San Francisco, foto: Neda Radulović-Viswanatha

San Francisco, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Američka politika odavno nije izgledala ovako obeshrabrujuće. Trampove gnusne i opasne budalaštine su same po sebi već dovoljan problem, ali ništa manje zabrinjavajuća nije ni nespremnost vrha Demokratske partije da prihvati značaj protekle izborne kampanje. Izazov koji je Berni Sanders predstavljao za Hilari Klinton, u kombinaciji sa Trampovim trijumfom, otkrio je širinu građanskog gneva prema uobičajenoj politici – mešavini neoliberalne unutrašnje politike i intervencionističke međunarodne politike oko koje u Vašingtonu postoji konsenzus. Neoliberali slave tržište kao jedini kriterijum vrednosti; intervencionisti hvale prekomorske vojne avanture kao borbu protiv zla i jedini način da se osigura globalni napredak. Obe agende su se za većinu Amerikanaca pokazale kobnima. Veliki broj njih je iskazao svoje nezadovoljstvo na izborima 2016. Sanders je socijal-demokrata, Tramp je demagog i šarlatan, ali njihove kampanje su pokazale široko rasprostranjeno odbacivanje vašingtonskog konsenzusa. Tokom prve nedelje nakon izbora, politički analitičari su raspravljali o mogućnosti izgradnje obuhvatnije strategije za Demokratsku partiju. Činilo se da bi ova partija mogla da izvuče neku pouku iz poraza Hilari Klinton. A onda se sve promenilo.

Priča koja je kružila i tokom kampanje, mada bez naročitog efekta, ponovo je isplivala na površinu: ova priča se ticala optužbe da su ruski operativci hakovali servere Demokratskog nacionalnog komiteta (DNC), otkrivajući posramljujuće mejlove koji su doveli u pitanje pobedu Hilari Klinton. Zapanjujućom brzinom, rodila se nova dogma centrističkih liberala, preplavaljujući mejnstrim medije i dvopartijski vašingtonski establišment. Ova sekularna religija je privukla horde preobraćenika tokom prve godine Trampovog mandata. Po svojoj sposobnosti da isključi svaki glas neslaganja, ona se ne može porediti sa bilo kojom formacijom masovnog mišljenja sa kojom sam se do sada u životu susreo, mada mi kao kroz maglu priziva dečija sećanja na antikomunističku histeriju tokom 50-ih godina prošlog veka.

U središtu ove religije, zasnovane na optužbi za hakovanje servera, leži uverenje da je Vladimir Putin orkestrirao napad na američku demokratiju, naređujući svojim poslušnicima da se umešaju u izbore i pomognu Trampu. Ova priča je preko noći postala novo jevanđelje. Sumnjala su označena kao jeretici i apologete Trampa i Putina, tih zlih blizanaca i zaverenika koji stoje iza napada na američku demokratiju. Odgovornost za izostanak debate leži u velikoj meri na najvećim medijskim kućama. Njihovo nekritičko usvajanje i beskonačno ponavljanje priče o ruskim hakerima doveli su do toga da javnost prihvati ovu priču kao gotovu stvar. Teško je proceniti u kojoj meri javnost zaista veruje u ovu novu dogmu, ali čini se da ona nije rasprostranjena samo među vašingtonskim insajderima. Ako tokom neobaveznog razgovora slučajno dovedete u pitanje ovaj narativ, rizikujete prekorne poglede ili otvoreno neprijateljske reakcije – čak i od starih prijatelja. Za mene je sve to zaprepašćujuće i uznemirujuće; padaju mi na pamet neki momenti iz pop-kulturnih fantazija (poput scena iz filma „Invazija telokradica“).

Kao i svaka dogma dostojna tog imena, religija „ruskih hakera“ se ne oslanja na dokaze, već na ex catedra proklamacije od strane autoriteta. Njena zasnovanost na svetom spisu sastoji se u zbrkanoj i uglavom činjenicama nepotkrepljenoj „proceni“ iznesenoj prošlog januara, od strane malog broja „probranih“ analitičara – kako ih je nazvao Džejms Kleper – iz agencija kao što su CIA, FBI i NSA. Pritom su tvrdnje analitičara iz ove poslednje agencije iznesene sa samo „umerenim“ uverenjem. Etiketa „procene obaveštajne zajednice“ (Intelligence Community Assessment) stvara pogrešan utisak jednoglasnosti, ako imamo u vidu da su samo 3 od 16 američkih obaveštajnih agencija učestvovale u izradi ovoga izveštaja. Zapravo, i sama procena je u sebi sadržala ključno priznanje: „Iz ovih procena ne sledi da posedujemo dokaze koji pokazuju da je nešto činjenica. Procene su zasnovane na prikupljenim informacijama, koje su često nekompletne ili fragmentarne, kao i na logici, argumentima i presedanima“. Pa ipak, ova procena se prelila u medijsku imaginaciju kao neoboriva činjenica, dopuštajući novinarima da pretpostave ono što je tek trebalo dokazati. Čineći to, oni su se pretvorili u megofone obaveštajnih agencija, ili bar onih „probranih“ analitičara.

