Da li je nasilje uvek neopravdano? Ima i takvih stanovišta, ali bi se sa njima malo ko složio. Čini se da postoje jasni slučajevi kada nasilje može biti opravdano – pre svega, u slučaju samoodbrane, ili odbrane drugih. Ako vas neko napadne sa namerom da vas povredi, vaše je pravo da se branite, pa ako je to neophodno – i silom. A šta je dužnost trećih lica? Onih koji sa strane posmatraju ovo nasilje nad vama? Obično se smatra da oni nemaju dužnost da vam priteknu u pomoć (mada svakako imaju to pravo, a može biti i pohvalno, pa možda i herojski, da to učine), jer bi to zahtevalo i rizikovanje sopstvene bezbednosti, a možda i života. Umesto toga, obično se smatra da u situacijama koje to dopuštaju, oni imaju dužnost da pozovu policiju ili nekog drugog ko može da vam pomogne, ali ako je i to nemoguće, onda su, minimalno, dužni da vas ne sprečavaju da se odbranite, da vas ne ometaju u samoodbrani. U izvesnom smislu, tako nešto bi se moglo smatrati i podrškom napadaču ili čak saučesništvom u nasilju koje se nad vama vrši.
A da li je verbalno nasilje uvek neopravdano? Po analogiji, ali i po zdravom razumu, takođe bi se reklo da nije. Ako vas neko vređa, kleveta i napada, imate pravo da se branite. Naravno, u toj samoodbrani (baš kao ni u njenom fizičkom pandanu) nije sve dopušteno. Verbalna samoodbrana, baš kao i ona fizička, mora biti proporcionalna – njena snaga mora odgovarati snazi napada – ali isto tako, ona mora biti i diskriminativna – ne sme ciljati na neprikladne mete. Nikada nije u redu odgovarati na fizički napad, fizičkim napadom na nedužne (na primer, nejake članove porodice napadača), a isto tako, ni na verbalne napade nije dopušteno odgovarati verbalnim nasiljem prema onima koji sa tim nasiljem nemaju veze (ovo zna svako dete u svakom školskom dvorištu bilo gde na svetu).
Šta je onda dopušteno? Dopušteno je, na primer, na klevetu ili lažnu optužbu, odgovoriti nazivajući onog koji vas je na taj način napao lažovom. Zašto je ovo samoodbrana, a ne naprosto kontranapad? Zato što vam je izrečenom klevetom naneta povreda – vaša reputacija je ukaljana. Kako biste se od toga odbranili, najmanje što u tom trenutku možete da učinite jeste da klevetnika označite kao nepouzdani izvor informacija, dakle, kao lažova, kao nekog ko namerno izvrće istinu (što po definiciji i čini), i kome se ne sme verovati. Naravno, možete se služiti eufemizmima, ali oni naprosto nisu jednako efektni – optužiti onoga ko vas najgrublje kleveta da „ne govori istinu“, jednako je efektno kao braniti se golim rukama od nekoga ko vas napada metalnom šipkom.
Šta je dužnost trećih lica u situacijama verbalnog napada? Opet, po analogiji sa situacijama fizičkog napada i samoodbrane, mogli bismo da kažemo da je njihova minimalna dužnost da vas ne ometaju u samoodbrani. Naravno, nisu sva treća lica ista, kao što policajci nisu isto što i obični građani. Kao što policajci nemaju samo dužnost da se ne mešaju ili da obaveste vlasti (jer oni su vlasti!), već i da spreče nasilje, tako i u situacijama verbalnog nasilja ima onih koji poseduju ovlašćenja i imaju dužnost ne samo da ne ometaju samoodbranu napadnutog, već i da ga aktivno zaštite od napada.
U takvoj poziciji je, na primer, voditelj emisije „Reč na reč“, Zoran Stanojević. On nije samo posmatrač političke debate koja bi u ovoj emisiji trebalo da se vodi, već i njen moderator. Kao takav, on ima ovlašćenja (pa stoga i dužnosti) da održi normalan tok debate – on ima moć da oduzme reč onima koji je zloupotrebljavaju za lične napade, klevete i tome slično. Poput policajca i on ima dužnost, a ne samo pravo, da zaštiti napadnutog. Ili je, pošto je politička debata prostor u kojem je izvesna vrsta razmene verbalnih „udaraca“ dopuštena i očekivana, možda bolje poređenje ono sa bokserskim sudijom, koji ima dužnost da kažnjava izvesnu vrstu udaraca – onih „ispod pojasa“.
Kao što znamo, predstavnici vladajuće koalicije ne ustežu se od udaraca ispod pojasa. Zapravo, njihovi nastupi u ovim emisijama sastoje se od malo čega drugog. Mahanje papirima, ispaljivanje optužbi ili insinuacija za krađu, proneveru, izdaju ili strano plaćeništvo – to su njihovi jedini argumenti. Štaviše, iz repetitivnog, mehaničkog načina na koji se ove optužbe iznose, jasno je da nije reč o ispadima, pa čak ni o retoričkim taktikama – imamo posla sa temeljnom i jasnom namerom da se protivnik ponizi i diskvalifikuje, a rasprava obesmisli.
Šta je u takvoj situaciji dužnost voditelja? Ako je, kao što smo već konstatovali, voditelj ovde u ulozi policajca, ili barem bokserskog sudije, onda je njegova dužnost da ovakve napade spreči ili kazni. Međutim, znamo u kakvoj državi živimo, znamo u kakvoj situaciji se nalaze novinari RTS-a, znamo da su i sami izloženi pritiscima i pretnjama vlasti, i da su u tom smislu lišeni moći koju u ovakvim emisijama formalno još uvek imaju. U izvesnom smislu, očekivati od njih da rade svoj posao i zaštite predstavnike opozicije od napada predstavnika vladajuće koalicije, nalikuje očekivanju da treća lica u slučaju nasilja na ulici priteknu u pomoć žrtvi – to zahteva posebnu hrabrost, koju zaista nije realno očekivati od svakoga. Oni naprosto nemaju moć da intervenišu i zaštite napadnute od nasilnika. U tom smislu, realnije je i prikladnije gledati na njih kao na „obična“ treća lica, posmatrače, nego kao na policajce ili bokserske sudije.
Međutim, čak i od trećih lica mora se očekivati ona minimalna dužnost – da se ne mešaju u nasilje na strani nasilnika, da ne onemogućavaju samoodbranu napadnutog, da ne drže ruke onoga koga neko mlati metalnom šipkom. Nažalost, Zoran Stanojević ne pridržava se ni ove, minimalne dužnosti. Pod izgovorom „pristojnosti“ on se naprasno trgne i doseti svojih voditeljskih dužnosti samo onda kada pod salvom kleveta i lažnih optužbi, napadnuti krene u minimalnu samoodbranu nazivajući klevetnika lažovom. „Nemojmo upotrebljavati takve reči“, tronuto će tada reći Stanojević, „molim Vas da budemo pristojni“. Ali ovde se pod maskom pristojnosti zapravo dešava nešto drugo – Stanojević ne samo da ne brani napadnutog od udaraca ispod pojasa, već interveniše na strani napadača, onemogućavajući napadnutom da se sam brani. Ovo nije pristojnost, već saučesništvo u nasilju.
Peščanik.net, 03.02.2022.
