polje suncokreta

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Lično iskustvo pomaže razumevanju već poznatih stvari. Pre neko veče sam izašao iz autobusa koji prevozi putnike od aerodroma Malpensa do Glavne železničke stanice u Milanu i bio zapanjen mnoštvom ljudi, očigledno migranata iz Afrike, koji su kampovali na trgu ispred železničke stanice. Već sam viđao migrante u Italiji, ali nikada ranije nisam video čitave porodice kako sede na travnjaku (ili onome što je od njega ostalo), spremaju hranu i obeduju u velikom gradskom parku.

Novinski naslovi govore da je problem migranata u Evropi iz dana u dan sve ozbiljniji i da je danas veći nego ikada ranije. Ovogodišnji broj migranata je već premašio 100.000 (što je oko 15 odsto više nego prošle, rekordne godine); bar nekoliko hiljada ih je nastradalo na putu, mada su podaci o broju mrtvih neprecizni jer ih još niko nije prikupio i obradio.1 Ljudi umiru u pustinjama ili na moru, ali za to niko ne mari. Evropske zemlje brinu samo o tome kako da se reše izbeglica, bilo pooštravanjem zakona o azilu ili zatvaranjem granica: od Francuske koja je u vreme Sarkozijevog mandata deportovala evropske (sic!) Rome, preko Mađarske koja preti zatvaranjem granice prema Srbiji, do Bugarske koja je na poziv EU već izgradila zid prema Turskoj.

Italijanska i austrijska policija i dalje zajedno patroliraju severnom granicom i pokušavaju da spreče ulazak migranata u Austriju. Ali to verovatno neće potrajati. Prema internim pravilima EU, prva zemlja u koju izbeglice uđu dužna je da se stara o njima i odobri im privremeni boravak ili politički azil. Većina migranata želi da nastavi put na sever, do Nemačke i Skandinavije, gde ima rođake i više izgleda da pronađe posao. Italijanski premijer Mateo Renci je zapretio da će im prosto podeliti šengenske vize tako da mogu da otputuju gde god žele. Italija želi da se oslobodi migranata, jer je umorna od rešavanja problema sopstvenim snagama, bez značajnije pomoći zemalja sa severa. Sve evropske zemlje su spremne da budu tranzitne, ali nijedna ne želi da bude konačno odredište migranata. Zato jedna drugoj dobaciju ovaj vrući krompir. Jedina sigurna zaštita od migracije je podizanje zida, kao što je Bugarska već učinila, a Mađarska planira da učini. Još nema planova za podizanje zidova između država članica EU, ali ni to nije nemoguće.

Ironijom sudbine, zemlje koje su se najviše borile protiv granica i zidova, koje su se obavezale da ih zauvek uklone, sada žure da ih ponovo podignu.

Nepristrasni posmatrač bi pomislio da je u najmanju ruku čudno to što bogata Evropa, sa više od pola milijarde stanovnika, nije u stanju da prihvati nekoliko stotina hiljada ljudi, dok je mnogo siromašnija Turska već primila 1,7 miliona izbeglica iz Sirije, a Pakistan i Iran po nekoliko stotina hiljada iz Avganistana i Iraka. Razlika je u tome što migranti iz Afrike i sa Bliskog istoka koji stižu u Evropu često nemaju rođake, prijatelje, pa ni izglede za bilo kakav posao. Prepušteni su sami sebi, žive od pomoći iz javnih ili privatnih fondova i sitne trgovine, često nezakonite. Kulturno, verski i jezički razlikuju se od prosečnog Italijana ili Španca više nego sirijske izbeglice od Turaka (ili sirijski Kurdi od turskih Kurda). Zato izbeglice i migranti ne uspevaju da se integrišu.

Nekoliko stvari je jasno. Prvo, veliki migracioni talas, čak i ako Evropljani uspeju da ga stave pod kontrolu ovog leta (što je neizvesno), ukazuje na postojanje dubljih i trajnijih faktora koji će biti na delu i u doglednoj budućnosti. Ti faktori uključuju politički haos na Bliskom istoku i, što je još važnije, izuzetno velike razlike u prihodima između Evrope i Afrike. Uz širenje znanja o postojećim razlikama u prihodima, globalizacija je učinila dostupnim praktične mogućnosti da se te razlike prevaziđu migriranjem u bogatije zemlje. Takav trend postaje neodrživ kada situaciju sagledamo na duži rok i shvatimo da će broj stanovnika subsaharske Afrike, koji je danas neznatno veći od broja stanovnika Evrope, do 2100. godine šest puta premašivati evropsku populaciju. Otuda se može očekivati samo povećanje ekonomske migracije.