Ovo nije prvi put da su obaveštajne agencije odigrale sličnu ulogu. Svaki put kad čujem da se procena obaveštajne zajednice navodi kao pouzdan izvor, setim se neslavne uloge koju je Njujork tajms odigrao legitimizujući izveštaje CIA-e o pretnji navodnog oružja za masovno uništenje Sadama Huseina, da ne pominjem dugu istoriju lažnih informacija (danas poznatih i kao „fejk njuz“) kao taktike za promovisanje političke agende ove ili one administracije. I ovaj put, ugledni mediji su poslužili za legitimizovanje proklamacija crkvenih otaca iz bezbednosnih službi, među kojima je najglasniji bio upravo Džejms Kleper. On je 2013. lažno svedočio pred kongresom, kada je porekao optužbe da je NSA „svesno“ špijunirala Amerikance – laž za koju nikada nije pozvan na odgovornost. U maju 2017, Kleper je novinaru NBC-a rekao da je izuzetno verovatno da su Rusi sarađivali sa Trampovom kampanjom, zato što oni imaju „skoro genetsku potrebu da kooptiraju, da se infiltriraju, da se umiljavaju, nazovite to kako hoćete, što je tipično ruska tehnika“. Aktuelna dogma izuzima crkvene oce iz standarda koji se primenjuju na obične ljude, i osuđuje Ruse – Putina pre svih – kao jedinstveno, „skoro genetski“ dijabolične.

Teško mi je da razumem kako Demokratska partija, koja je nekada bila skeptična prema obaveštajnim agencijama, danas sa takvom lakoćom prihvata agencije poput CIA i FBI kao izvore neosporne istine. Jedno moguće objašnjenje bi bilo da je Trampova pobeda u liberalnoj imaginaciji stvorila permanentno vanredno stanje, zasnovano na uverenju da je Tramp jedinstvena i nikada ranije viđena pretnja. Istina je da je pretnja koju predstavlja Tramp izuzetno opipljiva. Ali pretnja koju su predstavljali Džordž Buš Mlađi i Dik Čejni bila je jednako stvarna. Šteta koju su naneli ova dvojica – koji su opustošili Bliski istok, ozakonili torturu zarobljenika i proširili neustavnu izvršnu moć – uistinu je bila bez presedana, a uz to i trajna. Tramp je zaista pretnja bez presedana za imigrante bez dokumenata i muslimanske posetioce Amerike, i ove ranjive grupe je neophodno pod hitno zaštititi. Ali po većini pitanja on je tipični republikanac, on se savršeno dobro uklapa u politiku mera štednje koju predlaže Pol Rajan, koja podrazumeva ogromne transfere bogatstva u korist najprivilegovanijih Amerikanaca. Tramp je jednako posvećen ukidanju Obaminog zakona o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti kao i bilo koji drugi republikanac. Tokom kampanje, on se predstavljao kao otpadnik po pitanju slobodne trgovine i kao protivnik prekomorskih vojnih intervencija, ali sada kada je u Beloj kući, njegovi stavovi o slobodnoj trgovini se menjaju, a njegov spoljnopolitički tim je sastavljen od generala sa besprekornim intervencionističkim akreditivima.

Tramp je odlučan u nameri da nastavi politiku svojih prethodnika po pitanju izdašnog finansiranja već podnadulog ministarstva odbrane, a njegova Tvrđava Amerika je samo trapava, nedisciplinovana verzija „nezamenjive nacije“ Madlen Olbrajt. I Tramp i Olbrajt pretpostavljaju da Americi u međunarodnoj areni mora biti dopušteno da radi šta joj se prohte: Tramp, zato što smatra da je to najbolja zemlja na svetu, a Olbrajt zato što smatra da je to jedinstvena snaga koja se bori za opšte dobro sveta. Niti je bez presedana Trampova želja da uspostavi detant sa Rusijom, što je barem do 2012. bila i zvanična pozicija Demokratske partije. Ono što je kod Trampa zaista bez presedana je njegov uvredljivi stil: prezriv, siledžijski, neartikulisan, a opet intoniran tako da savršeno pogađa gnev i strah njegove ciljne publike. Njegovi ispadi su učinili legitimnim otvoreno ispoljavanje rasizma i ponosnu mizoginiju među nekima od njegovih sledbenika. To jeste razlog za javnu osudu, ali nisam ubeđen da opravdava ovu antirusku pomamu.

