladajućom partijom povezani biznismeni. Na čelo najvažnijeg tužilaštva u zemlji (Višeg tužilaštva u Beogradu) postavila je osobu sebi sličnu i po kapacitetima i po moralnim vrednostima, a on dalje svoje zamenike (iako formalno ne vrši izbor tužilaca) i tako dalje, ko zna dokle.
Sudovi su, uglavnom, takođe „zatvoreni“. Pogledajte samo ko su sudije u Ustavnom i Vrhovnom kasacionom sudu i sve će vam biti jasno. Jednog po jednog sudiju sa svoje „liste“ ubacivali su u ove i druge važne sudove i institucije (Visoki savet sudstva, Visoki savet tužilaštva itd.) sve dok im nisu kompletno izmenili fizionomiju i oduzeli nezavisnost i nepristrasnost, ono bez čega sudovi i nisu sudovi i ne mogu da ispunjavaju svoju osnovnu i jedinu funkciju. Svega par kolega u ovim sudovima i dalje profesionalno obavlja svoj posao. Postali su izuzetak koji ne može da promeni ukupnu sliku jer su u značajnoj manjini i samo povremeno daju signal da je pravosuđe živo, mada odavno na aparatima.
Zato je neophodna i ključna stvar da kada sve ovo prođe, a jednom će svakako proći, ne dozvolimo da nam se ponovi 6. oktobar. Neophodno je da „čišćenje“ krene iz pravosuđa. Neophodno je da se po hitnom postupku otarasimo onih koju su nam profesiju ukaljali, pogazili njene osnovne postulate, a pritom se debelo ogrešili o zakon. Svako ko kao argument za nepostupanje na ovaj način koristi prethodnu „malovićkinu“ pravosudnu reformu ne uviđa (namerno ili ne) da ta reforma nije propala zato što nije bila neophodna, već zato što su je nesposobni ljudi sproveli na loš način.
Onima koji su osumnjičeni za korupciju, naročito koristeći svoje političke pozicije, kao i onima koji su ih štitili u policiji, tužilaštvu, sudstvu, u pravnoj proceduri i već u fazi istrage, neophodno je, bez odlaganja – oduzeti putne isprave, kako bi se sprečila mogućnost da napuste zemlju, a onda temeljno i energično, jedan po jedan predmet i slučaj obrađivati i voditi do granice fanatizma, jer će on otvoriti drugi, treći, peti… Jedino to dovešće nas do onoga što nismo dobili 6. oktobra 2000. godine, a što nam je i tada, baš kao i sada bio neophodan početni korak da krenemo putem oporavka, u izgradnju jednog ozbiljnijeg, na institucijama utemeljenog društva.
Na prvoj godini Pravnog fakulteta, na prvom predavanju iz Uvoda u pravo, učili su nas da postoji suštinska razlika između prava i pravde. Valjda su na taj način želeli da nam razbiju mladalačke iluzije koje imamo i nauče tome da u svakoj prilici, čime god se bavili, moramo biti profesionalci koji će uvek racionalno pristupati svakoj situaciji i svakom predmetu i prihvatiti da u pojedinim slučajevima, koliko god se trudili, nećemo dobiti ono zbog čega je ogromna većina upisala taj fakultet – pravdu. Ono što nam nisu rekli, a što sasvim sigurno ni oni tada nisu znali, jeste da ćemo jednog dana živeti u državi u kojoj se pravo i pravda gotovo nigde i nikada ne dotiču. To je ono što je najtužnije. To je ono glavno što mora da se promeni, kada prođe ova elementarna nepogoda.
Dakle, bez ostrašćenosti i na realnim osnovama. Temeljno, sistematično i na osnovu zakona. Da konačno, makar i delimično, jednom u Srbiji pomirimo pravo i pravdu.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 02.08.2023.
