Prošlog četvrtka, kada je dopisnicima iz Kijeva već ponestalo jezivih opisa za sukobe na Majdanu posle 18. februara, koji je samo nakratko važio za najkrvaviji dan u istoriji nezavisne Ukrajine – dopisnici iz Silicijumske doline javili su da je Jan Kum preko noći postao milijarder.
Ukrajinski Jevrejin koji je 1992. sa mamom i bakom, jer za očevu kartu nije bilo para, otišao iz neke blatnjave selendrice kod Kijeva čim je postalo moguće napustiti istočni lager, Kum je ugovor o najvrednijoj akviziciji startap projekta u istoriji internet industrije potpisao na vratima socijalne službe u Kaliforniji, pred kojim je godinama stajao u redu za bonove za hranu.
Poređenja radi, za servisiranje inostranih dugova Ukrajina je ove godine dužna da izdvoji nešto manje od 19 milijardi dolara, koliko je plaćen Kumov WhatsApp. U tome, uzgred, verovatno neće uspeti bez ozbiljne pomoći sa strane, jer je po godišnjoj stopi zaduživanja od 13 procenata ukupan ukrajinski javni dug prošle godine prešao sumu od 72 milijarde dolara, dok je BDP po stanovniku dvostruko niži nego u Srbiji.
Jan Kum nije epilog tipične iseljeničke priče Ukrajine koja po svetu, pretežno u Americi i Kanadi, ima milionsku dijasporu marljivo građenu najmanje stotinu godina. Razlozi za njegov odlazak, međutim, gotovo su deo tradicije – američku useljeničku vizu zatražio je u strahu od antisemitskih progona usled rastućeg nacionalizma u zemlji. Za dlaku je izmakao hiperinflaciji kojom je svečano započela ekonomska tranzicija i nova akumulacija bede i siromaštva kojih se Ukrajina više neće osloboditi.
Još uvek se ne zna pouzdano gde se nalazi Viktor Janukovič, kojeg je ukrajinski parlament u subotu proglasio nesposobnim da obavlja predsedničke dužnosti, i šta uopšte planiraju građani sa jugoistoka zemlje koji su se na poziv lokalnih političara sklonih Rusiji digli na oružje da brane „suverenitet i integritet“ Ukrajine. Nejasno je i koliki je stvarni uticaj ekstremističkih partija i grupa koje traže učešće u novoj vladi naciolnalnog jedinstva. Jedina izvesnost je da se zemlja nalazi na ivici bankrota.
Unutrašnje granice
Pitanje inostrane pomoći raspaloj ukrajinskoj privredi bilo je neposredan okidač za tromesečne proteste u Kijevu, kada je vlast odustala od briselskog uputstva za ekonomske reforme i okrenula se sledećoj tranši ruskih kredita. Bes zbog još jednog kruga na vrteški koja Kijev treba ponovo da približi Moskvi, simbolu despotije i korupcije, proključao je na mešavini revolta osiromašenih građana i neostvarenih političkih ambicija nacionalnih lidera – dok po zakonu sudova spojenih u davnoj istoriji, za sobom povlači odgovarajuće reakcije na jugu i istoku zemlje, tamo gde je siromaštvo takođe endemsko ali su nacionalni lideri tek privremeno osujećeni nasilnim odvajanjem od Rusije.
Iako su pretnje proruskih političara upućene iz Harkova, nekadašnjeg glavnog grada na istoku Ukrajine, najveća bura očekuje se na Krimu, poluostrvu u Crnom moru gde se nalazi baza ruske flote – za koju Moskva plaća jeftinu rentu po specijalnom ugovoru o ceni gasa i tranšama kredita – i gde više od dve trećine stanovnika govori ruski a Rusima se pretežno i oseća. Kažu da je Nikita Hruščov, nekadašnji prvi čovek ukrajinske komunističke partije zadužen za čistke i sovjetizaciju odnarođenih delova republike na zapadu, verovatno bio pijan kada je 1954. ruski Krim pripojio sovjetskoj Ukrajini.
Na referendumu marta 1991. na kojem se u preostalim sovjetskim republikama (baltičke su se već otisnule) rešavala sudbina saveza, rekordnih 88 odsto stanovnika Krima glasalo je u prilog države na umoru. Kada je devet meseci kasnije Ukrajina raspisala referendum o nezavisnosti, sa Krima su stigle najbednije cifre u prilog samostalnosti. Tokom devedesetih, autonomni parlament Krima dva puta je bezuspešno proglašavao svoj ustav i nezavisnost. Jurij Lužkov, notorni moskovski gradonačelnik, devedesetih je proglasio Krim distriktom Moskve.