Pored Trampove navodne jedinstvenosti, bes u Vašingtonu zasniva se na još dve pretpostavke: prva je da se rusko hakovanje nesumnjivo desilo, a druga je da su Rusi naši neumoljivi neprijatelji. Druga pretpostavka daje emotivni naboj onoj prvoj. Meni se obe čine problematičnima. Što se tiče prve pretpostavke, optužbe za hakovanje su nedokazane i sasvim je moguće da će takve i ostati. Edvard Snouden i drugi koji su upoznati sa radom NSA, tvrde da bi, u slučaju da se hakovanje na daljinu zaista desilo, ova agencija to mogla da proveri i da bi bila u stanju da detaljno dokumentuje kako se ono desilo, pritom ne kompromitujući svoje tajne izvore i metode. U septembru, Snouden je za Špigl izjavio da NSA „verovatno vrlo dobro zna ko su bili napadači“. Pa ipak „ona nije predstavila nikakve dokaze, mada verujem da oni postoje. Pitanje je: zašto nije?… Verujem da su oni otkrili i druge napadače u sistemu, možda čak i 7 ili 8 grupa“. Sposobnost NSA da prati hakovanje sve do njegovog izvora jasno je dokazana stvar. Kada je ova agencija istraživala sveobuhvatni i uspešni kineski hakerski napad na američke vojne i odbrambene instalacije, bila je u stanju da prati trag hakera sve do zgrade iz koje je on bio započet – objekta Oslobodilačke narodne armije u Šangaju. Ta informacija je bila objavljena u Njujork tajmsu, ali sada je neuspeh NSA da obezbedi dokaze prošao iznenađujuće glatko. Kada je Intersept objavio priču o navodnom otkriću NSA da je ruska vojna obaveštajna služba pokušala da hakuje državne i lokalne izborne sisteme SAD, nedokumentovane tvrdnje iz agencije o ruskom poreklu hakerskog napada prihvaćene su kao nesporna činjenica i ubrzo su počele da se tretiraju na isti način i u mejnstrim medijima.

U međuvremenu, desila se i poplava dodatnih optužbi, uključujući i mnogo šire i nejasnije optužbe za šurovanje Trampove kampanje i Kremlja. Još uvek je moguće da će Robert Mjuler, bivši direktor FBI, koji je bio zadužen da istraži ove optužbe, otkriti neke ubedljive dokaze o kontaktima Trampovih ljudi i nekih ruskih zvaničnika. Bilo bi iznenađujuće da jedan iskusni tužilac ne nađe baš ništa, a i hapšenja su već počela. Ali ono što je zapanjujuće u vezi sa ovim hapšenjima jeste to što optužnice po kojima su ona izvedena nemaju nikakve veze sa ruskim mešanjem u izbore.

Puno se pričalo o mogućnosti da će optuženi ponuditi ozbiljne dokaze protiv Trampa u zamenu za blaže kazne, ali sve su ovo samo spekulacije. Pol Manafort, koji je u jednom trenutku bio menadžer Trampove kampanje, izjasnio se kao nevin po optužnici da nije registrovao svoju PR firmu kao stranog agenta ukrajinske vlade i da je prikrivao zaradu od više od miliona dolara. Ali sve se ovo desilo pre početka kampanje. Džordž Papadopulos, savetnik za spoljnu politiku, izjasnio se krivim po optužnici da je lagao FBI o svojim trapavim pokušajima da organizuje sastanak Trampovih ljudi i ruske vlade – što je inače Trampova kampanja odbila. Mjulerov najskoriji uhapšenik, Majkl Flin, nestabilni islamofob koji je kratko služio kao Trampov savetnik za državnu bezbednost, izjasnio se krivim po optužnici da je lagao FBI o sastanku sa ruskim ambasadorom u decembru – nekoliko nedelja nakon izbora. Ovo je ona vrsta zakulisne diplomatije koja se uobičajeno dešava tokom prelaznog perioda smene dve administracije. Ona nije dokaz šurovanja.

Za sada, nakon meseci „bombastičnih“ otkrića koja su se pokazala kao ćorci, još nema pravih dokaza za tvrdnju da je Kremlj naredio mešanje u američke izbore. U međuvremenu, isplivale su ozbiljne sumnje po pitanju tehničkih preduslova za tvrdnje o hakovanju. Nezavisni posmatrači su tvrdili da je izglednije da su mejlovi procureli preko nekog insajdera, nego da je hakovanje organizovano spolja. Najubedljivije argumente za ovu tvrdnju iznela je grupa po imenu „Iskusni obaveštajni profesionalci u odbranu razuma“ (Veteran Intelligence Proffesionals for Sanity – VIPS), koju sačinjavaju bivši operativci američkih obaveštajnih agencija koji su se istakli 2003, raskrinkavši tvrdnju Kolina Pauela da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, i to svega nekoliko sati nakon što je Pauel predstavio svoje dokaze u UN. (Ima članova VIPS-a koji se ne slažu sa zaključcima iz VIPS-ovog izveštaja, ali autori izveštaja su osporili njihove argumente.) Nalazima VIPS-a nije ukazana nikakva pažnja u najvećim medijima, izuzev na Foks njuzu – što je iz perspektive levog centra još gore nego da im nije ukazana nikakva pažnja. Mejnstrim mediji su odbacili izveštaj VIPS-a kao teoriju zavere (iako im nije palo na pamet da na isti način okarakterišu i priču o ruskim hakerima). Međutim, ono što je ovde ključno jeste isključivanje iz javne rasprave svakog gledišta koje kritikuje dogmatski narativ, čak i kada su u pitanju gledišta ljudi sa profesionalnim akreditivima i solidnim uspesima iza sebe.

