To se jednom moralo desiti. U državi, u kojoj se sve svodi na to ko će koga pre i drskije prevariti, na isprepletenost interesa stranačkih štabova i lidera i tajkunskih „paukovih mreža“, dakle, spregu politike i novca (ma kakvog je porekla), bilo bi pravo čudo kada nešto što je godinama funkcionisalo skoro besprekorno, naprosto ne bi jednom – puklo. A puklo je, upravo ovih dana, nagoveštavalo se to, doduše, i nešto ranije, ali se oklevalo i kalkulisalo šta kome odgovara.

Gromoglasno, kako je to i uobičajeno kad su u neku aferu upleteni političari, „misteriozni“ tajkuni, „ugledna“ medijska imena, a, opet, nedovoljno jasno da bi se bez problema razaznalo šta je ko i kako muvao. Puklo je možda zato što je u međuvremenu od „tranzicionog“ kolača (Srbije) ostalo premalo da bi se zasitili narasli apetiti svih mogućih profitera, mešetara, korupcionaša i „nacionalnih dušebrižnika“, a sasvim sigurno zato što ovde caruje logika da si mi „brat“, „prijatelj“, „saveznik“ sve dok su tvoji prsti dalje od mog plena.

I zbilja – jesu li nečiji (nemačkog medijskog koncerna WAC) prsti bili preblizu „tuđem vlasništvu“, kada su se, posle jedne „nacionalne institucije“, kuće Politika, nameračili na još jednu, kako je srpski nacionalisti, branitelji lika i dela Milana Beka i Manojla Vukotića nazivaju, narodnu ikonu – Večernje novosti. Izgleda da jeste i tu, kako se čini, nema praštanja. „Ljubav“ je pukla, ali ne toliko zbog toga što Bodo Hombah želi da uspostavi monopol nad štampanim medijima u Srbiji (tako nešto Nemci nikad nisu krili, a što je i slučaj u susednim državama), koliko zbog procene domaćih gospodara naših života i sudbina da je WAC, time što je „prekršio“ specifičnu „zaveru ćutanja“, kojom je bila obavijena prodaja tiražnog i profitabilnog polutabloida u vreme vlade Vojislava Koštunice, i počeo da „igra neku svoju igru“, zapravo, iscrtao anatomiju jedne mnogo krupnije priče o zakulisnim radnjama, mešetarenju, političkim i tajkunskim trgovinama i ucenama, beskrupuloznosti, neviđenoj („lobističkoj“) korupciji. Svojevrsnom nasilju koje je opravdanje našlo pod uvek zgodnim izgovorom „odbrane i zaštite nacionalnog ponosa, dostojanstva i institucija od nasrtaja antisrpskog prljavog kapitala.“ Čak je i sam WAC, priviknut i prilagodljiv svakojakim balkanskim ujdurmama, kome je, inače, profit i samo profit važniji od svake moralističke priče o slobodnom i profesionalnom novinarstvu, bio jako iznenađen količinom „prljavog veša“ i veličinom, dubinom i snagom sprege srpske politike i tajkuna.

Kada je Zoran Đinđić, na početku svog (kratkog) premijerskog mandata sa Hombahom dogovorio da WAC preuzme polovinu vlasništva nad Politikom, na mah se poverovalo da će to biti „revolucionarna promena“, koja će učiniti da se mediji u Srbiji konačno oslobode političkog tutorstva. Još pride: da će dolazak jednog krupnog evropskog medijskog koncerna zaustaviti dalji sunovrat ove „nacionalne institucije“, započet sredinom 80-tih pre i posle Osme sednice, a doveden do „savršenstva“ tokom čitave poslednje decenije prošlog veka. Očekivalo se bar toliko da Nemci ne dozvole da Politika i dalje drži otvorene stranice za sve oblike nacionalističkog nasilja. Ispostavilo se, međutim, da je takvo očekivanje, pre svega, građanske Srbije, kojoj je bilo preko glave nacionalističkog (medijskog) ispiranja mozgova tokom ratova i sveukupne propasti Srbije, bilo preveliki zalogaj (poslovni rizik) i za poslovno inventivne Nemce.

