Sve se nekako čini da će se za koji dan malo ko sećati šta se to dešavalo u Sarajevu 2. juna. Još će ispasti da je Milorad Dodik bio na dobrom tragu kada je tok pompezno najavljene, a brzopotezno okončane Međunarodne konferencije o zapadnom Balkanu ocenio kao evrobalkansko pozorište, bez ambicije da se ode dalje od uglađenog diplomatskog protokola i ponudi nešto više od već izanđalih fraza i tapšanja po ramenima. Doduše, ne kaže to banjalučki mešetar sa dozom nekakve rezignacije. Naprotiv, njemu je, zapravo, drago što se, eto, pokazalo da ni tzv. međunarodna zajednica nije mnogo kreativnija od raspojasanih balkanskih političara, u koje i sam zauzima jedno od vodećih mesta.
Sve je pre i u toku sarajevskog samita više ličilo na svojevrsno otaljavanje posla, zadatka koji je predsedavajuća EU Španija preuzela na sebe ne bi li amortizovala gorak ukus kraha prethodnog pokušaja okupljanja na Brdu kod Kranja i okončala svoj polugodišnji mandat „grandioznim uspehom“. Činjenicom da joj je pošlo za rukom da na jednom mestu okupi sve balkanske lidere kako bi im uručila poruku koju oni znaju još od poslednjeg istovetnog skupa u Zagrebu pre deset, a ponovljena u Solunu pre sedam godina – da zemlje zapadnog Balkana imaju evropsku perspektivu. Doduše, ona (perspektiva) je sada usporenija nego ikad, nije baš nekakav prioritet oko koga se relevatne evropske države otimaju, ali sasvim dovoljna da nepouzdane balkanske nacionalne vođe drži pod kakvom takvom kontrolom u nadi da će se „evropska perspektiva“ u dogledno vreme pretočiti u konkretan integrativni aranžman. Sarajevo je, u stvari, pokazalo da Brisel ima prečih briga da, posle Grčke, upravo predsedavajuću Španiju spašava od mogućeg ekonomsko-finansijskog kraha, nego da se bavi uobičajenim unutarbalkanskim igrama i marifetlucima. Njemu, novom vrhu EU, najbitnije je što je po prvi put Beograd i Prištinu doveo za isti sto, uprkos, istini za volju, pomalo komičnim naporima da se nađe volšebna formula prisustva, kojom će i Srbija i Kosovo sebe proglasiti nekakvim pobednikom.
Ma koliko trudila da to ne pokaže, Evropska unija je ipak, manje-više, diskretno stavila do znanja da je umorna od proširenja, da bi najrađe, posle Hrvatske, čije se učlanjenje očekuje za godinu-dve dana, dala sebi duži predah kako bi konsolidovala svoje redove, računajući da će sadašnji, uglavnom, ekonomsko-monetarni potresi, neminovno izazvati i političke turbulencije. Unija, zapravo, traži način kako da to saopšti zemljama zapadnog Balkana a da to ne produbi ionako već zahuktali trend porasta rezignacije i razočarenja zato što se region, kad su u pitanju evropske integracije, sistematski gura na marginu. Naravno, zvanično to niko neće reći, čak ni oni koji osećaju najveću averziju prema balkanskom prostoru, poruka će, manje-više, biti uvijena, posredna, kao upozorenje da više neće biti nikakvog popuštanja i labavljenja kriterijuma, još manje prijema „u paketu“. Naprosto, Unija više ne sme sebi dozvoliti da joj se (rđavo) iskustvo sa preuranjenim prijemom Rumunije i Bugarske ponovi.
Dakle, sve zemlje regiona ostaju u igri, a kad će koja u Uniju zavisiće od toga koliko brzo i revnosno ispunjava uslove za prijem. Kako sada stvari stoje, mogući termini, osim u slučaju Hrvatske, neće biti kraći od jedne decenije. To što se u pozamašnom vremenskom intervalu dešava sa Turskom, koja je kandidat za prijem sa najdužim stažom, može lako zadesiti i države sa prostora bivše Jugoslavije, koje su, koliko juče, bile uverene da je njihov ulazak u EU samo pitanje trenutka. Poučena iskustvom učlanjenja podeljenog Kipra, a i graničnim sporovima Slovenije i Hrvatske, Unija sada menja taktiku i, umesto da izigrava arbitra u rasplitanju međudržavnih konflikata, prepušta tim zemljama da ih, kako znaju i umeju, sami prethodno reše. Takav pristup, s jedne strane, oslobađa odgovornosti Evropsku uniju ako „stvari na terenu ne idu željenim tokom“, a, s druge, poslužiće joj kao sjajan alibi da uključivanje rovitog i isfrustriranog ratovima i nacionalističkim nasiljem i mržnjom zapadnog Balkana u evropske integrativne tokove prolongira u nedogled. Bar dok i sama ne dođe do zaključka da su se balkanske zemlje u međuvremenu dovoljno upristojile i civilizovale, ili, pak, da je taktika Brisela dala suprotan efekat – podstakla obnavljanje regionalnih sporova, atavizama i konflikata.