Kako priča o hakovanju DNC-a (Demokratskog nacionalnog komiteta, rukovodećeg tela Demokratske partije), tako i ona koja se tiče mejlova Džona Podeste, operativca iz kampanje Hilari Klinton, uključuju tajnovitu organizaciju navodno Putinovih hakera, po imenu Fensi ber (Elegantni meda) – među tehnički pismenim poznate i kao APT28. Ime Fensi ber je uvedeno u upotrebu od strane Dimitrija Alperoviča, šefa firme za sajber-bezbednost, Kraudstrajk. Alperovič je istovremeno i saradnik u Atlantskom savetu, antiruskom vašingtonskom tink-tenku, unajmljenom od strane DNC-a da istraži krađu mejlova. U svom izveštaju, Kraudstrajk iznosi jedva malo više od nula dokaza za svoju tvrdnju da iza napada stoje Rusi, a još manje od toga za tvrdnju da su oni povezani sa ruskom vojno-obaveštajnom službom. Pa ipak, od tog trenutka, pretpostavka da se radi o ruskoj sajber-operaciji nije se više dovodila u pitanje. Kada se FBI uključio u priču, on nije tražio, ili mu nije bio dopušten, pristup DNC serverima; umesto toga, ova služba se oslanjala isključivo na Kraudstrajkovu analizu. Kraudstrajk je u međuvremenu morao da povuče još jednu tvrdnju – da su Rusi uspešno hakovali ukrajinske artiljerijske sisteme za navođenje. Ukrajinska vojska i Britanski nacionalni institut za strateške studije su osporili ovu tvrdnju i Kraudstrajk se povukao. Ali njegova analiza hakovanja DNC servera ostala je neosporena, pa je čak postala i osnov za januarsku Procenu obaveštajne zajednice.

Ali sva ova priča oko hakovanja nikada ne bi izazvala ovakav nivo uznemirenosti da nije bila praćena drugom pretpostavkom: Rusija je jedinstveno opasan protivnik, sa kojim moramo izbegavati svaki kontakt. Bez ovog uverenja, sastanci državnog pravobranioca Džefa Sešnsa sa Rusima u septembru 2016. bili bi samo rutinski razgovori između senatora i stranih zvaničnika. Flinovi post-izborni razgovori sa ruskim ambasadorom, izgledali bi nam sasvim obično. Pokušaji Trampovih saradnika da naprave poslovne dogovore sa Rusijom ukazali bi nam se kao bedni neuspesi. Sastanak Donalda Trampa Mlađeg sa ruskom advokaticom Natalijom Veselnickajom transformisali bi se iz melodrame o zakulisnim intrigama u komediju zabune – jer je sin predsedničkog kandidata očekivao da dobije informacije koje bi mogao upotrebiti protiv Hilari Klinton, samo da bi otkrio da Veselnickaja želi da razgovara jedino o povlačenju sankcija i ponovnom omogućavanju usvajanja ruske dece u SAD. I sam Putin postao bi tek još jedan u nizu autokrata sa kojima demokratije mogu da pregovaraju, a da to ne znači da ih podržavaju.

Skeptični glasovi, poput onih iz VIPS-a, bili su ugušeni zaglušujućom grajom dezinformacija. Objavljivale su se očigledno lažne priče, poput izveštaja Vašington posta u kojem se tvrdi da su Rusi hakovali elektroenergetsku mrežu Vermonta, samo da bi bile povučene 24 časa kasnije. Ponekad – kao u slučaju priče o ruskom mešanju u francuske i nemačke izbore – one se ne povlače čak ni nakon što su diskreditovane. Ove priče su bile detaljno raskrinkane od strane francuske i nemačke obaveštajne službe, a ipak nastavljaju da lebde u vazduhu, trujući atmosferu i praveći zbrku. Tvrdnja da je Rusija hakovala lokalni i državni glasački sistem u SAD bila je opovrgnuta od strane izbornih zvaničnika Kalifornije i Viskonsina, ali njihovi komentari su izazvali samo šapat, neprimetan u poređenju sa urlikom koji je izazvala originalna priča. Žurba da se izađe u javnost sa pričama koje nisu dovoljno pažljivo proverene postala je nova normalnost u novinarstvu. Povlačenje priče i objavljivanje ispravki skoro da promašuju poentu: lažna optužba je već obavila svoj posao.

