Šećer i kapitalizam

Fotografije čitalaca, Goran Fejić

Fotografije čitalaca, Goran Fejić

Slatki život Sidneyja Mintza (1922-2015)

Pre nego što bi so, bi šećer. Pre nego što behu ugalj, led i banane, bi šećer. Pre nego što bi dugačak spisak bestseler priča o robi koja je promenila svet, s naslovom od jedne reči, bi ur tekst Sidenyja Mintza o ur robi u modernom svetu Slatkoća i moć: mesto šećera u modernoj istoriji. S njim su Mintzova postignuća daleko prevazišla lansiranje novog načina pisanja istorije; ta knjiga je doprinela i korenitoj promeni koja je postavila ljudski faktor u središte antropologije i preobrazila naše razumevanje moderne istorije. Objavljena 1985, knjiga Slatkoća i moć osvetlila je nove i stare svetske istorije, uspon ropstva i industrijalizma u atlantskom svetu i više od pet vekova elitističkog i plebejskog ukusa umotavši sve to u lako svarljiv slatkiš. Bolje nego ijedna knjiga pre nje, ona nam je objasnila kako živimo – kako sistemi svetskog tržišta oblikuju ukus i obrnuto. Postala je moćan uzor za pisanje istorije jer nije pošla od velikih ljudi ili velikih događaja već od razmenljive, sveprisutne robe i prenosivosti ukusa. Bez Mintzove neobimne knjige teško je zamisliti karijere mnogih drugih pisaca koji su kopirali Mintzovu mističnu formulu za otkrivanje težine kojom prošlost pritiska sadašnjost: ceo svet u zrnu peska, šećera, soli. Jedan od trikova istorije je to što izvanredne stvari s vremenom postanu obične; Mintz nam je pokazao kako da ih opet vidimo kao izvanredne.

Pored toga, Mintzova istorija šećera udružila je dve akademske discipline – antropologiju i istoriju – koje su dugo bezuspešno nastojale da budu kompatibilne. U Slatkoći i moći on objašnjava:

„Iako izreku da antropologija mora postati istorija ili je neće biti ne prihvatam nekritično, verujem da odsustvo istorije veoma okrnjuje njenu eksplanatornu moć. Društveni fenomeni su po svojoj prirodi istorijski, što znači da odnos između događaja u jednom ’trenutku’ nikad ne može da se razdvoji od njihovog prošlog i budućeg sklopa.“

Mada je Mintz učio antropologiju od Ruth Benedict, učenice Franza Boasa, njegovo okretanje ka prošlosti odražavalo je interesovanja istorijski usmerenog Boasa pre nego kulturno partikularistične R. Benedict. Mintz je u mladosti bio čitalac Marxa i njegov pristup antropologiji sadrži odjeke Marxove čuvene tvrdnje o istoriji: ljudi stvaraju sopstvenu istoriju, ali je ne stvaraju po svojoj volji. Mintz je tu rečenicu pretvorio u formulu za razumevanje načina na koji ljudi stvaraju sopstvene kulture, kao što je Marx rekao, „u već postojećim okolnostima koje su nasleđene od prošlosti“.

Zajedno sa Ericom Wolfom, svojim najboljim prijateljem i kolegom na Univerzitetu Kolumbija, Mintz je usmerio pažnju ne samo na prošlost već na kontingentnu prošlost, što je raspršilo antropološku praksu sinhronih opisa, takozvanoi „etnografski prezent“. U tom modusu antropolozi pišu kao da se njihovi „primitivni“ subjekti nikad nisu menjali i prikazuju ljude „zarobljene“ u kulturi (u narodnim tradicijama ili egzotičnim stranim običajima) kao lišene istorije i budućnosti – čak i one koji su živeli u kolonijalnim režimima. Mintz i Wolf su pokazali da je bezvremenost tih ljudi iluzija. U njihovim brižljivo istraženim istorijama kultura postaje i istorijski proizvod i proizvođač buduće istorije.

Postavljajući suštinski aistorijske subjekte (na primer, robove i urođenike) u istorijski kontekst, Mintz nije samo oživeo prošlost već je i pokazao da obični ljudi mogu biti pokretači istorijske promene. Teško je preceniti uticaj tog pomaka; danas najbolji radovi iz istorije dele s Mintzom maglovitu granicu između istorije i antropolgije. Svaka novija knjiga iz istorije koja je nezaobilazna zato što ozbiljno shvata osećanja i teksture svakodnevnog života zaboravljenih ljudi dužnik je Sida Mintza, koji je podstakao istoričare da pišu sa antropološkim instinktima. Čak u većoj meri nego antropolozi, takvi autori su trajni naslednici Mintzove transformacije istorije u slojeve nepredvidljivih kulturnih tokova.

