Čuli smo više puta iz usta Aleksandra Vučića da je Srbija krenula putem modernizacije. Jeste, učinjen je prvi i nužan korak, napuštanjem usuda nebeske Srbije; ona je prebačena u realnost, usmerila se ka pomirenju sa svetom i opredeljenjem ka čanstvu u EU, kuda su krenuli i naši susedi, a neki već poodavno tamo i stigli. Izostali su predlozi za promenu sistema organizacije i upravljanja, koji bi služili modernizovanju države, ekonomije i drugih važnih oblasti, kako bi se trend propadanja Srbije obustavio. Verovala sam da će se to dešavati u drugoj fazi, posle Vidovdana, da će vlada izaći sa jasnim planom kako dalje, i s tim u skladu mobilisati najbolje kadrove koje imamo. Dosadašnja borba protiv korupcije i kriminala, tempirana za dobijanje brze popularnosti lidera SNS, ograničenog je dometa, pa se ona tek pokušava udenuti u nepromenjeni institucionalni okvir. A tako se neće stići daleko, bar se o tome sve zna. Javnost je i takve ograničene pokušaje pozdravila, pod parolom „dobro je što je počelo“. Za sada nema signala da će se temeljno menjati zarđali, nefunkcionalni i koruptivni način upravljanja, u narodu poznat kao partijska država, a može se nazvati i sistemskom korupcijom.

Nekako smo brzo zalutali čim smo krenuli na našu stvar. Pošto je sačekan dan u kome se odlučivalo o dobijanju datuma, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, prešao je na realizaciju pretnje o rekonstrukciji vlade koja se baš tako, kao pretnja, već mesecima, voza po tabloidima. Danima gledamo slike ministara koji će biti smenjeni, svaki put u nekoj drugoj kombinaciji; licitiralo se od jutra do mraka, pa gotovo da nije bilo ministra koji nije bio viđen za odstrel i koji nije izblamiran. Rasla je destabilizacija vlade, ali ne s ciljem da se ona popravi i pravila menjaju. Čekao se obračun oko nove raspodele vlasti. Neviđena tabloidna aktivnost slutila je da će se velika priča o rekonstrukciji vlade pretvoriti u stari problem: kako da se faktička (neformalna) moć prevesla nekakvim „zvaničnim putem“ u veće komade vlasti. Kako da se promeni koalicioni sporazum u skladu sa anketama o popularnosti SNS i njenog lidera, a da se izbori izbegnu?

Pri tom se niko, ni naši novi modernizatori, nisu zapitali otkud nam opet tolika neformalna vlast koja landara i pravi haos, jer ne može da se udene u postojeći pravni okvir.

Umesto da se vlada dogovori kako da se neograničena moć iskoreni tako što će se menjati politički sistem, s ciljem da se svaka legitimno izabrana vlast uredno smešta u zakonom predviđeni okvir, SNS kao da pokušava neformalnim putem, mobingom, da natera koalicione partnere da sami, u strahu od ucena i tabloidnog uništavanja, odustanu od dogovorene podele vlasti, kada je koalicija stvarana. U najmanju ruku, SNS je trebalo da jasno izađe sa takvim predlogom, umesto što se išlo na zakulisno podrivanje i šutiranje ispod stola. Vučić mora znati da po važećem zakonu mesto predsednika vlade ne dobija najveća stranka, već ona koja posle izbora uspe da napravi većinu, a u to je uračunata i cena koja mora da se plati. Zar nije tako bilo u drugoj Koštuničinoj vladi, jer je tada DSS imala najveći ucenjivački kapacitet; nju je nasledila SPS, koja je u sledećoj koaliciji ojadila DS, a sada se na istu stvar žali i SNS: eto, lider najveće stranke nije premijer, nego je tu zaseo Dačić.

Isti film ponovo gledamo. Kao što je DS našla neformalne kanale da uspostavi ličnu i nekontrolisanu vlast svog lidera, tako sada i SNS i njen lider idu istim putem, čini mi se još upadljivije. Ako misle da se to ne vidi, poručujem im da se mnogo vidi, a sada naša jadna zemlja još manje ima prostora za igranke oko vlasti. Pri tom, poltronstvo vođi vređa građane. Aleksandar se stalno duri, žali na teško breme, i preti da će nas napustiti. Kaže, odoh ja, jer nisam rođen u fotelji. Ali, izgleda da ipak jeste baš tu rođen.