***

Posledica ovakvog ponašanja je širenje sveprožimajuće panike. Možda se ovo graniči sa epistemološkim nihilizmom, ali neki ljudi ipak imaju više moći od drugih da definišu konsenzus oko onoga što se ima smatrati realnošću. Reći to znači rizikovati da budete prokaženi kao najgora vrsta ludaka u rečniku savremenog Vašingtona: teoretičar zavere. Ipak, ostaje činjenica da se moćni ljudi ponekad organizuju da promovišu ideje koje unapređuju njihov zajednički interes. Da li ćemo to zvati hegemonijom, zaverom ili prosto posebnom privilegijom, u krajnjoj liniji nije bitno. Ono što je bitno jeste da moć stvara ono što Gramši naziva „zdravim razumom“ čitavog društva. Čak iako je veliki deo društva indiferentan ili sumnjičav prema zvaničnom zdravom razumu, ovaj ipak uspeva da se ugradi u prećutne pretpostavke koje postavljaju granice onoga što se smatra „odgovornim mišljenjem“. Tako su demokratski establišment (zajedno sa nekoliko republikanaca) i najveće medijske kuće načinili „rusko mešanje“ zdravim razumom aktuelne situacije. Kakvu vrstu kulturalnog efekta proizvodi ovaj zdrav razum? Kakve su posledice ovog spektakla koji mediji, sa sebi svojstvenom originalnošću, nazivaju „Rašagejt“?

Najneposrednija posledica je da, pronalazeći inostrane demone koji se mogu okriviti za Trampov dolazak na vlast, vrh Demokratske partije skida odgovornost za svoj poraz sa sopstvene politike, ne preispitujući nijednu od njenih ključnih pretpostavki.

Usred sveopšte odbojnosti prema Trampu to čak postaju hrabri glasovi otpora – „#otpor“ je bio etiketa koju su pristalice Klinton usvojili već nekoliko dana nakon izbora. Mejnstrim demokrati su počeli da koriste reč „progresivna“ za platformu koja ne sadrži mnogo više od zaštite Obamakera, te simboličkih gestova ka postizanju veće jednakosti prihoda i zaštite manjina. Ova agenda je mlaka. Ona nema šta da kaže o borbi protiv uticaja koncentrisanog kapitala na kreiranje državne politike, smanjivanju prenaduvanog budžeta za odbranu ili o povlačenju iz prenapregnutih inostranih vojnih angažmana. Javljaju se i autentičniji pokreti otpora, koji se suprotstavljaju moći korporacija i koji povezuju unutrašnju i spoljnu politiku, ali ovim pokretima je teško da se izbore sa koncentracijom novca i moći kojom raspolaže vrh Demokratske partije – oličenom u ljudima i institucijama poput Čaka Šumera, Nensi Pelosi, Klintonovih i DNC-a. „Rašagejt“ nudi demokratskim elitama način da promovišu partijsko jedinstvo u borbi protiv Trampa, dok istovremeno DNC sprovodi čistke Sandersovih pristalica u partiji.

Najveća vrednosti priče o ruskim hakerima za DNC je u tome što ona skreće pažnju sa onoga što stvarno piše u njihovim mejlovima. Ovi dokumenti su razotkrili duboko korumpiranu organizaciju čija je nepristrasna poza bila lažna. Čak je i pouzdano klintonovski Vašington post priznao da „neki od najskandaloznijih mejlova sugerišu da je ovaj komitet aktivno radio na podrivanju Sandersove predsedničke kampanje“. Dalji dokazi šurovanja klintonovske mašine i DNC-a isplivali su nedavno u memoarima Done Brazil, koja je postala privremena predsednica DNC-a nakon ostavke Debi Vaserman Šulc. Šulc je podnela ostavku neposredno nakon objavljivanja mejlova. Brazil opisuje kako je otkrila ugovor potpisan 26. avgusta 2015, u kojem se, kako ona piše, navodi da će u zamenu za prikupljanje novca i investiranje u DNC, Hilari kontrolisati partijske finansije, strategiju i sav prikupljeni novac. Njena kampanja je imala pravo da odbije kandidate za partijskog direktora komunikacija i donosila je konačne odluke o svim drugim zapošljavanjima u DNC-u. DNC je morao da se konsultuje sa njenom kampanjom po pitanju zapošljavanja, budžetiranja, podataka, analitike i mejlova.

Neposredno pre početka stranačkih izbora za predsedničkog kandidata, navodno neutralni DNC – koji je bio pred bankrotom – kupljen je od strane kampanje Hilari Klinton.

Još jedno skorašnje razotkrivanje taktike DNC-a tiče se porekla istrage o Trampovim navodnim vezama sa Putinom. Ova priča je počela u aprilu 2016, kada je DNC unajmio vašingtonsku firmu po imenu Fjužn GPS da otkrije veze između ove dvojice. Zadatak je uključivao plaćanje po principu „keš za treš“, kako su to nazivali u kampanji Hilari Klinton. Fjužn GPS je vremenom uspeo da isporuči „treš“ koji je bio plaćen da nađe – mutan izveštaj napisan od strane bivšeg agenta britanske obaveštajne službe MI6, Kristofera Stila, i zasnovan na tračevima kupljenim od anonimnog ruskog izvora.