Proruske separatističke strasti sa Krima obrađene su još 1993. u analizi koju je navodno sastavila CIA, a koja je predviđala da će se teška ekonomska kriza u Ukrajini razvijati po uzoru na događaje u Jugoslaviji. Sličnosti su bile upadljive; u zimu te godine hiperinflacija je na dnevnom nivou proždirala vrednost života u Ukrajini a jedinu razonodu u teškim danima pružalo je raspirivanje tenzija među Ukrajincima na zapadu i Ukrajincima i Rusima na jugoistoku.
Strasti su se primirile početkom 1994. kada su Ukrajina, Rusija i Amerika potpisale trojni sporazum po kom je novostvorena država pristala da na ruski otpad isporuči sve nuklearne bojeve glave koje su se po raspadu Sovjetskog saveza zatekle na njenoj teritoriji, a koje su je nakratko učinile trećom nuklearnom silom u svetu. Moskva se sa svoje strane obavezala da će poštovati postojeće granice.
Nuklearno nasleđe iz sovjetskih dana u Ukrajini je, ipak, obeležila katastrofa – eksplozija reaktora u Černobilju, gradu oko stotinu kilometara severno od Kijeva, uz granicu sa Belorusijom. Do nedavnog u japanskoj Fukušimi, Černobilj je bio najteži nuklearni incident u istoriji. Ostao je na vrhu liste po katastrofalnom odsustvu elementarnih mera bezbednosti.
Granice izdržljivosti
Eksplodiralo je negde posle ponoći u petak 26. aprila 1986. Vikend su stanovnici proveli u bezbrižnom tumaranju na otvorenom, nesvesni da se radijus kontaminacije već širi stotinama kilometara. U ponedeljak ujutru je radnik iz nuklearke u Švedskoj na ulazu u postrojenje aktivirao alarm koji mu je očitao povišenu radijaciju na đonovima cipela. Stvar se više nije mogla kriti i konačno je te večeri iz Moskve emitovana štura potvrda o „manjem incidentu“. Gorbačov je o Černobilju progovorio tek dve nedelje kasnije, da bi optužio zapadne medije za širenje zlonamernih laži. Deset dana posle eksplozije, 6. maja, ukrajinsko ministarstvo zdravlja izdalo je preporuke građanima Kijeva da ostanu u kućama, ne jedu zeleno povrće i ne piju mleko.
Oko pet miliona ljudi bilo je direktno izloženo radijaciji iz Černobilja; procenjuje se da je u prvom talasu umrlo do osam hiljada, dok se opšte posledice mere i danas. Među njima se posebno izdvajaju višestruki porast pojave raka tiroidne žlezde kod dece, kao i različita psihijatrijska stanja tipična za traumu životarenja u iščekivanju teške bolesti i smrti.
Neposredan uzrok eksplozije ostao je predmet sporenja usled uzajamnog nepoverenja sovjetskih i međunarodnih istražitelja; izvesno je, međutim, da je uvod u tragediju bio eksperiment naživo koji se oteo kontroli.
Milionske žrtve isprobavanja sumanutih ideja zapravo su obeležje istoriju Ukrajine u 20. veku, bez obzira na sfere uticaja i zastupljenost ruskog ili ukrajinskog jezika. U odnosu na tzv. veliku glad iz 30-tih, političke čistke i nacističku okupaciju, Černobilj je u ukrajinskom iskustvu nesreća niže vrste.
Ispočetka se činilo da će stvari u Sovjetskom savezu konačno doći na svoje mesto, bar kad je reč o nacionalnom identitetu i smirivanju kulturološke gladi Ukrajine, kad je već san o samostalnosti ostao jalov. Na prvi talas terora nije se dugo čekalo; sistematski progon seljaka, poljoprivrednika i trgovaca u okviru dekulakizacije, „istrebljenja čitave klase“, i opsežne „agrarne reforme“ u obliku rekvizicija hrane, stoke i njiva i kolektivizacije proizvodnje, najteže su pogodile Ukrajinu, „žitnicu Evrope“ i dobrog dela sovjetske Azije.