Nakon Đinđićevog ubistva marta 2003. i dolaska Vojislava Koštunice na vlast, Nemci su shvatili da je nacionalizam u Srbiji uobičajena stvar kojoj nije preporučljivo otvoreno se suprotstavljati. Našao se WAC pred (ne)očekivanim iskušenjem: postao je meta osokoljenih nacionalističkih krugova, pre svega književnika, filmskih režisera, akademika, političara i ekspresno rehabilitovanih perjanica Miloševićeve medijske torture, koji naprosto nisu mogli da prihvate činjenicu da je jedna od tri „neprikosnovene nacionalne institucije“ u rukama privatnog kapitala spolja, pogotovo „omraženih Nemaca.“

Započeo je sistematski pritisak da se ta „anomalija“ ukloni, rovarilo se protiv novih vlasnika i u kući i oko nje, povlačili su se potezi kojima bi se WAC primorao da se „dobrovoljno povuče“ iz Srbije. Nemački odgovor je bio jednostavan i pragmatičan: ugovor se mora poštovati, nama pripada rukovođenje finansijama, vama uređivačkom politikom. Klonili su se bilo kakvog učešća u odabiru kadrova koji će „kreirati“ uređivački koncept Politike. U stvari, ni jedno ni drugo tada nije funkcionisalo. Gubici su se gomilali, nestajala su „čuvena“ Politikina izdanja, među kojima i Politika Ekspres, matični list je postao podstanar u sopstvenoj kući, koja je zbog prethodnih dugova Miloševićeve uređivačke ekipe na čelu sa Draganom Hadži Antićem, postala vlasništvo Komercijalne banke. Na čelo lista i svih drugih važnih funkcija u Politici dovođeni su provereni Koštuničini kadrovi. Politika je, tako, tavorila, ponovo je postajala poligon za isprobavanje snage srpske političke i nacionalističke elite. Neretko, opet bi nekim povodom zasijala punim sjajem – Odjeka i reagovanja.

Motivisan isključivo finansijskim motivima WAC se, dakle, lišio bilo kakvog uticaja na uređivački koncept prepustivši ga proverenim kadrovima bećkovićevsko-kusturičevskog profila i, tako, praktično postao finansijski promoter obnovljenog srpskog nacionalizma u nekakvoj „demokratskoj“ Koštuničinoj varijanti. Posvetio se ukrupljavanju svoje „imperije“ u Srbiji kupovinom još jedne režimske kuće, novosadskog Dnevnika, i prodajne mreže bivše Štampe, sa jasnom namerom da sve to zaokruži posedovanjem Večernjih novosti. Tu su se, izgleda, i sami Nemci preračunali, jer su upravo prešli na teren koji su domaći političari i tajkuni smatrali svojim i na kome se već nekoliko godina uspešno isprobava vitalnost prepoznatljive simbioze politike, tajkuna, kapitala „nepoznatog“ porekla, korupcije. Insistiranjem da kupe većinski paket Novosti (a tvrde i da im je pošlo za rukom, samo im država to još ne potvrđuje) i doskorašnje firme Stanka Subotića Future plus, kao da su u WAC-u povukli đavola za rep.

Zakoračili su u krajnje riskantnu zonu obelodanjujući mnoge pikantne informacije kako su se plaćale usluge za kupoprodaju Novosti, čak i sopstvenu ulogu u podmićivanju važnih aktera koji bi „logistički“ mogli da pripomognu da se još jedna velika novinska kuća nađe pod okriljem nemačke kompanije. Sve to, u kombinaciji sa jako intrigantskom i zanimljivom ispovešću „odbeglog“ Stanka Subotića, ojačalo je ionako već stvorenu predstavu o „tamnoj strani“ srpskog modela privatizacije. Naročito, medijske. O umešanosti države, političkih stranaka Koštuničine vlade, „uglednih“ domaćih tajkuna, pravno-finansijskim marifetlucima visokog kalibra, mitu i korupciji.