I tako je među prostitutkama i „zlatnim tuševima“ nastala priča: ruska vlada je godinama ucenjivala i podmićivala Donalda Trampa, pod pretpostavkom da će on jednog dana postati predsednik i služiti interesima Kremlja. U ovoj fantastičnoj pripovesti Putin postaje natprirodno vidoviti intrigant. Kao i druge optužbe za šurovanje, i ova je vremenom postajala sve nejasnija, produbljujući mutnu atmosferu, a ne nudeći bilo kakve dokaze. Kampanja Hilari Klinton je pokušala da ubedi mejnstrim medije da objave Stilov dosije, ali su ovi, sa sebi nesvojstvenom obazrivošću, odbili da promovišu ono što je očigledno bilo političko blaćenje pre nego bilo kakvo novinarsko izveštavanje. Ipak, FBI je očigledno uzeo u obzir Stilov dosije, i to dovoljno ozbiljno da uključi njegov kratak sadržaj kao tajni dodatak Proceni obaveštajne zajednice. Dve nedelje pre inauguracije, Džejms Koumi, direktor FBI, opisao je Trampu sadržaj dosijea. Nakon što je Koumijev brifing procureo u medije, portal Bazfid je objavio ceo dosije, proizvodeći veselje i histeriju u vašingtonskom establišmentu.

Stilov dosije obitava u tamnom vilajetu u kojem se preklapaju ideologija i špijunaža, dezinformacije i otkrića; on se nalazi u predvorju šireg sistema epistemološkog nihilizma, stvorenog od strane različitih rivalskih frakcija obaveštajne zajednice: to je ono „drvo dima“ koje je, za romanopisca Denisa Džonsona, simbolizovalo operacije CIA u Vijetnamu. I sâm sam udisao ovaj dim tokom 1969-70, kada sam radio kao šifrer na mornaričkom brodu naoružanom raketama sa nuklearnim bojevim glavama, čije je postojanje mornarica poricala. Pravo na pristup poverljivim dokumentima oduzeto mi je (ubrzo nakon toga sam i otpušten iz mornarice), kada sam odbio da se pridružim Zapečaćenom sistemu autorizacije, koji bi dao dozvolu da se lansiraju one navodno nepostojeće nuklearne rakete. Od tada je drvo dima postalo još razgranatije i neuhvatljivije. Ipak, Demokratska partija se sada bacila na punu rehabilitaciju obaveštajne zajednice – ili bar onog njenog dela koji podržava ideju o ruskom hakovanju. (Možemo biti sigurni da iza kulisa ima neslaganja.) I ne samo da je demokratski establišment prigrlio duboku državu, već je i veliki deo partijske baze, ubeđen da su Tramp i Putin sijamski blizanci, počeo da lupeta o „izdaji“, kao neka nova inkarnacija antikomunističkog „Društva Džona Birča“.

Razmišljao sam o ovim paradoksima tokom posete muzeju Tejt modern, gde sam otišao da pogledam izložbu Duša nacije: Umetnost u doba crne moći, na kojoj su bili izloženi radovi crnih američkih umetnika iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kada su obaveštajne agencije (i agenti provokatori) predvodili vladinu akciju protiv crnih militanata, dezertera, onih koji su odbijali regrutaciju i antiratnih aktivista. Među slikama, kolažima i asemblažima nalazila se i zastava Konfederacije, uz suvenire iz doba segregacije – pripadnik Kju-kluks-klana pod punom opremom, crno telo koje visi sa drveta. Tu je bilo i nekoliko zastava SAD, jukstaponiranih sa slikama savremenog rasističkog ugnjetavanja koje se moglo odigrati bilo gde u Americi: mrtav crni muškarac kojeg odnose na nosilima kosturi u policijskim uniformama; crni zatvorenik vezan za stolicu, čekajući mučenje. Poenta je bila u kontrastu pretenzije „zemlje slobodnih“ sa praksama državne bezbednosti i lokalnih policijskih snaga. Crni umetnici iz ovog perioda su dobro znali ko im je neprijatelj: crne ljude u Americi nije ubijala neka maglovita strana sila, već FBI, CIA i policija.

Demokratska partija je danas razvila novi pogled na svet, partnerstvo između liberalnih humanitarnih intervencionista i neokonzervativnih militarista, ambicioznije od onog iz doba opreznog Obame. Za Demokratsku partiju ovo je možda najkatastrofalnija posledica nove antiruske dogme: gubitak prilike da se formuliše humanija i koherentnija spoljna politika. Opsesija Putinom je izbrisala svaku mogućnost kompleksnosti iz slike sveta Demokratske partije, stvarajući prazninu koja se ubrzano popunjava jednobojnim fantazijama o Hilari Klinton i njenim saveznicima koji zastupaju američku izuzetnost. Za ljude poput Maksa Buta i Roberta Kejgana rat je poželjno stanje stvari, naročito kada se na njega gleda iz udobne pozicije iza tastature, a ostatak sveta – izuzev par loših momaka – ispunjen je narodima koji žele da izgrade društva poput naših: pluralistička, demokratska i otvorena za biznis. Ovo gledište je veoma teško dovesti u pitanje kada se ono zaodene u humanitarističku osećajnost. Na svetu postoji stravična patnja, SAD imaju dovoljno resursa da pomognu da se ova patnja ublaži i moralni imperativ je jasan. Postoji beskonačno mnogo oblika međunarodnog angažovanja koji ne uključuju vojnu intervenciju, ali američka politika tako često bira upravo ovaj put da se može posumnjati da humanitaristička retorika služi samo kao ukras za mnogo prizemniju geopolitiku – onu koja proglašava svoj nacionali interes globalnim interesom i čini ga praktično neograničenim.

