Iako istoričari za polaznu tačku nastajanja sankcija uzimaju Periklovu odluku da uvede sankcije neposlušnoj maloj Megari 432. godine pre nove ere, zbog čega je izbio Peloponeski rat, verujem da su one još mnogo starije. Čak starije od izreke “da komšiji crkne krava” (a sankcije tome služe), starije i od prve domaće krave, verovatno još iz vremena pojave pra-komšije, onog homo sapiensa koji je neandertalcu “sankcionisao” životni prostor sve dok ga nije istrebio. To je uspeh o kome sanjaju svi koji danas posežu za sankcijama.

Iz prebogatog istorijata sankcija prizvao bih u sećanje samo one koje su pogađale generaciju kojoj pripadam. Moćni Sovjetski savez je 1948. godine uveo diplomatsku, ekonomsku i vojnu blokadu SFRJ, što je decidiraniji izraz za sankcije i pokušao da tako sruši tadašnje jugoslovensko rukovodstvo. Prouzrokovalo je to mnogo patnji, odricanja, pa i gubitaka ljudskih života, ali je rezultat umesto željenog rušenja doveo do kompaktiranja većine građana oko svog rukovodstva. Sledeći pokušaj uvođenja sankcija Amerike, Francuske i Britanije Jugoslaviji dogodio se prilikom tršćanske krize 1954. godine, kada je Tito što ustupcima, što svojom veštinom uspeo da blokira njihovo stupanje na snagu. Treće sankcije koje je doživela moja generacija proglasile su Ujedinjene nacije tadašnjoj Jugoslaviji, uz zdušno glasanje za njih i “bratske” Rusije 1990. godine. Formalno protiv Miloševića, a realno protiv naroda koji ga je birao i koji se baš zbog besmisla sankcija oko njega voljno ili prinudno kompaktirao. Vojne akcije (bombardovanje) koje su sledile najubedljiviji su dokaz neefikasnosti i besmisla samih sankcija. Stotine je drugih primera (Libija sa Gadafijem, recimo) kada su sankcije davale suprotne rezultate od željenih.

Milenijumska glupost, od koje izgleda nema trežnjenja, dobila je najsvežiji primer pre 14 meseci uvođenjem sankcija protiv Rusije, zbog njenog pokušaja podjarmljivanja Ukrajine i otimanja Krima. U želji da dopru do pouzdanih podataka o tome koliko sankcije štete i onima koji ih proklamuju, Udruženje vodećih evropskih novina Lena (Leading European Newspaper Alliance) angažovalo je austrijski ekonomski institut Wifo (Öesterreihisches Institut für Wirschaftsforschung) da kao pouzdani analitičar oceni dejstvo sankcija na zemlje EU koje ih primenjuju. Kako se već na početku kaže: rezultati su prevazišli očekivanja. Naime, tvrdnja Komisije EU da su sankcije oštetile Uniju za samo 0,25 odsto BDP pokazala se kao propagandni balon. Zaključak je da su sankcije na kratak rok prouzrokovale gubitak 940.000 radnih mesta uz umanjenje dohotka za 37,7 milijardi evra. Dugoročno, gubitak je 2.370.000 radnih mesta i 99,2 milijarde evra. Na prvom mestu po gubicima zaposlenja i prihoda je Nemačka, druga je Italija, pa Francuska, Španija i Britanija. Ukupno, tih pet vodećih zemalja EU gube preko milion radnih mesta i 62,2 milijarde evra dohotka.

Sasvim sigurno, šteta je veća na ruskoj strani, ali se zbog endemske netransparentnosti teže može procenjivati. Pokušavajući da ublaži paniku, rusko ministarstvo finansija je nedavno saopštilo da je privreda izgubila 40 milijardi dolara (35 miljardi evra) neostvarenih prihoda od izvoza i oko 100 milijardi dolara (89 milijardi evra) od umanjenih prihoda od nafte. Omer je logičan, jer 60 odsto ruskog izvoza čine fosilna goriva. Takođe nepotpun, ali ipak najpouzdaniji indikator je kurs rublje, koji se od 32 rublje za 1 dolar 19. juna popeo na 56, zatim 20. juna na 72 rublje za dolar, ali je posle samita zapadnih vođa i muke da se izgura pooštravanje sankcija 22. juna, pao na 61 rublju za dolar. Dakle, gotovo dvostruko više rubalja za dolar, a to znači obezvređivanje plata, štednje, nestašice i povećanje cena svega, pa i hrane. Ruska centralna banka bacila je na tržište preko 150 milijardi dolara kako bi ublažila pad rublje. Krivulja kretanja kursa pokazuje da su američki pritisci uz bučno navijanje Poljske i pribaltičke trojke pogurali spekulacije na berzama, ali da je nezadovoljstvo ekonomskim posledicama sankcija, uprkos prihvaćenim pooštrenjima mera prevagnulo nad berzanskim hazarderskim kalkulacijama, te da su ekscesi, sa iskakanjima kursa na trenutke čak preko 80 rubalja za dolar, lako “ispeglani”. Putinova intervencija na ekonomskom samitu u St Peterburgu da “Moskva ima potrebu za Evropom i obratno”, pokazuje tendenciju popuštanja, uprkos žestini verbalnih pretnji sankcijskih jatrebova. Sa Rusijom se ipak neće preći sa neuspelih sankcija na vojne akcije; suviše je velika i opasna za takve poduhvate.

