Ivan Marović, jedan od bivših lidera Otpora, nedavno je u emisiji Newsnight na N1 televiziji za svega par minuta koliko je imao na raspolaganju, dao više pametnih predloga i ideja i bolje analizirao trenutno stanje u zemlji, nego što su to učinili gotovo svi javni delatnici od trenutka početka protesta „Srbija protiv nasilja“.
Bez uvijanja, konkretno, uz obrazložene predloge, iscrtao je mapu narednih koraka, onome ko to želi da čuje, a sve bazirano na iskustvu koje je sam proživeo prilikom svrgavanja jednog drugog autokratskog režima, pre više od dve decenije, kada su otporaši definitivno bili kreativniji, nego što su to opozicionari danas.
Nije se nasilje, protiv kog su pokrenuti ovi protesti, rodilo sa dve nezapamćene tragedije koje su se dogodile u Beogradu i Mladenovcu. Nasilje prema ustavnom poretku ove zemlje dogodilo se rušenjem u Savamali još pre sedam godina i izgradnjom privatnog nelegalnog, a velelepnog projekta „Beograd na vodi“, kojim je suspendovan ustavni poredak Republike Srbije. Nakon ovoga, postala je normalna premisa da je Ustav samo papir; a papir trpi sve.
Nasilje prema pravnom poretku ove zemlje od strane stranih investitora ogleda se i u realizaciji projekata izgradnje fabrike guma „Linglong“ u Zrenjaninu i rudnika „Zijin“ u Boru, gde investitori na dnevnom nivou doslovno gaze pravni poredak Republike Srbije, ne poštujući njene propise, a sve uz obilatu pomoć države i pravosudnog sistema, koji odbijaju da ih zbog toga sankcionišu na bilo koji efikasan, a na pravu zasnovan način.
Nasilje prema pravosuđu dogodilo se kada su tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović premeštene sa svojih pozicija u tužilaštvu, od strane neposredno nadređenog Višeg javnog tužioca Nenada Stefanovića, iz razloga što su dirnule privatnu firmu koja je čedo ove vlasti, koja joj dodeljuje unosne poslove koje obavlja za državu. Slična je priča i sa inspektorima Milenkovićem i Mitićem koji su otkrili najveću plantažu marihuane u ovom delu Evrope. Umesto da budu unapređeni i odlikovani, oni strahuju za goli život sebe i svojih porodica, dok ih državni mediji, analitičari i advokati razvlače kao besni psi i crtaju im mete na čelo, predstavljajući njih kao kriminalce, dok od optuženih za uzgoj marihuane prave nevine žrtve i kroz TV emisije koje sami vode i uređuju peru njihove mutne biografije.
Mogao bih da nabrajam narednih dvadeset strana i opet ne bih nabrojao ni deo sveopšteg siledžijstva, bezakonja i varvarstva sa kojima se prethodnih godina kao društvo suočavamo. Mi nasilje živimo svakog dana i u pravu su svi ti režimski eksperti opšte prakse kada kažu da ovi protesti nisu striktno vezani za masovna ubistva u Beogradu i Mladenovcu. I nisu. Kao što ovi događaji nisu incident koji se slučajno dogodio, već je otrovni sistem duže od 10 godina, sve jačim intenzitetom podgrevao atmosferu u kojoj je takav scenario na kraju bio neminovan. E to su ljudi konačno prepoznali. I zato su na ulici u tolikom broju. I zato su toliko uporni. Zato je i svako poređenje sa „slučajem Brejvik“ i Norveškom, neumesno koliko i glupavo i uvredljivo, i samo dodatno raspiruje bes i spremnost ljudi u Srbiji da doprinesu promeni. Da dosanjaju normalan život.
To treba da znaju svi, a čini se da ovo postaje jasno i onima (onome) koji kreiraju medijsku sliku u ovoj zemlji. Zato prethodne subote, po prvi put od kada se protesti održavaju, paralelno sa tim istim protestima nismo na Pinku gledali opskurne „analitičare-trovače“ poput onog bivšeg muzičara-lekara ili one dvojice, Dragana i Dejana, sa po tri inicjala, koji nas ubeđuju kako treba da verujemo u njihove šarene laže i toksične bljuvotine, a ne u ono što vidimo i živimo. Zato advokat pomenutog filantropa i „uzgajivača konoplje“ po tviteru širi ljubav i šalje poruke pomirenja, kao da se ne sećamo njegovih radova do pre samo par meseci, uključujući i huliganske bakljade po krovovima banjičkih solitera. Zato što je neko njihovom šefu došapnuo da ne može baš sve da prođe i da ovaj narod ipak ima granicu tolerancije, koliko god ona prema mom mišljenju, bila visoko postavljena.
Konačno su i određene društvene strukture, koje su se gnušale tema povezanih sa politikom, ustale i digle svoj glas. Pre svega zato što ovo i nije politika. Ovo je borba za opstanak. Solidarni su i podržavaju zahteve protesta, bez namere da dodavanjem svojih sopstvenih razvodne priču i obore broj ljudi na ulici. To se, naravno, ne odnosi na tradicionalne „minere“ svakog smislenog otpora vladajućem režimu, koji su ovaj put potpuno marginalizovani, što je još jedna mala pobeda koja pokazuje da je dostignut određeni nivo zrelosti kod organizatora, ali pre svega građana, koji ne daju da im se protest otme. Glumci, akademska zajednica, civilni sektor, advokati… Svi su solidarno podržali zahteve protesta. Svima je dosta haosa u kome godinama žive.
Sada je međutim potreban naredni korak.
Ovo me vraća na početak ovog teksta i Ivana Marovića koji je rekao da je jedina šansa za uspeh da ovaj protest preraste u jedan opšti narodni pokret – „Srbija protiv nasilja“. Ne moraju se svi oni koji su zahteve protesta podržali sutra naći na nekoj izbornoj listi. Ne moraju se aktivno svi uključiti u politiku. Ali je potrebno da se uključe u sveopšti otpor i daju ono što su spremni da daju. Podršku, ideje, pomoć… Da na svakom mestu apeluju i bore se kako bi zahtevi protesta bili ispunjeni. A onda, kada se jednom steknu uslovi za održavanje koliko toliko slobodnih izbora, svako će odlučiti da li će i u kojoj formi dalje u tome učestvovati.
Narodni pokret ne znači nužno učešće na izborima svakog njegovog člana. On znači borbu za ozdravljenje duboko bolesnog društva, doprinos ponovnom uspostavljanju institucija i nezavisnog pravosuđa, napor za utvrđivanje odgovornosti onih koji su se o zakon i o svoje građane ogrešili, kako bi sebi pribavili korist različitih vrsta. Ako ovu šansu propustimo i energiju naroda prokockamo, nisam siguran kada ćemo dočekati sledeću šansu i da li će tada biti nečega što se ima spasiti.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 20.06.2023.
3. MAJ 2023.