Pošto sam odrastao u vreme Vijetnamskog rata, jedne od kobnih posledica ove naduvane definicije nacionalnog interesa, oduvek me je privlačila realistička kritika globalizma. Realizam je etiketa koja je trajno ukaljana svojom povezanošću sa Henrijem Kisindžerom, koji ju je koristio za skrivene i neskrivene intervencije u unutrašnju politiku drugih država. Ali postoji i humanija realistička tradicija, u tradiciji Džordža Kenana i Vilijama Fulbrajta, koja naglašava ograničenja vojne moći i koja tvrdi da velika moć zahteva veliku suzdržanost. Ova tradicija dovodi u pitanje doktrinu promene režima pod krinkom širenja demokratije, doktrine koja – uprkos katastrofalnim neuspesima u Iraku i Libiji – još uvek uspeva da zadrži zapanjujuću legitimnost u zvaničnom Vašingtonu. Sada je Rašagejt dodatno produžio njen rok trajanja.

***

Možemo zaustaviti korozivno dejstvo fiksacije na Rusiju Demokratske partije, pitajući se o čemu demokrati ne govore kada govore o ruskim hakerima. Za početak, oni ne govore o drugim vrstama mešanja u izbore – na primer o mnoštvu načina na koji Republikanska partija ugrožava biračka prava manjinskih birača. Niti govore o bilion dolara vrednom budžetu za odbranu, koji onemogućava sprovođenje programa besplatnog zdravstvenog osiguranja za sve, kao i mnoge druge neophodne socijalne programe; niti govore o modernizaciji američkog nuklearnog arsenala, koja je počela pod Obamom, a sada se ubrzava pod Trampom i povećava rizik najstrašnije ekološke nesreće, nuklearnog rata – pretnje koja danas izgleda ozbiljnija nego što je bila tokom proteklih decenija, opet zahvaljujući borbenom stavu Amerike prema Rusiji. Izgledi za impičovanje Trampa i njegovo uklanjanje sa funkcije, na osnovu dokaza o šurovanju sa Rusijom, stvorili su među vodećim demokratima atmosferu uzbuđenog iščekivanja i omogućili im da zaborave da je ostatak Republikanske partije sastavljen od političara mnogo veštijih nego što će ovaj predsednik ikada biti.

Nije Demokratska partija ta koja predvodi potragu za alternativama haosu stvorenom republikanskom politikom: poreskom planu koji će iscediti siromašne i srednju klasu kako bi nagradio bogate; nesmotrenoj potrazi za fosilnim gorivima koja već rezultira zagađenjem izvora vode naroda Dakota; i kontinuiranoj podršci za militarizaciju policije i politiku masovnih pritvora. Lokalne populacije su te kojima prete naftne mrlje i policijsko nasilje, i upravo među njima preživljava ideal humanog populizma. Mnoštvo pobunjenih grupa počelo je da koristi bes usmeren protiv Trampa kao polugu kojom bi se stranka pomerila u smeru egalitarističkih politika: Pravedni demokrati, Black Lives Matter, Demokratski socijalisti Amerike, kao i mnoštvo drugih lokalnih i regionalnih organizacija. Ove grupe prepoznaju da postoje daleko značajniji – i autentičniji – razlozi za suprotstavljanje Trampu od neodređenih optužbi za šurovanje sa Rusijom. One su pravi izazov dugotrajnoj prevari neoliberalizma, kao i tehnokratskoj aroganciji koja je dovela do poraza Hilari Klinton u deindustrijalizovanim delovima Amerike, tzv. Pojasu rđe (Rust Belt). Uviđajući da aktuelno vođstvo neće doneti značajnu promenu, ove grupe tragaju za izvorima finansija izvan DNC-a. Ovo je pravi otpor, nasuprot „#otporu“.

