Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Na liniji udara zvučnog topa – šta god da je to bilo, zovimo ga: top – našlo se više hiljada ljudi. I tih više hiljada ljudi ponašalo se prema jednom istom, golim okom vidljivom obrascu: svi su se sklanjali na isti način u stranu i prema Slaviji, što upućuje na zaključak da je (zvučni) podsticaj za takvo njihovo ponašanje stigao iz pravca zgrade Albanija. Znam da čitalac sve to zna, ali, neka stoji ovde ponovo da bismo s tim na umu pročitali zaključak analize ruske službe bezbednosti o upotrebi zvučnog topa 15. marta u centru Beograda.

Ovako Rusi: „… postoje javne naznake režirane provokacije, uz učešće specijalno pripremljene grupe lica i korišćenje pametnih telefona za sinhronizaciju pokreta uz imitaciju efekta akustičnog topa i takođe blokiranje hitne pomoći.“

Sve drugo iz tog izveštaja manje je zanimljivo. Jer, znali smo da će Rusi lagati. Znali smo da će se Vučić praviti da im veruje. Znali smo i da se Vučić neće uzdržati da ne iskoristi svaku priliku da preti tužbama i sudskim procesima, te da će tako upotrebiti i ovaj izveštaj. Po svoj prilici, opada broj batinaša na raspolaganju tekućem režimu, pa Vučić sad državne institucije (pravosuđe pre svih, a odmah za njim i ministarstvo finansija i tom ministarstvu podređene ustanove) koristi kao batinaše. Sve smo to znali i očekivali, pametni smo ljudi.

Smejali smo se i kada je Vučić pozvao rusku bezbednosnu službu, zajedno sa američkom, da utvrdi šta se dogodilo 15. marta. Očekivali smo i da Amerikanci, bez obzira na to što im je Trump na čelu, neće doći. Znali smo da će Rusi doći: nije baš da ih često zovu, a i oni vole da putuju i da negde budu dobrodošli, i to su, uprkos svemu, samo ljudi, „obični“ ljudi. Hoću da kažem, sve smo to znali, malo šta nas može više iznenaditi, a opet, ovaj jedan isečak iz ruskog izveštaja privukao nam je pažnju, začudili smo se kad smo to pročitali – jer je naprosto čisti višak.

Moglo je mirno u izveštaju da stoji, kao što smo odmah znali da će stajati, da nikakvog topa nije bilo, da policija, srpska, inače ima te topove, ali da nijedan od njih nije radio te večeri. Da su ozbiljni Rusi prvo uradili eksperimente na psima da utvrde njihovo ponašanje pod udarom zvuka (jadni psi, ako je uopšte tako bilo), a onda pregledali snimke s protesta (jer to oni žitelje Srbije porede sa psima ili ih tretiraju kao pse, pitam se – al’ da ne grešim dušu, moguće je da sam sve pogrešno pročitao i povezao). Da bi zaključili da se ništa nije dogodilo od onoga što tvrde ljudi koji su tamo bili, njih više hiljada, i to doživeli a ne gledali na snimku.

E sad, što Rusi nisu razgovarali sa samim ljudima, nego su maltretirali nedužne pse, možemo samo da nagađamo – jezičke barijere, nedostatak dobre volje, rad po nalogu poslodavca, Vučića dakle… Nije ni bitno. Kako god da uzmemo i razumemo rad na slučaju i konačni izveštaj, citat iz izveštaja je čisti višak. Neka mi čitalac ne zameri, moram ga ponoviti: „… postoje javne naznake režirane provokacije, uz učešće specijalno pripremljene grupe lica i korišćenje pametnih telefona za sinhronizaciju pokreta uz imitaciju efekta akustičnog topa i takođe blokiranje hitne pomoći.“

Hajde da malo elaboriramo šta tvrde ruski stručnjaci za bezbednost – imamo reditelja; on je s više hiljada ljudi uvežbavao kako da se ponašaju kao da su se našli na udaru zvučnog topa; onda im je svima dao znak 15. marta, nešto posle sedam uveče da izvedu uvežbanu koreografiju. I ljudi izveli, tako uspešno, da su nam bili potrebni iskusni ruski bezbednjaci da sve to raskrinkaju. Pored ljudi, reditelju je bio potreban i neki poligon. Pored poligona, neko je trebalo da doveze ili obezbedi parking za vozila kojima su izvođači dolazili na višednevne ili samo višesatne (svejedno je) vežbe.

Ni to nije sve. Bilo je potrebno iznajmiti kancelariju u funkciji call center, odakle će se svim tim hiljadama ljudi poslati poruka – sad. To je jedna poruka, šta će ti kancelarija za to, nadmudruje se sa mnom čitalac. E pa, nije jedna, nego mnogo istih poruka u najmanjem mogućem razmaku, za šta treba više telefona i operatera. Samo što ni to nije sve, nego je još i svaki operater morao znati gde su tačno njegovi i njihove brojeve telefona, kako bi baš njima u pravi čas baš na tom mestu stigla poruka. Što znači, pored kancelarije i baza podataka s više hiljada telefona, još i detaljna mapa centra Beograda s jasno podeljenim sektorima i brojevima telefona osoba/izvođača koji se u njima nalaze.

E pa mnogo je i za Hollywood, ili – kad smo već kod toga – recimo za Bazelevs Company, producentsku kuću Timura Bekmambetova, koji se proslavio kao reditelj i producent dvodelne filmske sage o Stražama, prema epskoj fantastici Sergeja Lukjanjenka, inače velikog zagovornika Putinove agresivne politike prema susedima. Dobro, malo smo zastranili ovde, da se vratimo na temu. Na stranu sad što ovde niko nije ni čuo za zvučni top pre 15. marta, a kamoli još da uvežbava masovno ponašanje pod njegovim udarom, pitanje je – zašto se ovaj nemogući višak o insceniranom bežanju pred udarom zvuka našao u izveštaju? To ponajviše liči na svojevrsni vučićevski dodatak – nema nikakvog smisla, ali vređa.

Možemo u spekulacijama pustiti i mašti na volju. Znao je i Vučić da se američki stručnjaci za bezbednost neće odazvati na njegov poziv, i da ni sam Trump tu ništa ne može da uradi (pogotovo sad kad je ušao u – za sad još samo trgovinski – rat s Kinezima i kad Kinezi doslovno prave budalu – kao da je to teško – od njega). Dakle, poziv je bio upućen samo Rusima i Vučić je računao na to da će oni sigurno doći. E sad, da su ruski bezbednjaci dokoniji od američkih, na to ne treba računati. Možda su došli sasvim drugim poslom, a eksperimenti sa psima trebalo je da posluže kao puki paravan.

Šta bi bio taj drugi posao – opet samo nagađamo ili sanjamo (što da ne). Kaže Vučić – ništa me neće sprečiti da 9. maja odem u Moskvu i tamo proslavim Dan pobede. Ko zna – možda ga ništa neće sprečiti ni da tamo ostane (ne bi bio prvi među Srbima koji se tamo sklonio). Umesto o topu, možda su ruski bezbednjaci s Vučićem elaborirali kako da se ne vrati iz Moskve. Eh, kakav bi to 9. maj i pobeda bili.

Peščanik.net, 18.04.2025.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Stari kadar, artiljerija

Rodoljub Šabić – Izveštaj

VIDEO – Zvučni top u Strazburu

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).