U studiji “Istorijska lekcija sankcija: Ni rat ni mir”, autori Dejvis i Engerman dokazuju da nema sankcija koje nisu nanele štetu i onome ko ih nameće. Ipak, gubitak izražen u BDP procentima kreće se, zavisno od oštrine i moći zemalja koje ih diktiraju, u omeru od 1:2 do 1:10 na štetu onoga ko trpi sankcije. Manje razvijene zemlje sa niskom privrednom aktivnošću i stanovništvom već sviknutim na niski nivo standarda, fleksibilnije prihvataju pogoršanje života. Štaviše, sankcije pojačavaju nacionalnu koheziju, a nekad mogu da traju u nedogled. Primer je Kuba koja je 52 godina trpela sankcije SAD i njenih saveznika, obznanjene Cuba Assets Control Regulations Act-om iz 1963. godine. Dakako, to se odražava na standard građana Kube, prosperitet zemlje i njen veoma ograničeni tehnološki napredak.

Ne biva da neka mala zemlja proglasi sankcije nekoj većoj i jačoj. Dakle, sankcije su mera kojom se služe jaki i veliki u nameri da disciplinuju male i neposlušne, i njihova težina se najčešće gradira prema otpornosti sankcionisanoga. Postoje diplomatske, ekonomske, finansijske, vojne, sportske i individualne sankcije, i to različitih stepena intenziteta. Kao i svuda, i ovde prednjače SAD koje, ako sam uspeo dobro da pobrojim, u ovom trenutku imaju aktivne sankcije prema 33 zemlje širom sveta! Nevolja je u tome što vrlo često sankcije, ukoliko ne daju željene rezultate, eskaliraju u otvorenu vojnu akciju. To smo videli. Efikasnosti radi, zemlja koja nekome proklamuje sankcije pokušava da za to privoli što veći broj drugih zemalja, koje igraju ulogu neke vrste sponzora, budući da najčešće nisu baš naročito zainteresovane, a ne mogu da odbiju solidarnost sa svojim “bosom”. Najbolje i politički najjače pokriće je ako se uspe da Ujedinjene nacije postanu pokrovitelj tog ne naročito moralnog poduhvata.

Aktuelne sankcije Rusiji dokaz su više za sumnju u etičke vrednosti sankcija. Naime, kako one pogađaju pre svega nevine građane koji nisu imali udela u konfrontaciji, niti su srećni zbog političara koji su ih uvukli u sukob, to je kao pravednosti radi uveden korektiv individualnih sankcija protiv upravljačke grupe političara i poslovnih ljudi. Upravo sankcije Rusiji otkrivaju kolika je farsa sve što se proklamuje. Evropska komisija je objavila listu političara, menadžera, funkcionera obaveštajnih službi i uticajnih ličnosti kojima se zabranjuje ulazak na njenu teritoriju i obavljanje bilo kakvih aktivnosti, uz zamrzavanje njihove imovine koja se nalazi u bankama EU. Tekst te odluke završava se rečima: “Sankcije će biti primenjene u svim zemljama članicama Unije”. Kako to izgleda? Španija, Malta, Finska, Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Mađarska, Litvanija među prvima su saopštile da je izvršena privremena konfiskacija imovine osoba sa crne liste. A kod njih je ta imovina zanemarivo mala.

Kako stvari stoje tamo gde je većina imovine prokazanih? U Nemačkoj je sa velikim publicitetom obavljena konfiskacija dva trkačka konja u vlasništvu predsednika Čečenske republike Kadirova, koji se zajedno sa Rusima našao na listi. Na zahtev novinara da saznaju šta je sa novcem, Bundesbanka je izdala saopštenje da su blokirani privatni računi ruske elite u ukupnom iznosu od 124.346 evra. Toliko ruski tajkuni potroše za jednu noć kad se raspištolje! Kipar, za koji postoji bojazan da će potonuti pod teretom ruskog kapitala, zamrznuo je račune u ukupnom iznosu od 120.000 evra! Najefikasnija od svih evropskih zemalja je ispala tradicionalno neefikasna Italija, koja je zaplenila čak 30 miliona evra ruskom multimilijarderu Arkadiju Rotenbergu. I to je sve.

Sankcije su podrazumevale i političku izolaciju Rusije, odnosno njenog predsednika Putina. Rezultat je da su u poseti Putinu, koga je valjalo kazniti, bili predsednik Kipra Anastazijades, italijanski premijer Renci, grčki premijer Cipras… Počeo je da se stvara antisankcijski blok Mađarske, Slovačke, Austrije i Španije, ali je enegrično blokirano njegovo uobličavanje. “Najverovatniji ishod je da se niko neće otvoreno angažovati protiv sankcija, ali će raditi sve kako bi one što pre bile obustavljene”, reči su britanskog diplomate Jana Bonda.

Jedan od istraživača sankcija, Brus Barlet (Bruce Barlett), svoj pregled njihove neefikasnosti podupire masom primera i tabela, prema kojima imam osobnu slabost. Sažimam saldo jedne od njih: od 1973. do 1984. godine Amerika je uvela 47 sankcija raznim zemljama. Od toga se 12 može svrstati u uspešne, dok je 35 neuspešnih. Najdublji neuspesi su u kategorijama promene političke elite: 9 uspeha i 23 neuspeha, i među vojnim sankcijama, od kojih su preduzete dve i obe se svrstavaju u kategoriju neuspeha.

Dakako da mnoge zemlje zaslužuju opresivne mere disciplinovanja, ali za ovih nekoliko hiljada godina bio bi red da su politički umovi velikih sila smislili nešto efikasnije od unazađivanja drugog, traćenjem tuđeg ali i sopstvenog dohotka i perspektive.

Biznis i finansije, 25.06.2015.

Peščanik.net, 26.06.2015.