Svoj udeo u tome ima i Tadićeva vlast, koja je dugo ignorisala učestale zahteve, čak i posle Subotićevog posrednog iskaza i WAC-ovog objavljivanja nekih podataka o isplaćenim i dogovorenim naknadama za usluge, da se istraži kako su prodati Luka Beograd i Večernje novosti. Takva reakcija je usledila tek onda kada je Bodo Hombah poslao Tadiću pismo u kome ga obaveštava da je WAC odlučio da se povuče iz Srbije, da se više neće prilagođavati balkanskom modelu otvorene tržišne utakmice, da će, takođe, rasprodati svoje vlasništvo, ali i da ne odustaje od „već obavljene kupovine Novosti.“ Upravo ovo poslednje, WAC-ovo preuzimanje firme Milana Beka, koja poseduje oko 24 odsto vlasništva nad Novostima (prema ugovoru između nemačke firme i srpskog biznismena), kao i najava da će Nemci to isto učiniti i sa preostale dve Bekove firme, sa ukupno 63 odsto vlasništva nad ovim listom, primoralo je srpsku vladu da tužilaštvu naloži policijsku istragu. A, opet, nije baš u ugodnoj poziciji: da bez pardona istraži ko je šta i koliko muvao u kupoprodaji Novosti i tako skine sa sebe bilo kakvu odgovornost i efektno demantuje prilično uverljive priče u javnosti o svojevrsnom amnestiranju (radi mira u kući) svih onih koji su se na privatizaciji Novosti pošteno omastili. Ili, pak, policijsko-istražnu predstavu izvesti do kraja tako što će i vuk biti sit i sve ovce na broju. Što će reći, osloboditi se „neugodnog svedoka“ u obliku nemačkog koncerna WAC, odnosno primorati ga da svoje vlasništvo nad Politikom, Novostima, Dnevnikom i Štampom, uz određenu kompenzaciju, prepusti državi, čime bi aktuelni režim, lakše nego što je očekivao, uspostavio punu kontrolu nad medijskim prostorom.

Takvoj (eventualnoj) ambiciji, međutim, ne ide u prilog žestok napad potpredsednika vlade Mlađana Dinkića na WAC, kada je svoju najnoviju političku transformaciju u vrhunskog populistu i demagoga obogatio odlaskom u redakciju Novosti i porukom da WAC-u treba zabraniti povratak u Srbiju. Tako nešto izjavljuje političar iza koga su ostali mnogi repovi nekih dosad nerazjašnjenih privatizacija, ali koji je apsolutno uveren da će njegovo shvatanje slobodnog tržišta, po kome država treba da određuje ko može a ko ne može da investira u Srbiju, naići na odobravanje, recimo – Angele Merkel. Biće, ipak, da se i „neuništivi“ Dinkić malo preigrao. Nemačka država će svakako umeti da odbrani interese svojih kompanija u Srbiji, Dinkić će možda dobiti još neke lokalne izbore, ali će Srbiji ostati u nasleđe teret i imidž države u kojoj vladaju haos, nered i sistemsko nasilje dnevne politike.

Uostalom, iz Evropskog parlamenta, od specijalnog izvestioca za Srbiju Jelka Kacina već je stiglo upozorenje da najavljeno povlačenje medijske grupe WAC baca senku na odluku EU da započne ratifikaciju SSP u nacionalnim parlamentima. Stoga, bilo bi jako zanimljivo ako bi, recimo, novopromovisani patriota Dinkić, u ime srpske vlade, u nemačkom parlamentu uveravao tamošnje poslanike zašto treba ratifikovati sporazum sa Srbijom. Tako bi se, možda, uklonila, kako reče Kacin, kontradiktornost da Srbija na jednoj strani teži ostvarivanju tesne ekonomsko-privredne veze sa EU i njenim članicama, za šta je SSP kamen-temeljac, a na drugoj da istovremeno član vlade traži da se uglednoj medijskoj kući iz EU, kakva je WAC, zabrani poslovanje u Srbiji.

 
Peščanik.net, 25.06.2010.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)