Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Zašto srpska desnica navija za američku levicu, tj. za Barnija Sandersa? Razumljivo je ako to čini srpska levica, ali čime to objašnjava desnica. Ali, u stvari, i centar. Cela Srbija navija za („polukomunistu“) Sandersa kao pre par godina za („duplog komunistu“) Čaveza. Kao da je antiamerikanizam najmanji zajednički sadržalac srpske politike. U širem smislu – antizapadnjaštvo.

Na prvi pogled, naravno, ne izgleda da je tako. Srpsko društvo je usvojilo mnoge elemente zapadne civilizacije. Ali uglavnom one površinske, koji se tiču životnog standarda, i sekundarne, kao što je redistribucija društvenog bogatstva.

Ali nije usvojilo temeljnu vrednost Zapada – individualizam. Iz individualizma proishode prava čoveka i sloboda građanina. I pravna država i društveno bogatstvo, kako materijalno, tako i kulturno. I, na kraju, socijalna pravda. To je i logičan i praktičan, istorijski put razvoja.

Kolektiv je korektiv. Jer je čovek društveno biće. Ali prava Afroamerikanaca biće ugrožena sve dok je obespravljen i poslednji crni čovek. Isto važi i za Srbe i za Ruse.

U Srbiji sa tim, međutim, nisu načisto ni levica ni desnica. Ni socijalna pravda prve, ni nacionalna pravda druge, same po sebi ne donose rešenje za društvene probleme.

To su najbolje pokazale devedesete. To su bili glavni slogani, političke formule poslednje decenije 20. veka. Oličene u „crveno-crnoj koaliciji“, one su Srbiju odvele u najveće poraze u istoriji, u pravu pravcatu socijalnu i nacionalnu katastrofu.

Nije Srbija ni slobodne izbore ni demokratiju dobila (posle) dvehiljadite godine. Sa tako ubedljivom većinom je Slobodan Milošević dobijao izbore da mu krađa nije bila potrebna. Izbori su samo potvrđivali istinu koja je uzvikivana na mitinzima krajem osamdesetih, sa kulminacijom na Gazimestanu, na proslavi šest vekova Kosovskog boja. Još važnije, Milošević je, nesumnjivo, za svoju ratnu politiku imao ogromnu podršku. Ne samo, pa ni pre svega, mase, naroda, na izborima, nego i sive mase, elite, po elitnim institucijama. Ona je bila zapravo i siva eminencija tadašnjeg nacionalnog političkog programa, a Milošević nije bio njegov kreator, nego samo realizator.

Kobne devedesete bile su dakle godine kada se odigrala ne samo moralna nego i ekonomska destrukcija Srbije. Što legalnim što ilegalnim kanalima, što kroz ekonomsku politiku (inflacija), što kroz crnu berzu, milijarde evra su se iz državnih fondova prelile u privatne džepove. „Prvi milioni“ tada su sticani. Priča o „pljačkaškoj privatizaciji“ nakon dvehiljadite, koju danas forsira Vučić, kao glavnom uzroku sadašnjih problema, služi pre svega njegovom obračunu sa političkim protivnicima, ali ima i dublje posledice, jer širi animozitet prema preduzetništvu i poslovnom svetu opšte.

Sve u svemu, da se vratimo na glavnu temu: kao 1941. Nedićeva (i malo kasnije Mihailovićeva), tako se u večnoj borbi dobra i zla i Miloševićeva Srbija 1991. godine našla na pogrešnoj strani. Bilo bi nepravedno prećutati istinu i ne reći da je u oba slučaja postojao i pokret otpora: 1941-45. po šumama i gorama, a 1996-97. po ulicama i trgovima, mada su ovi drugi „partizani“ bili naoružani samo šerpama, kašikama i pištaljkama. Svejedno, kao što su nam 1941. u pomoć došli Rusi, tako su pola veka kasnije sa istim ciljem morali da dođu Amerikanci.