Čini se da je u tom kontekstu pozicija tri države – Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije – najnepovoljnija, ma koliko se one same trudile da svoje izglede prikažu u mnogo povoljnijem svetlu. Sve tri su u nekom obliku zamrznutih evrointegrativnih procesa, pa Brisel naprosto iščekuje da one same malo više porade na tome da uklone prepreke na putu ka Evropi. Iako srpska politička i medijska propaganda nastoji da stvori utisak kako je prijem Srbije u EU maltene gotova stvar (samo još da se ispoštuje procedura), stvari stoje kudikamo drugačije i, naravno, nepovoljnije. Ako Ratko Mladić i Goran Hadžić više i nisu neka naročita prepreka, bar ne u ovoj fazi kada zvanični Beograd očekuje ratifikaciju SSP, sada je više nego jasno da Srbija neće moći u EU ukoliko prethodno ne reši „svoj problem“ sa Kosovom. Drugim rečima, da prizna realnost da je na Balkanu formirana nova država s kojom se moraju uspostaviti podnošljivi susedski odnosi.
Srbija, doduše, velike nade polaže u buduću presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu o legalnosti (samo)proglašene kosovske nezavisnosti, ali joj već stižu signali, kako iz Brisela tako i iz Vašingtona, da presuda, ma kakva bila, neće u osnovi ništa promeniti. Kosovska nezavisnost je za njih završena priča i samo je dilema da li će tu činjenicu Srbija prihvatiti ili će se, kako to agilni ministar Jeremić učestalo ponavlja, radi Kosova odreći Evropske unije. Beograd je svestan činjenice da mu je manevarski prostor uzak, da mora da pravi kompromise tako što će prihvatiti da se Kosovo nađe na skupu u Sarajevu ili se, pak, načelno saglasiti da, čim presuda iz Haga bude saopštena, započne pregovore sa kosovskim vlastima o regulisanju tzv. tehničkih pitanja međusobnih odnosa. Neki analitičari smatraju da je upravo ishod „ilegalnih“ izbora u severnom delu Kosovske Mitrovice, po kojima stranke vladajuće većine u Beogradu, u ukupnom zbiru, imaju priliku da formiraju vlast, zapravo, neka vrsta „pripremnih radova“ za uspostavljanje srpsko-albanskog dijaloga, koji se, doduše, neće baviti statusnim pitanjima, ali bi pod određenim okolnostima mogao da pokrene debatu o modalitetima moguće teritorijalne podele Kosova. U Briselu i Vašingtonu se, međutim, smatra da bi svaka pomisao na podelu bila otvaranje balkanske Pandorine kutije, koje ionako izmrcvareni region teško može da podnese. Zato se i poručuje da bi insistiranje na razgraničenju sa kosovskim Albancima praktično Srbiji definitivno zatvorilo vrata Evropske unije.
Očekivalo se da će se u Sarajevu možda podrobnije razgovarati o Bosni. To se, međutim, nije desilo, osim na margini skupa i u bilateralnim susretima. Brisel je, doduše, pohvalio angažman bosanskih političara (posredovanjem Turske, pre svega) u uspostavljanju povoljnije regionalne saradnje sa susedima (susret predsednika Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore u okviru obeležavanja jubileja Igmanske inicijative), ali je i upozorio da je od toga važnije uneti više reda unutar same BiH, među nacionalnim entitetima i liderima. Pod tim evropski zvaničnici pre svega podrazumevaju ustavne reforme koje će ojačati ingerencije centralnih državnih institucija i uspostaviti ambijent koji će omogućiti da se Bosna konačno oslobodi međunarodnog protektorata.
Što se, pak, Makedonije, zemlje koja punih pet godina u statusu kandidata čeka na početak završnih pregovora za ulazak u EU, tiče, priča je, reklo bi se, najsumornija. Evropska unija je u međuvremenu iracionalni spor sa Grčkom oko naziva države pretočila u ultimativni politički uslov Skoplju, što je Makedoniju dovelo u krajnje neugodnu situaciju: da prihvati grčke ucene i promeni ime države, nacionalni identitet, jezik, grb, himnu, zastavu, Ustav, revidira svoju kulturu i istoriju, što bi za nju bilo ravno katastrofi, ili, pak, da sve to odbaci i oprosti se od evropskih integracija. Nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da ubedljiva većina građana, uglavnom makedonske nacionalnosti, smatra da pregovore sa Grčkom treba prekinuti, što je dalo krila vladajućoj partiji VMRO-DPMNE da krene u novu opsežnu kampanju prkosa i „očuvanja nacionalnog dostojanstva“, koja je u Briselu protumačena kao svojevrsno odustajanje Makedonije od puta u EU i NATO.
O svemu tome se u Sarajevu nije govorilo. Kao da je i sam organizator pristao na logiku nekih evropskih političara da odlazak u prestonicu BiH ne bi smeo da bude više od – egzotičnog izleta.
Peščanik.net, 04.06.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