Drugi doprinos koji nosi njegov potpis: u jezgru Slatkoće i moći nalazi se razumevanje istorije kapitalizma u atlantskom svetu koje u velikoj meri objašnjava trajno nasleđe ropstva. On je među prvim istoričarima – podsećamo da je pre svega bio antropolog – pisao o atlantskom ropstvu kao jedinstvenom sistemu, iznutra diferenciranom robom i kolonijom na takav način da je oblikovao život porobljenih naroda i razvoj društva plantaža. Njegova inverzija kolonijalne istorije dokrajčila je dugo prihvatanu „činjenicu“ da je kapitalizam ponikao u okviru evropskih granica. Za Mintza je kapitalizam, naprotiv, počeo u Novom svetu, u robovskim kolonijama – one su stvorile kapital koji je napajao evropski ekonomski preokret. Evo kako je on to opisao u elektronskoj poruci urednici magazina Boston Review Deb Chasman:

„Evo šta je bila moja poenta (koja je sada deo ’opšteg znanja’): zapadna civilizacija je ’nikla’ u svojim kolonijama; a prve među tim kolonijama bile su šećerne. Marx to nije mogao da kaže zato što za njega nema kapitalizma bez proletarijata, a proletarijat je nastao u Evropi.“

Novije hvaljene knjige – Greg Grandin, Empire of Necessity (Carstvo nužnosti), Sven Beckert, Empire of Cotton (Carstvo pamuka), Ned Sublette, American Slave Coast (Američka obala robova), Daniel Rassmussen, American Uprising (Američki ustanak) – oslanjaju se na Mintzova saznanja kako bi objasnile da i danas nosimo krv porobljenih Afrikanaca na rukama.

Ali Mintz ne bi voleo da bude smatran rodonačelnikom te loze. Zaslugu je uvek pripisivao Melvilleu Herskovitsu, takođe Boasovom studentu, čiji je Myth of the Negro Past (Mit o crnačkoj prošlosti) tražio za crnce novog sveta istoriju koja bi se mogla pratiti unazad do afričkih društava iz kojih su otrgnuti. Mintzov dar za osvetljavanje tih veza običnim, razorno jasnim jezikom, zablistao je punim sjajem na stranicama ovog magazina, posebno onda kada se obrušio na ravnodušnost mejnstrim medija neposredno posle zemljotresa na Haitiju 2010. godine. Taj članak zaslužuje da se ponovo pročita. Ako u njemu odjekuje ono što ste o Haitiju već saznali od Paula Farmera, treba da znate da Farmer sebe smatra Mintzovim počasnim studentom.

Mintz nije bio samo značajan istraživač i pronalazač načina na koji danas pišemo i čitamo istoriju već i učitelj kakvog ni pre ni posle njega nisam videla. Kada smo se prvi put sreli izostavio je svoje akademske titule i predstavio se ličnim imenom. Svi njegovi postdiplomci zvali su ga Sid. To je potpuno u skladu s čovekom koji je proučavao svet odozdo nagore i koji je žrtve istorije pretvorio u njene protagoniste. Sid je oblikovao naše istraživačke karijere: iskopavanje priča na koje bi drugi odmahnuli rukom, spremnost da vidimo koliko su te priče važne, ne samo za svoje subjekte već i za razumevanje načina na koji shvatamo moć kao nešto što se samo po sebi razume. Sid nije bio fukoovac; više su ga zanimali staromodna sirova snaga regrutacije, najamnog rada i drugih izrabljivačkih trikova i njihovo delovanje na duhove i tela onih koji su im bili izloženi.

Ali prijateljski ton ličnog imena nikako ne znači da je Sid svakom postdiplomcu ili kolegi davao prelaznu ocenu. Sid nas je sve učio svojim zahtevnim standardima. Njegova pažnja okrenuta kako velikim idejama tako i na izgled nevažnim pojedinostima opominjala je druge na skromnost a ponekad ih i ponižavala. Nije bilo zabavno osetiti na svojoj koži transformaciju njegovog šarma i duhovitosti u hirurški precizno odsecanje šepave ideje ili dobre, ali rđavo izvedene. Ali sa stanovišta posmatrača, Sidova gospodska, krajnje razorna kritika glupih akademskih proizvoda bila je veoma zabavna. Nikad neću zaboraviti kako je, sasvim neočekivano, sasekao čuveni projekat prikupljanja informacija o etničkim zajednicama (Human Relations Area Files), ponikao na Jejlu. Počeo je sažetim prikazom koji se mogao shvatiti kao pohvala i uljuljkao slušaoce, pa i gosta predavača čiji je rad posredno komentarisao. Zatim je napravio verbalnu piruetu i odbacio skupi projekat Jejla kao stavljanje svih atributa kulture u „male pretince“. Jasno vam je šta to znači: neutemeljenoj taksonomiji nedostaje šira slika povezanosti i značenja i zato ona ne može da razume istorijske snage koje deluju na te bihejvioralne artefakte.

