U kojoj meri se poklapaju interesi Ruske Federacije i Srbije povodom mogućnosti da ova druga uđe u NATO pakt?
Intervju predsednika Komiteta za međunarodne odnose ruske Dume g. Konstantina Kosačeva „Novostima“ pružio je srbijanskoj javnosti još jednu priliku da stekne uvid u poglede koji u veoma važnim krugovima u Ruskoj Federaciji postoje o ovoj temi.
G. Kosačev je izneo mišljenje da bi eventualna odluka Srbije da se pridruži NATO bila neshvatljiva, jer bi značila da „srpski narod“ prihvata akcije NATO prema bivšoj Jugoslaviji i da prihvata nezavisnost Kosova. Prema mišljenju g. Kosačeva, ulazak Srbije u NATO uticao bi na njene odnose sa Ruskom Federacijom. On podseća da je Ruska Federacija „snažno podržavala Srbiju, u različitim situacijama, i to ne zato da bi zadržala Srbiju blizu Rusije da ona ne bi ušla u neku drugu organizaciju.“ Prema njegovim rečima, „mi iskreno podržavamo Srbiju, iz istorijskih razloga, ali i zato što isto tumačimo međunarodno pravo, koje je, u slučaju Kosova, prekršeno jednostrano proglašenom nezavisnošću. Za nas bi, dakle, takva odluka bila neshvatljiva i imala bi negativan uticaj na odnose između Rusije i Srbije.“
Mišljenje g. Kosačeva sasvim je legitimno i sigurno je da je blisko stavovima vlade Ruske Federacije. Uz komentare već prisutne u našoj javnosti, šta se još može primetiti povodom ovog mišljenja?
Izvesno je da bi ulazak Srbije u NATO štetio Ruskoj Federaciji, koja bi se suočila sa dodatnim sužavanjem manevarskog prostora u jugoistočnoj Evropi. Stav da bi ulazak u NATO značio prihvatanje akcije NATO prema bivšoj Jugoslaviji i prihvatanje nezavisnosti Kosova nije u celini tačan: NATO nije učestvovao u razbijanju SFRJ. Kumanovski sporazum, potpisan pre jedanest godina, označio je prihvatanje okupacije Kosova od strane snaga UN predvođenih NATO trupama, ali niukoliko nije značio prihvatanje nezavisnosti AP Kosovo i Metohija, već samo njene okupacije.
Moskva bi vrlo verovatno promenila svoj stav prema Beogradu ukoliko bi Srbija ušla u NATO. Šta bi Srbija time dobila, i šta bi Srbija time izgubila?
Ruska spoljno-politička podrška u diplomatskoj bici za očuvanje prava na AP Kosovo i Metohija (jer je reč o borbi za pravo, pošto je KiM izgubljeno mit dem Säbel) oslabila bi. Prozapadno orijentisane političke snage u Srbiji imale bi problem da objasne ovakav spoljno-politički zaokret velikom broju birača. Što se referenduma tiče, on je već održan, godinu dana pre okupacije Pokrajine, kada su građani ogromnom većinom zabranili vlastima da dozvole ulazak stranih trupa na Kosovo i u Metohiju.
Kao minusi eventualnog ulaska Srbije u NATO javljaju se šteta po Rusku Federaciju, slabljenje njene spoljno-političke podrške borbi Srbije za pravo na AP Kosovo i Metohiju i bar privremeni porast političkih tenzija u samoj Srbiji.
Kao neposredna korist ulaska Srbije u NATO ne javlja se, bar naizgled, ništa. Spoljna politika male zemlje retko donosi neposredne koristi; ona najčešće predstavlja laviranje u nastojanju da se uklopi u interes neke velike sile. Kao posredna korist javlja se odsustvo ili bitno umanjenje njene izolovanosti u homogenom NATO okruženju, porast samostalnosti u odnosu na velikog istočnog saveznika i prilagođavanje trendovima evropske politike koji su u Srbiji nepopularni, ali i teško savladivi.
