Predizborno je vreme.

Ima i jedan predizborni tv spot u kome kandidat za političkog penzionera obaveštava „narod“ da se u vreme njegovog premijerskog mandata po Srbiji samo kralo i bogatilo, a narod siromašio i gladovao. I da su se bogatili njegovi koalicioni partneri, a on i „njegovi“ su iz dve Vlade izašli siromašni „k’o crkveni miševi“.

Mnogo je u ovo vreme onih što udaraju u talambase i viču po trgovima i halama uvereni da su tako ubedljiviji i da lakše mogu da uvere birače šta su sve za njih uradili u poverenom im mandatu.

Slabo, međutim, vide da što više viču i nude „dokaze“, istovremeno biračima daju „tisuću bezobraznih podataka“ iz svoje vladavine kojima kompomituju sebe, toliko da ih niko i nikada više ne zaokruži na glasačkom listiću i ne da poverenje da upravljaju državom.  

Razmileli su se po trgovima i ulicama ovih dana slatkorečive dojučerašnje siledžije, lupeži i secikese vičući kako su „u bescenje u vreme demokratske vlasti prodate cementare i šećerane“, „kako je privatizacija bila loša“, „kako je radnička klasa u njihovo vreme bolje živela“, „kako su, dok su oni vladali, penzioneri bili dostojanstveni“… 

Da li Srbi zaista sporo pamte i brzo zaboravljaju. Beskrupuloznost vređanja pameti građana Srbije, čiji smo svedoci ovih dana po trgovima i ulicama, tera na prisećanje bar nekih primera „bezobraznih slučajeva“ koji su obično uvijani u celofan nacionalnih interesa, a uglavnom su završili kao lični i partijski profit.

Zna se, na primer, ko je dobro živeo ’93. u vreme razarajuće hiperinflacije kad je hleb koštao 500 milijardi (a ne tri) dinara i kad je od građana opljačkano četiri milijarde dolara i izneto iz zemlje na privatne račune nekoliko političara. Zna se kako je ’97. godine prodat srpski Telekom, mada nikada nije pokazan ugovor o prodaji i zna se ko je uzeo najviše para od 1,7 milijardi maraka dobijenih od te prodaje. Valjda zato je neko u ovoj tehničkoj Vladi, kršeći Zakon o dostupnosti informacija, pokušao da sakrije podatke ko je tim parama (između ostalog) kupio stanove.

Ta praksa skrivanja informacija i podataka (tajna je osnova vladavine birokratije, što reče Maks Veber) nastavljena je dolaskom na vlast dve Vlade Vojislava Koštunice. Zna se, na primer, da je i dan-danas nedostupan javnosti celokupan Ugovor o koncesiji koji je Vlada sklopila sa austrijskom kompanijom Alpina-Por. Nikakvi pritisci stručne i laičke javnosti, nikakav Zakon o dostupnosti informacija nisu slomili premijera u nameri da ostane čvrst i dosledan u skrivanju tog Ugovora. A zna se i zašto je odbrana tajnosti tog Ugovora za resornog ministra (inače premijerovog koalicionog partnera) predstavljala borbu na život i smrt sa javnošću Srbije.

Zna se i da je Energetski sporazum sa Rusijom za građane Srbije takođe ostao velika nepoznanica i tajna. Ni građani, ni eksperti, niko nije dobio pravo da pročita taj Ugovor od korice do korice i proceni šta je u njemu dobro za građane Srbije. A kad je nešto tajno, to postaje izvor neprekidne sumnje da je onaj ko je taj Sporazum gurao i potpisao imao još neke lične koristi, a ne samo želju da usreći narod i državu. Ako se sada ta korist i sakrije, kroz nekoliko godina javnost će ipak saznati sve kompromitujuće detalje tog Sporazuma i dobiće „crno na belo“ ko se od sadašnjih političara i lobista okoristio u tom poslu. A koliki su profiti i koliko je lobistima koji su gurali i progurali taj Sporazum stalo da ostvare te profite, pokazuje gotovo siledžijski pokušaj tehničkog premijera i njegovih „crkvenih miševa“ da se Energetski sporazum sa Rusijom ratifikuje u Parlamentu koji ne postoji. 

Pod firmom nacionalnih interesa pojavio se još jedan taze slučaj. Invalidna Vlada, koja postoji samo kao tehnička, naterala je svoju elektrokompaniju (EPS) da sa ruskom elektrokompanijom (Inter Rao) potpiše „memorandum“ o izgradnji novih hidro i termoelektrana u Srbiji. Resorni tehnički ministar najavio je samo da je to „neobavezujući dokument“ i time nas podsetio da je tako počela i priča sa rusko-srpskim gasno-naftnim aranžmanom. I opet se javnosti nudi infantilna priča kako će najnovijim sporazumom biti „obezbeđeno sigurnije i jeftinije snabdevanje električnom energijom srpskog tržišta u zimskim mesecima”. 

Ako nam je sada nejasno, brzo ćemo saznati ko je imao razloga da u sred invalidnog mandata Vlade i predizborne kampanje potpisuje „neobavezan dokument“ i ko je bio lobista da se taj posao izgura.

Treba samo pratiti tokove novca oko energetskog biznisa i čitati ko je tajkun koji se tim poslom bavi i u Srbiji i u Rusiji.

I u kojoj partiji je on visoki funkcioner.  

 
Peščanik.net, 15.04.2008.