Izgladnjivanje stanovništva sistematskim izazivanjem nestašica hrane započelo je već 20-tih, ali će početkom sledeće decenije dosegnuti neizrecive razmere. Umesto eufemizma „velika glad”, danas istoriografija smrt miliona ljudi 1932. i 1933. opisuje adekvatnijim izrazom – „gladomor”, holodomor, jer je reč o planski izvedenom genocidu u kom je prema različitim procenama umrlo između 3 i 5 miliona ljudi, od čega dve trećine samo u Ukrajini. Istovremeno, holodomor je i dalje jedno od najslabije istraženih i opisanih stradanja u ljudskoj istoriji. Paralelno sa kolektivizacijom na selu, po gradovima su sprovođene masovne političke „čistke“ koje su u nekoliko talasa takođe zbrisale milione. Konačno, prisilne deportacije ispraznile su Ukrajinu od Poljaka, Krimskih Tatara i drugih manjinskih zajednica.
Do početka Drugog svetskog rata desetkovana je populacija Ukrajine, na čijoj će se teritoriji odvijati i najveći deo istočne nacističke kampanje. Od 1942. do 1944. preko dva miliona Ukrajinaca deportovano je na prisilan rad u Nemačku.
Zagranični mitovi o identitetu
Najveća krajina na svetu, tokom čitave istorije rasparčavana među evropskim silama, Ukrajina je čini se prvi i poslednji put bila poželjno mesto za život negde u 9. veku nove ere, kada su vikinzi iz plemena Rus na svom trgovačkom putu Dnjeprom od Baltika do Crnog mora počeli usput češće da se zaustavljaju. Kijevska Rus nastala je na plodnom tlu i razvila se u raskošno malo kraljevstvo koje će Mongoli zbrisati u jednom naletu. Iz tog vremena datira i jedan od temeljnih identitetskih sporova koji traje do danas – Rusi tvrde da su se slavni preci tada pokupili i preselili na sever, ka Moskvi, ostavljajući za sobom otpatke kulture koja će zauvek ostati „mala Rusija“ a njeni stanovnici mali Rusi, Rusini (teorija s kojom se vojvođanski i ostali srednjoevropski Rusini i Ukrajinci neće sasvim složiti); pogranična provincija zgodna za političke razmene sa rivalima i ubiranje danka u hrani i ljudstvu kad zatreba. Budući da je dobrim delom bila izložena vekovnom zapadnom uticaju, „organska“ ruska kultura iskvarena je u Ukrajini, posebno njenoj najzapadnijoj provinciji Galiciji, Galičini, koja je i centar ukrajinskog nacionalnog identiteta razvijanog pod represijom Poljske u 17. i 18. veku a zatim i u „proleću naroda“ za vreme Austrougarske.
Prisilna polonizacija je u nekoliko navrata ostavila neizbrisive tragove u kulturi Ukrajine. Jezik na zapadu zemlje danas više nije sasvim isti kao onaj kojim se govori par sati vožnje dalje na istok; u 16. veku je osnovana tzv. unijatska crkva, koja je sačuvala sve ključne vizuelne i dogmatske odlike pravoslavne crkve, s tom razlikom što je prihvatila vrhovno starešinstvo rimokatoličkog pape. Polonizacija je iskorenjivana prisilnom rusifikacijom, koja je ove uticaje potiskivala iz obrazovanja i politike. Ruski uspesi najveći su na krajnjem istoku i jugu zemlje, gde se govore ruski i rusifikovana verzija ukrajinskog. Kada je bilo potrebno, rivali su uzgajali i ukrajinski nacionalizam – Rusima je on bio zgodna protivteža Poljskoj, Austriji je bio protivteža Rusiji. Početkom 20. veka osnovana je autokefalna pravoslavna crkva, zakonom zabranjena sve do raspada Sovjetskog saveza. Dve verzije istorije, kulture, jezika, smisla – i danas su bitno različite.
Putopisci i svedoci kažu da se sreću u Kijevu, na dve obale reke Dnjepar, „prirodne“ granice zapadne i istočne Ukrajine. Još jedno rodno mesto evropske legende o drevnom sukobu Zapada i Istoka, poznate i na Balkanu.