Drugo, Evropska unija teško prihvata migrante ne samo zbog kulturnih i verskih razlika, već i zato što iza sebe nema iskustvo regiona koji prima useljenike (za razliku od SAD, Kanade, Australije). Neke evropske zemlje su primale političke izbeglice u značajnom broju (na primer, Francuska za vreme rata u Španiji ili zemlje EU tokom rata u Bosni), ali Evropa je, u načelu, uvek bila kontinent iseljenika, emigranata, od Hebrida i Irske na severu do Sicilije i Grčke na jugu. Takođe, obustava ekonomskog rasta, mala potreba za radnom snagom i visoke stope nezaposlenosti u Južnoj Evropi ne ostavljaju mnogo izgleda za zapošljavanje useljenika, čak i na najskromnijim poslovima.

Treće, Evropska unija je u nekoliko poslednjih godina pravila greške kojima je produbila krizu i proizvela nestabilnost na svojim spoljnim granicama. Jedna od grešaka je bezumno rušenje Gadafija, čiji su režim zamenila zaraćena plemena i hobsovski haos kojim je ukinuta kontrola nad libijskim granicama, i na jugu i na severu ove zemlje. Druga greška bio je ultimatum prethodnoj ukrajinskoj vladi, tačnije, insistiranje Nemačke da uslov za potpisivanje trgovinskog sporazuma bude oslobađanje Julije Timošenko iz zatvora i njeno lečenje u Nemačkoj – što je dovelo do rušenja Janukovičeve vlade, ruske intervencije i građanskog rata. Konačno, ćorsokak u koji su dospeli pregovori sa Grčkom preti da napravi haos ne samo na granicama EU nego i unutar nje. Zato Evropska unija mora duboko da se zamisli i zapita da li se zbog arogancije i nekompetentnosti svojih politika našla u procesu transformacije od izvora stabilnosti u izvoznika ekonomskog i političkog haosa.

Četvrto, problem migracije u obliku u kojem je sada postavljen doprinosi jačanju uticaja desničarskih, ksenofobnih partija. Čak i kada ne učestvuju u vlasti, njihove ideje i programe prihvataju partije desnog centra, kao što je slučaj u Francuskoj, Holandiji, Danskoj i Švedskoj. Vremenom to „inficira“ čitav politički spektar i antiimigrantske politike postaju deo glavnog političkog toka.

Peto, čini mi se da Evropska unija nema rešenje za sadašnju migrantsku krizu. Ona je prosto izgubljena, bez strategije, bez politike, bez ideja. Problem zaista nije jednostavan. Jedini pristup koji vodi nekom rešenju je multilateralan. On ne sme biti ograničen ne zemlje EU (kao što je ograničen sadašnji pokušaj da se izbeglice raspodele između zemalja članica EU), već mora uključivati i afričke zemlje iz kojih izbeglice dolaze. Opšti sistem kvota ustanovljen između zemalja iz kojih izbeglice dolaze i onih u koje odlaze verovatno je jedini način da se uspostavi red i povrati stabilnost. Sistem kvota nije adekvatan za nepredviđene događaje, kao što je građanski rat u Siriji, ali mogao bi rešiti problem ekonomske migracije. Uz uređen sistem kvota, neko ko u Maliju razmišlja o odlasku u Francusku verovatno bi radije sačekao nekoliko godina na legalan ulazak u zemlju nego da plaća krijumčare i rizikuje deportaciju.

Ali takav multilateralni pristup bi zahtevao (a) mnogo dobre volje i napora uloženih u koordinaciju, i između evropskih i između evropskih i afričkih zemalja i (b) mirenje Evrope sa činjenicom da će u narednih 50 do 100 godina morati da prihvati veliki priliv stanovnika iz Afrike, jer to nalažu demografija i ekonomska nejednakost. Nijedan od ova dva uslova nije ispunjen. Zato će se daljim političkim improvizacijama problem migracije samo produbljivati.

Global Inequality, 17.06.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 04.07.2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Merkel streichelt

Pavle Kilibarda – Bedemi Evrope

Saša Đorđević – Performans(e) policije

Bojan Gavrilović – Mađarska vižla

Matteo Renzi – Migrantska kriza i Evropa

Saša Đorđević – Zakasnela reakcija

Nadežda Milenković – Autorsko pravo za izbegavanje

Bojan Gavrilović – Žica

Saša Ilić – O zidovima i ljudima

Svetlana Slapšak – Groblje pored mora

Bojan Gavrilović – Ljudi u plavom i evropski standard

Saša Đorđević – Migranti i (ne)policajci

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Spiegel – Egzodus

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

________________

  1. U međuvremenu je objavljen izveštaj UNHCR o izbegličkoj krizi u Sredozemlju.