Zar to mesto rođenja nije dovelo do toga da DS izgubi vlast? Da li treba reći da pretendenti na modernost treba da uče na iskustvima, da ne mora uvek da se doživi totalni raspad, ili nova revolucija, kako kaže naša istoričarka Dubravka Stojanović, već može jednom i da se shvati da demokratska vlast mora prihvatiti pravom definisana ograničenja, kako u sopstvenom funkcionisanju, tako i spoljašnja ograničenja od strane sudske i zakonodavne vlasti? Za ovakvo razulareno stanje nije odgovorna samo najveća stranka u koaliciji, nego i manji partneri, koji po svaku cenu pokušavaju da ostanu na vlasti. Tako ni oni ne dižu svoj glas, pa niti ruše takve vlade koje se otimaju kontroli, niti predlažu promene koje bi takvo stanje sprečile. Njihov oportunizam i isti način razmišljanja jednako su škodljivi. Štite se ministri koji već godinama služe za sprdnju; tako i direktori preduzeća; neki bi po sili zakona morali biti u penziji, neke plaćaju izvori izvan vlade (Megatrend je glavni finansijer ne samo ministara iz SPS-a), svi imaju po nekoliko funkcija, neprekidno ih prate skandali, ali opet ništa. Javnost je zapanjena da šef žandarmerije, onaj Dikić, koga smo odavno zapazili kao ljudski raritet, može biti smenjen tek pod isprikom da je pripadnik žandarmerije ubio dvoje ljudi! Pa i ovaj funkcioner je na jedvite jade smenjen.

Ipak, za ovu otužnu situaciju najkrivlji su SNS i Vučić, koji promovišu samohvalisanje i neukusno komplimentiranje sopstvenom vođi. U dnevnom listu Danas, državni sekretar, Vladimir Božović, metaniše svom lideru Vučiću, a okrivljuje koalicione partnere kao zaostale i nesposobne da prate „modernizaciju” i put ka EU. Sutradan nas na naslovnici sačekuje Zorana Mihajlović i kaže „nadamo se suštinskoj rekonstrukciji vlade, ali će ona pre svega zavisiti od koalicionih partnera”, od toga koliko oni imaju volje za suštinsku rekonstrukciju. Vučić se nadovezuje, da ako nema suštinske, on neće da učestvuje. Pri tom se pravi neverovatan previd: ta stranka je pre neki dan držala sastanak predsedništva i četiri sata raspravljala o rekonstrukciji i ništa nije dogovoreno! A šampionski je obećala da će biti 10 do 15 smena iz vrha stranke. Nije pomenuto nijedno imе, ni direktorsko. Ako koalicioni partneri nisu spremni da menjaju svoje kadrove (mada SPS zaista ima vrlo slabe kadrove), što SNS ne utrči u teren suštinske rekonstrukcije i ne pokaže svima kako se to radi? Ali šta da pokaže? Kao inicijator rekonstrukcije, SNS do sada nije predložila kriterijume za ocenu rada ministara, nije javno pokazala izveštaje o radu, nema razjašnjenja šta je suštinska rekonstrukcija i kom cilju ona tačno služi, jer od toga zavisi koga smeniti i ko će doći. A što je stvarno neviđeno, nisu se do sada ni sastali sa koalicionim partnerima da se ozbiljno dogovaraju oko promena. Umesto toga, SNS otvara novu borbu za mesto glavnog pregovarača sa EU, iako nema nikog svog tu da postavi. A pregovori nisu šala, da li uopšte shvataju šta je to? Konačna karta je pretnja izborima, ali bi se oni radije izbegli. Osirotelim građanima nije do toga, a ni EU to ne dozvoljava, jer čeka nove rezultate, a ne gubljenje vremena zbog raspodele vlasti.

Žabokrečinu proizvode „naši ljudi“ i ni u vicu se ne prihvata pravilo da se kadrovi ne biraju ni „po babu ni po stričevima“, naročito ne u državnoj administraciji i pravosuđu, koji po mnogo spominjanom Maksu Veberu čine kičmu modernog društva. Pošto je racionalno ponašanje moglo odmah biti primenjeno, niti je neko vodeću stranku sprečavao da bude prva koja će raskinuti sa praksom „naših ljudi”, ona se ni po tom pitanju nimalo ne razlikuje, niti odskače od svojih koalicionih partnera. Rekonstrukcija shvaćena kao metod pritiska i nameštanje ministara za odstrel, nehotice potvrđuje tužnu istinu da i ova vlada, baš kao i ona od juče i prekjuče, forsira negativnu selekciju, koja tako bolno tera ovu zemlju u sve dublju zaostalost.

Ovde ima jako mnogo posla, pa predlažem da se vlast ostavi glumatanja i mrcvarenja građana, te da pokuša da napravi ozbiljan plan kako dalje, i da za njega mobiliše najbolje ljude. Rešavanjem kosovskog čvora i dobijanjem datuma za pregovore, Dačić i Vučić su dosta učinili za ovih godinu dana, a ima još dobrih poteza ove vlade i ja im za to odajem priznanje kao građanka. Ali ako nikako ne mogu da se dogovore kako da se efikasno i transparentno organizuje druga faza ključnih promena, onda nam u narednoj godini najverovatnije predstoje vanredni izbori. Tako može biti, ali i ne mora.

Danas, 19.07.2013.

Peščanik.net, 19.07.2013.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).