Sporazum o sporazumu

Zbog tako reći svakodnevnih političkih događanja u Srbiji i oko nje, neophodno je jasno označiti kada su članci pisani. Ovaj članak je pisan šest dana pre drugog kruga predsedničkih izbora. I ne bavi se predsedničkim izborima, već situacijom u kojoj se našla Srbija, čak skoro (skoro!) i bez obzira na rezultate predstojećih izbora.

U filmu „Savršena oluja”, ogromna oluja se „zakuvava” kada se svi parametri, što se ne dešava često, idealno poklope. Čini se, na žalost, da se svi elementi za „savršenu oluju” pomaljaju u slučaju Srbije. Da bismo to videli, pokušajmo da zamislimo kako će izgledati situacija sa Kosovom, Evropom, Rusijom i Amerikom kroz godinu ili dve.

Pođimo od Kosova. Proglašenje nezavisnosti Kosova je pitanje dana, možda najviše nedelja. Dalje konture su već nagoveštene. Brzo priznavanje od strane SAD, većine članica Evropske unije i većine članica Organizacije islamskog jedinstva. Sve ukupno, to znači da će u prvih šest, sedam meseci Kosovo priznati oko dve trećine zemalja sveta. Srbija će otcepljenje proglasiti nevažećim i otpočeti sa ekonomskom blokadom, čiji će se efekti osetiti na Kosovu (delimično i u Srbiji), ali koja ne može imati veći efekat, kao što slična blokada bosanskih Srba od strane Miloševićevog režima (1993-95) nije imala većeg efekta. Kosovo, pak, neće postati član Ujedinjenih nacija ili Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi. O članstvu Kosova u ostalim međunarodnim organizacijama, od Fife do MMF-a, odlučivaće se od slučaja do slučaja i Srbija se lako može naći u neugodnoj situaciji gde je, recimo, žreb za sportsko takmičenje stavlja u istu grupu sa Kosovom. Odbijanje da se takmiči, znači eliminaciju; prihvatanje da se takmiči znači prećutno priznanje Kosova.

Kakva može biti situacija se Evropom? Očigledno, nikakvi pregovori se neće moći voditi, jer će odnosi Srbije i EU biti maksimalno zategnuti. I ako ne dođe do prekida diplomatskih odnosa, doći će do snižavanja njihovog nivoa na otpravnike poslova. Potpuno je van pameti razgovarati o učlanjenju u neku organizaciju s kojom jedva da postoje diplomatski odnosi i koja priznaje deo vaše teritorije kao nezavisnu državu. Pregovori sa Unijom će biti u „dubokom zamrzivaču”: i oni o vizama, i oni o stabilizaciji i pridruživanju. O saradnji sa Haškim tribunalom, tj. izručenju Mladića, pod tim okolnostima izlišno je i govoriti. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom biće jednaka nuli. Sa evropske strane, u daljem zaoštravanju, na listi uslova pojaviće se i jedan novi: prekid ekonomske blokade Kosova. Taj uslov će doći pre onoga koji je Sarkozi već nagovestio – normalizacija odnosa sa susedima, što je eufemistički rečeno priznanje nezavisnosti Kosova. Znači, situacija sa Unijom je jednostavna: možemo međusobno da se zaboravimo.

Pređimo sada na SAD, zemlju glavnog inicijatora politike priznavanja secesije Kosova. To je politika očigledno obe najveće stranke, i demokrata i republikanaca, ali je sa većim žarom sprovođena od strane demokrata. Kakvu bi politiku vodio Barak Obama niko ne zna, ali je malo verovatno da bi Kosovo bilo jedno od važnijih pitanja kojima bi se on bavio. Ali, ukoliko na vlast dođe Hilari Klinton, što se čini prilično verovatnim, susrešćemo se sa celom galerijom Srbima dobro poznatih „prijatelja”: od Veslija Klarka koji je izborni menadžer Hilari Klinton (i koji može biti njen potpredsednik), preko Džemija Rubina (pulena Madlen Olbrajt), same Madlen Olbrajt, pa do Holbruka (koji može postati državni sekretar) i, naravno, neizbežnog Bila Klintona. Šta Srbija može očekivati sa takvom postavom nije potrebno naročito objašnjavati. Ako tome dodamo i američki Kongres, u kome je uvek bilo puno antisrpski nastrojenih predstavnika, nije isključeno da SAD uvedu sankcije prema Srbiji sve dok Srbija ne prizna Kosovo. Odnosi između SAD i Srbije biće otprilike na nivou na kome su sada odnosi između SAD i Sirije (znači, za nijansu bolji nego odnosi sa Iranom).

Dobro, postoji li neki veseliji element? Pogledajmo situaciju u Rusiji. Ona trenutno izgleda jasna, ali to ne znači da će takva biti kroz godinu i više dana. U ruskim izborima marta 2008. Putinov kandidat Dmitri Medvedev će odneti sigurnu pobedu. Ali, iako će Putin najverovatnije postati premijer, odnosi između dva lidera ne moraju više biti tako srdačni kakvi su sada. Kako jedan član Putinove administracije ironično kaže u „Nezavisimoj gazeti”, „ne možemo isključiti da postoji i takav Sunčev sistem u kome se planete okreću oko dva sunca”. U svakom slučaju, unutrašnjopolitička situacija u Rusiji može biti nestabilna. A, i ako bude stabilna, Kosovo će ili pasti na relativno nisko mesto interesovanja ruske diplomatije, ili, u nekom međusobnom dogovoru sa Amerikancima, može biti predmet trgovine.

I na kraju, šta će biti sa NIS-om iliti „Gaspromom” i gasovodom? I tu se savršena oluja nastavlja. Da li Srbija može biti sigurna da će gasovod biti izgrađen preko njene teritorije? Ko god je pogledao mapu gasovoda, morao je da primeti da gradnja kraka za Srbiju predstavlja dopunski izdatak: umesto da gasovod „grabi” direktno ka Zapadnoj Evropi, on skreće, zavija i ponovo se vraća na početni tok. NIS je već prodat više nego jeftino. Ko to ne veruje može na Internetu da pročita članak u moskovskoj „Izvestiji” o očitoj nelagodi ruskih zvaničnika prilikom posete Tadića i Koštunice da govore sa ruskim novinarima o ceni – toliko je ona očigledno potcenjena. Srpska vlada nema nikakvu moć da „Gasprom” ubedi da radi nešto što nije u njegovom interesu, jer „Gasprom” nije obična kompanija, čak nije ni državna kompanija Rusije, već je to, u velikoj meri, sama država Rusija. Da li Srbija može tada (ako od gasovoda ne bude ni traga ni glasa) da započinje kavgu i sa Rusijom, u situaciji kakvu smo upravo opisali? Očigledno ne.

Tako se, kroz nekoliko godina, Srbija može naći u situaciji da je bez Kosova, bez Evropske unije, u hladnom ratu sa Amerikom, i bez gasovoda.

Pred nama je „savršena oluja”. Čak i ukoliko ne dodamo domaće „burne” komponente koje je srpska politička scena uvek liferovala u velikim količinama i onda kada je na međunarodnoj sceni (bar što se nas tiče) vladala bonaca.

Autor je saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, Vašington

Politika, 30.01.2008.

Peščanik.net, 29.01.2008.

Leave a Reply