Naravno, ni taj rat nije mogao da prođe bez nevinih žrtava. I te se žrtve, kao uostalom ni sve druge, ne smeju zaboraviti, pre svega zato da bi se ubuduće sprečila politika koja je do rata dovela. Jer, Milošević i oni koji su ga, okupljeni u najvažnijim nacionalnim institucijama, u taj rat gurali, upravo su na nevine žrtve najviše i računali. Taj rat je za njega, tj. njih, bio dvostruko dobitna, „vin-vin“ kombinacija. Ako se desi čudo i pobedi – eto neprolazne slave pobednika. Ali, iz poraza, on izvlači gotovo pa više nego iz pobede. I ako izgubi, on će biti samo pravi srpski patriota koji je poput slavnih predaka prošao „albansku golgotu“ i eto osigurane vlasti za narednih deceniju-dve. Raspisao je izbore i samo se zahvaljujući viziji i energiji Zorana Điniđa pokazalo da nije bio u pravu. (Da se ne naljute drugi, Đinđić sam naravno ne bi mogao, ali bi opozicija bez njega mogla još manje; on je bio ključni čovek, spiritus movens.)

Odlučna i otvorena prozapadna, prokapitalistička ako hoćete, Đinđićeva politička i ekonomska orijentacija odmah je napravila raskol između njega i Vojislava Koštunice. Sukob dva srpska lidera završio se ubistvom, kao i svega nekoliko godina ranije sukob između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića.

Nakon Đinđićeve smrti počinje revizija prošlosti, kako one dalje, 1941-45, tako i one bliže, 1991-99. godine. Rehabilituju se oni koji su bežali pred „Crvenom armijom“, rehabilituje se i Slobodan Milošević i, još više, njegova politika (što upravo ovih dana doživljava kulminaciju). Istovremeno, Srbija menja kurs i pravi distancu prema Evropi, a počinje da se približava Rusiji. Kasniji politički lideri manje-više samo slede (i produbljuju) tu „trajektoriju“. Od Đinđića se, manje-više, udaljavaju i njegovi politički naslednici.

Rezultat: sa jedne strane raste antizapadnjaštvo, sa druge strane raste uticaj Rusije. Savremeni svetski trendovi, globalizacija i liberalizam smatraju se smrtnim neprijateljima Srbije. To je opredeljenje većinskog dela inteligencije i glavnih, tzv. referentnih, najuticajnijih medija. Naročito se u tom pogledu ističe kulturna elita svojim antitržišnim i (pro)etatističkim stavovima. Bilo da preferiraju klasnu ili nacionalnu državu.

Kultura se vidi kao nešto odvojeno od privrede, pa čak i njoj suprotstavljeno. Ne vidi se da su one tesno povezane i isprepletane i da je oduvek najvažnija proizvodna snaga u stvari bila ideja. Sa prezrenjem se govori o bankarstvu i trgovini, jer se ne shvata da su pijace pre svega mesto gde se razmenjuje znanje a ne roba, i da je (papirni) novac najsofisticiraniji ljudski proizvod u čijoj osnovi zapravo leži duhovna kategorija – poverenje.

Zvanična politika priključivanja Evropskoj uniji više se doživljava kao nešto nametnuto, kao neko obrenovićevsko, seljačko „ne može šut s rogatim“ lukavstvo, nego kao istinski interes države i nacije. A pošto je Amerika već ocrnjena i omražena, ostalo je još samo da i ta Evropa konačno propadne, pa da pređemo u tabor kome zapravo kolektivno, „i srcem i dušom“ pripadamo.

„Kraj ideologije“ kao društvenog svetonazora i opredeljenja, makar u Srbiji, još nije nastupio. Zato građani imaju pravo da u ovom trenutku, uoči godišnjice ubistva „prvog demokratski izabranog premijera Srbije“ i uoči „referenduma o poslednjem, tj. Vučiću“, od opozicije traže da znaju za šta daju glas, a ne samo protiv čega glasaju. Vreme je za rehabilitaciju Zorana Đinđića.

Peščanik.net, 07.03.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.