G. Kosačev kaže, a kao političar i ne može drugačije da govori, da Moskva podržava kosovsku politiku Beograda zbog istorijskih razloga i zbog međunarodnog prava.
Treba se setiti snažne podrške Moskve pred i u vreme bombardovanja 1999. Naša vlada je tada određene diplomatske signale ruske vlade protumačila kao garancije. G. Primakov se u martu vratio sa puta u SAD, NATO je u junu okupirao AP Kosovo i Metohiju, a Ruska Federacija je decembra iste godine, bez značajnijeg protivljenja zapadnih sila, oružanom silom povratila Grozni. Kina, čija je ambasada u Beogradu bila bombardovana, primljena je u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Možda treba proširiti uporedni okvir ovog razmatranja.
Kad su u pitanju istorijski razlozi, Rusija je umela da u sporu oko nasledstva Turske na Balkanu objasni Srbiji da na prvo mesto dolaze ruski interesi, na drugo bugarski, a tek na treće srpski; a da ima i situacija u kojima su bugarski interesi na ravnoj nozi sa ruskim. Da li bi rusko poštovanje istorijskih razloga i međunarodnog prava u slučaju Srbije bilo nedvosmisleno izraženo da Bugarska, koja je priznala Kosovo, sa svojom blizinom moreuzima, danas nije član NATO saveza? Najvažniji istočno-azijski saveznik NATO pakta, Japan, pretrpeo je dva monstruozna nuklearna bombardovanja od strane vodeće sile sadašnjeg NATO pakta. Ovaj savez istrajava već dva pokolenja. A Nemačka je već decenijama u posebno dobrim odnosima sa državom čije je stanovnike svojevremeno bila izložila „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“.
Kad su u pitanju razlozi vezani za međunarodno pravo, možda treba podsetiti da su Litvanija, Letonija i Estonija, koje je SSSR anektirao 1940, sve do obnavljanja nezavisnosti pola veka kasnije, imale službene diplomatske odnose sa SAD i Britanijom preko svojih malobrojnih vremešnih preživelih diplomata. Zapadna Nemačka je priznavala pasoše baltičkih zemalja i u vreme svoje „istočne“ real-politike. U Helsinškom aktu iz 1975, delom i zbog prava na nezavisnost ovih zemalja, izbegnuto je da u klauzuli o nepovredivosti granica bude upotrebljen izraz borders; on je zamenjen rečju frontiers.
Nije nužno izvoditi zaključke. Mogu se, ipak, staviti neke napomene.
Ruska Federacija, kao što bi učinila i svaka druga (ne samo velika sila nego i) država, podržava Srbiju zbog sebe, a ne zbog Srbije. Odsustvo integracije Srbije u NATO isključuje Srbiju iz njenog okruženja i Srbiji potpuno sužava manevarski prostor, pretvarajući je u ruskog izolovanog satelita čija je naknada (podrška diplomatskoj borbi za pravo na AP Kosovo i Metohiju) unapred limitirana. Istorijski razlozi govore da jučerašnji neprijatelji bivaju trajni saveznici ako im se interesi dugoročnije poklope. Međunarodno pravo se poštuje u onoj meri u kojoj to odgovara državnom interesu. Priznavanju nezavisnosti AP Kosova i Metohije protive se članice NATO Grčka, Španija, Rumunija i Slovačka.
Manevarski prostor za spoljno-političko delovanje Srbije veoma je sužen, s obzirom i na njene oskudne resurse i na homogeno NATO okruženje. Ulazak u ovaj savez ne bi taj prostor smanjio: on bi povećao manevarski prostor Srbije u odnosima sa Ruskom Federacijom i podigao bi iz današnjeg bescenja vrednost prijateljstva koje bi Rusiji ukazivala naša zemlja.
Pitanje eventualnog ulaska Srbije u NATO jeste problem, i to neveliki, za Rusku Federaciju. Položaj Srbije unapred opredeljuje njen izbor. Razlika između politikanata, političara i državnika očitava se preko spremnosti da se taj “izbor“ načini bez po državu štetnog oklevanja.
Autor je direktor Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina.
Peščanik.net, 02.02.2010.