Po izvesnim značajnim pitanjima – kao što su besplatno zdravstveno osiguranje, povećanje minimalne zarade i zaštita imigranata bez dokumenata od najsurovijih formi eksploatacije – ovi pobunjenici dobijaju sve širu podršku. Kandidati poput Pole Džin Sverengin, ćerke rudara iz Zapadne Virdžinije, koja se kandidovala za stranačke izbore za senatorsku nominaciju, suprotstavljaju se demokratima koji stoje rame uz rame sa republikancima u odbrani koncentrisanog kapitala. Sverenginin protivkandidat je Džo Mančin, kojeg je Los Anđeles tajms uporedio sa Dagom Džonsom, još jednim „vrlo konzervativnim“ demokratom koji je nedavno u Alabami pobedio na izborima za senat, u tesnoj trci sa republikanskim kandidatom osramoćenim optužbama o zavođenju maloletnica. Drago mi je zbog tog rezultata, ali bez upadanja u kolektivnu ekstazu pristalica Demokratske partije, koja razotkriva nameru ove partije da po svaku cenu istraje u sistemskoj politici. Demokratski lideri su ubedili sami sebe (i dobar deo svoje baze) da je sve što je potrebno ovoj državi – povratak na status quo ante Tramp. Oni istrajavaju u svom slepilu za rašireno nezadovoljstvo uobičajenim formulama. Džes King (menonitkinja koja je diplomirala na Bard koledžu, jedna od osnivača lokalne neprofitne organizacije koja se kandidovala za kongres ispred Pravednih demokrata u Lankasteru, Pensilvanija) to formuliše ovako: „Prisustvujemo transformaciji političkog pejzaža, koji se sve manje meri tradicionalnom podelom na levicu i desnicu, a sve više podelom na dno i vrh. U Pesnilvaniji i mnogim drugim mestima širom zemlje vidimo uspon samoorganizovanog ekonomskog populizma, koji se suprotstavlja političkom establišmentu i održanju statusa quo koji je izneverio ogroman broj ljudi u ovoj zemlji.“

Demokratski pobunjenici razvijaju i populističku kritiku imperijalnog hibrisa koji je sponzorisao mnoštvo neuspelih krstaških pohoda, iznudio od radničke klase nesrazmerno veliku žrtvu i u konačnom doveo do podrške Trampu, koji se predstavljao (kako god lažno) kao protivnik beskonačnog intervencionizma. Po pitanju spoljne politike, ovi pobunjenici nailaze na još jači otpor nego po pitanju unutrašnje politike: suprotstavlja im se dvopartijski konsenzus crven od besa zbog navodne pretnje po demokratiju oličene u ruskom hakovanju. Ipak, možda su pobunjenici i ovde našli taktički put za napredovanje, fokusirajući se na nejednak teret koji podnose siromašni i radnička klasa u širenju i održavanju američke imperije.

Ovaj pristup je nadahnuo dokument pod nazivom Autopsija: Demokratska partija u krizi, među čijim autorima je i Norman Solomon, osnivač pobunjeničkog lobija RootsAction.org. „Tvrdnje Demokratske partije da se bori za ‘radničke porodice’ podrivene su njenim odbijanjem da se direktno suprotstavi moćnim korporacijama, čime je ova partija omogućila Trampu da se lažno predstavi kao zaštitnik naroda“, čitamo u Autopsiji. Ali ono što razdvaja ovaj dokument od većine drugih progresivnih kritičkih tekstova je upravo opipljiva veza koju on otkriva između unutrašnje klasne politike i spoljne politike. Onima koji žive u deindustrijalizovanom delu Amerike poznatom kao Pojas rđe, pojas zatvorenih fabrika, vojna služba često se činila kao jedino bekstvo iz bede stvorene neoliberalnom politikom; ali cena ovog bekstva je bila visoka. Kako primećuju autori Autopsije, „mudrost neprekidnog rata“ – onoga što Hilari Klinton naziva „globalnim liderstvom“ – „bila je znatno jasnija partijskom stegonoši, nego građanima iz američkih zajednica koji podnose najveći teret smrti u borbi, povreda i psiholoških trauma. Nakon deceniju i po neprestanog rata, rezultati istraživanja glasačkih modela pokazuju da je ratoborni stav Hilari Klinton bio odbojan za radničke zajednice koje su podnele velike gubitke zbog ratne politike u Iraku i Avganistanu.”

Frensis Šen sa Univerziteta Minesota i Daglas Kriner sa Bostonskog univerziteta, analizirali su izborne rezultate u tri ključne države – Pensilvaniji, Viskonsinu i Mičigenu – i otkrili da „čak i ako statističke modele kontrolišemo za mnoga druga alternativna objašnjenja, nalazimo da postoji značajna i smislena veza između stope vojnih žrtava u jednoj zajednici i podršci za Trampa u istoj toj zajednici“. Nekritička posvećenost Hilari Klinton vojnim intervencijama omogućila je Trampu da igra na obe karte – istovemeno podilazeći rasističkoj ogorčenosti i predstavljajući se kao protivnik nedovršivog i besmislenog rata. Kriner i Šen zaključuju da bi Demokratskoj partiji bilo pametno da „ponovo razmotri svoj spoljnopolitički stav, ako se nada da izbriše Trampovu prednost u zajednicama koje su iscrpljene i otuđene 15-ogodišnjim ratom“. Ako pobunjenički pokreti unutar Demokratske partije počnu da formulišu inteligentnu kritiku spoljne politike, ovo ponovno razmatranje će se možda konačno i desiti. I svet će nam se možda konačno ukazati kao mesto u kojem su američka moć, baš kao i američke vrline, ograničeni.

Jackson Lears, London Review of Books, 04.01.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 23.12.2017.

Srodni linkovi:

Matt Taibbi – Novi ciklus mitova o ruskoj aferi

The Atlantic – Malerova istraga

Milutin Mitrović – Rusofobija

TEMA – TRAMPOZOIK