Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Možda Dačić i ne zaslužuje toliko pažnje. Ali Rusija zaslužuje.
„Ne daj Bože da Srbija bira između Rusije i EU… Jasno je da bi Srbi uvek izabrali Rusiju“. Tako kaže, pre neki dan, a i inače to govori, ministar spoljnih poslova Srbije, zemlje koja se zvanično i formalno opredelila za članstvo u Evropskoj, a ne Evro-azijskoj, uniji.
U stvari, jasno je da su se Srbi opredelili za Evropsku uniju. Tamo idu da rade i zarade, tamo kupuju tehniku i tehnologiju, tamo kupe znanje i kulturu. Mnogi koji odu hteli bi da se vrate, ali im vlasti ne dozvoljavaju, šta će im sa svojim prozapadnim navikama i vrednostima.
Nije, dakle, problem u narodu, ljudima; problem je u eliti, političkoj i intelektualnoj, i jednoj i drugoj dobro uhlebljenoj (a ima preko hleba i pogača, i kolača) na državnim jaslama. Šta će njima konkurencija i vladavina prava, kad oni imaju pravo da vladaju.
„Prvi svetski rat je najočitiji primer ruske ljubavi za Srbe i Srbiju“, ističu Dačićevi sputnjici. Kad bi neko sa druge galaksije pročitao ovu rečenicu pomislio bi da je tada Srbija, zahvaljujući snažnoj ruskoj pomoći, kroz rat prošla „kao pas kroz rosu“ i da je s lakoćom zbrisala sve svoje protivnike. A u stvari, Srbija je doživela strašna razaranja i tako teške gubitke „u ljudstvu i materijalu“ da se sa tim ništa u njenoj istoriji ne može porediti. Ni Kosovska bitka. A u pobedi srpskog (i drugih) naroda na kraju rata, Rusija nije imala mnogo učešća. To je bilo kao kad bi se neko potukao sa mnogo jačim od sebe, računajući na pomoć velikog starijeg brata, a u odsudnom trenutku se taj brat okrene i ode da gleda svoja posla. Svaki normalan čovek bi posle na tog „brata“ jednostavno zaboravio, ali proruska srpska elita uporno već sto godina laže sopstveni narod.
Ali, ne moramo da idemo u tako teške teme i tako daleko u prošlost. Uzmimo primer iz savremenog i, takoreći, svakodnevnog života. Kada je Srbija ispod svake cene (pro)davala Naftnu industriju Rusiji, da li su Rusi rekli: „Braćo Srbi, nije fer, nećemo da se bogatimo na vašoj muci, ili gluposti, svejedno“. Nisu, nego su poklon bez razmišljanja i griže savesti uzeli. Štaviše, još su u ugovor uneli da naknada za eksploataciju naših izvora nafte i gasa bude svega tri odsto (njihove tržišne cene), iako je u samoj Rusiji ta tzv. rudna renta 22 odsto. A kad su preuzeli proizvodnju, činili su to nemilosrdno, ne vodeći računa o njenoj ekonomičnosti, „raubujući“ ležišta, čime su životni vek naših rezervi znatno skratili. Prirodni gas su nam godinama prodavali po ceni većoj nego za druge, i preko posrednika („Jugorosgas“) kojeg nema u trgovini ni sa jednom drugom zemljom. Konačno, kada su sklapani ugovori o izgradnji gasovoda „Južni tok“, sve druge države imale su većinsko vlasništvo, 51:49 odsto, što znači i sopstvenu kontrolu, jedino je sa Srbijom ugovor bio „fifti-fifti“. Takođe, godinama je srpska javnost obmanjivana obećanjima da će gasovod biti izgrađen, čak i kada je bilo jasno da zbog ukrajinske krize od toga u dogledno vreme nema ništa. Setite se samo onog zavarivanja cevi u Šajkašu, u prisustvu najviših zvaničnika dve zemlje.
Za uzvrat, neko iz Srbije, s vremena na vreme, ode u Moskvu da primi stakliće i ogledalca. Mada, poznajući ovog poslednjeg laureata, nije sve u staklićima, što reče ona reklama, „ima nešto i u zlatu“.
Peščanik.net, 05.11.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024