Holokaust
Osim rusofilskog separatizma, posmatrači a naročito učesnici kijevske krize danas strahuju od ukrajinskog nacionalizma u njegovom najekstremnijem obliku. Političke partije i udruženja sa krajnje desnice neskriveno se oslanjaju na istorijsku nit koja vodi do nekih od najsramnijih poglavlja u istoriji Ukrajine.
Odgovarajuća ilustracija kolokvijalne tvrdnje o antisemitizmu starom koliko i istorija Jevreja biće podatak da je najstarija sačuvana pisana beleška o Jevrejima na teritoriji današnje Ukrajine zapravo izveštaj o antijevrejskom nasilju sredinom 16. veka.
Jevreja u Ukrajini danas ima manje od polovine jednog procenta. Do početka Drugog svetkog rata činili su nešto manje od 10 odsto stanovništva sovjetske Ukrajine, da bi tokom okupacije više od polovine bilo istrebljeno. Ukrajinska Galicija ostala je bez 90 odsto svojih Jevreja. Nacistima je posao olakšan vekovnim progonom Jevreja po istoku Evrope, pa tako i u Ukrajini. „Granicu naselja“, uredbu o jevrejskim getima, nacrtala je još Katarina Velika 1791. dok će vek kasnije zloglasnim majskim zakonima Jevreji izgubiti sva građanska prava, od zabrane vlasništva i iznajmljivanja zemlje, glasanja i biranja za opštinske uprave do zabrane učešća u pravosudnim telima i upravama medicinskih i školskih ustanova. Školovanje je bilo ograničeno posebnim kvotama za Jevreje, kojima je za stanovanje u gradovima bila potrebna posebna dozvola.
U 19. veku antisemitizam kao „socijalizam za imbecile“, kako su to govorile nemačke socijaldemokrate koje će imbecili uskoro poraziti, u Ukrajini je doživeo puni procvat. Prvi „moderni“ pogrom zabeležen je u primorskom gradu Odesi 1871. kada je grupa pijanih mornara u prolazu počela da kamenuje jevrejske radnje i kuće: u trodnevnim neredima nije bilo puno mrtvih, ali su pljačke i progon postali model i za druga mesta. Uskoro će se otkriti da nekažnjivost važi i za ubistva Jevreja.
„Crne stotine“ koje je plemstvo imperije na umoru koristilo za uličnu odbranu od anarhista i komunista najčešće su korišćene za progon i otimačinu imovine Jevreja, rutinski asociranih sa anticarističkim pokretima. Kada su boljševici preuzeli vlast, antisemitizam je promenio predznak i jevrejska zajednica će proporcionalno činiti jednu od najvećih žrtava Staljinovih čistki.
Sociologija mržnje i u Ukrajini prati svoje bezumne zakonitosti, posebno u delu u kojem progonjeni progone slabije. Sudbina ukrajinskih Jevreja destilat je brutalnosti kojem je čitava zemlja bila izložena tokom svoje istorije.
Jevreji, Poljaci, Ukrajinci, Rusi, Tatari – nema etničke zajednice u Ukrajini čiji pripadnici nisu satirani u nepojmljivim razmerama tokom poslednja dva veka. Dvadeseti vek je zemlju posebno natopio bezumnim zločinima o kojima se ni danas ne vode ozbiljni razgovori.
Ispod različtih zločinačkih politika živeli su ljudi, porobljeni, progonjeni, zlostavljani, bez mnogo izbora osim za put pod noge. Ili na kijevski Majdan, gde su se potomci mnogih žrtava i ideološki naslednici ubica zatekli zajedno ispred sve bezočnijeg sistema represije i korupcije. Zbunjujuće raznovrsna je i solidarnost iz Evrope – Litvanci, prvi kolonizatori Kijevske Rusi, proglasili su dan žalosti zbog pogibija na Majdanu, pamteći svoje žrtve imperijalne Moskve; u Pragu su stotine marširale protiv nasilja; u Španiji su podršku izrazile neofašističke bande.
Lideri sa Zapada se u ideološka pitanja više ne mešaju. Kršenja ljudskih prava, dužničko ropstvo u koje korumpirane vlasti bacaju stanovništvo, vladavina nekažnjivosti i obnova neofašističih pokreta – sekundarne su teme za ravnodušnu ekonomiju politike. U toku je, čini se, još jedan eksperiment naživo.
* Primarni izvor: Anna Reid, „Borderland: A Journey Through the History of Ukraine” (1997)
Peščanik.net, 25.02.2014.
UKRAJINA