Svi znamo da je Sid bio veliki predavač; bezbroj je priča o prepunoj učionici. Ali najdragocenije su mi bile njegove pouke o saosećanju, humanosti i postignuću. Jednom je povećao ocenu studentu koji se nije najbolje snalazio iz razloga koje nisam mogla da dokučim. Tek kasnije sam shvatila da za njega ocene kao način vrednovanja ljudskog bića verovatno nisu imale smisla. On je smatrao da ocene govore o tome kako se u višem obrazovanju odražava širi kontekst privilegije i društvenog razvrstavanja koje je istovremeno i deo i proizvođač privilegija. Ali mu je istovremeno bilo jasno da je ocena važna uplašenom, izgubljenom studentu. Sid je mario za stvari koje su daleko manje očigledne, ali mnogo važnije: vodi svoje istraživanje s potrebnom strogošću, proveri činjenice, izbegavaj olake zaključke i ispravi slovne greške pre štampanja. Jednom mi je napisao da moje najbolje radove ponekad kvare žalosne greške koje čitalac nikad neće zaboraviti ili oprostiti, i ta me pouka progoni dok ovo pišem (prenela sam je dalje pa sad progoni i moje studente).

Gotovo svako ko je provodio vreme sa Sidom rado će se sećati zajedničkog obedovanja – možda je to prirodno produženje njegovog interesovanja za socijalni značaj hrane. Jedan prijatelj je napisao na Facebooku da se za vreme večere sa Sidom u kineskom restoranu osećao kao da jede biblioteku. U svojim najnovijim sećanjima Marion Nestle, koja se bavi istraživanjem hrane, ističe Mintza kao osnivačku figuru studija hrane i navodi da je nedavna anketa pokazala da je Slatkoća i moć jedina knjiga koju su svi istraživači naveli kao nezaobilazan element kanona u svojoj disciplini. Želeći da ukažu na širinu i dubinu njegovog uticaja van okvira antropologije, istoričari i javni intelektualci zasuli su medije svojim prilozima i sećanjima; svi su svedočili o tome da je Sid mnoge ugostio i da je velikodušno hranio nezasitu zajednicu istraživača i pisaca.

Jedan od velikih doprinosa Slatkoće i moći je detaljno objašnjenje kako je šećer napajao industrijsku revoluciju jer je obezbeđivo jeftine kalorije i za robove i za slobodne radnike u atlantskom svetu. Mali korak odveo je Sida od šećera do drugih namirnica koje su podrazumevale umeće kuvanja, njegova ograničenja i široke horizonte u društvima kojima se Sid bavio. Prvi put sam srela Sida u kuhinji jednog člana Sidove prve grupe studenata na univerzitetu John Hopkins. Gledala sam kako kuhinjski mađioničar kuva meksički sos a on mi je usput govori o kulturi i istoriji radnika koji su gajili više desetina biljaka potrebnih za to jelo. Rekla bih da je Sidovo dvoje odrasle dece nasledilo dve očeve najprivlačnije i najdivnije osobine: njegovu ljubav prema hrani i njegovu borbu za svaku žrtvu društvene nepavde (ćerka je socijalni radnik, a sin, epidemiolog dijareje, bavio se, između ostalog, bolestima koje se prenose hranom).

Svojom velikodušnošću i ljubaznošću Sid je hranio mnoge ljude unutar i izvan akademskih krugova. Jedan tapetar iz Baltimora, koga sam srela kad sam bila postdiplomac, hvalio je Sida i Jackie kao najdraže mušterije. Taj posredni susret sa Sidom rekao mi je nešto o tome kako treba živeti u svetu izvan kule od slonovače: sa dubokim i neprećutanim poštovanjem prema tuđem radu. Svaki naučnik želi da ga pamte po njegovim velikim delima; ali svako ljudsko biće treba da teži, poput Sida, da ga pamte po običnoj ljudskoj pristojnosti.

Sid je umro pre nego što smo očekivali, u devedeset četvrtoj, posle pada u kom je povredio glavu. Za sobom je ostavio ne samo porodicu i nasleđe o kom sam ovde nešto rekla već i par razmaženih mačaka. Pretpostavljam da je Sid u svojim mačkama voleo ono što smo svi mi volelu u njemu: čovek se može diviti njihovim lovačkim veštinama, ali najviše uživa u njihovoj opojnoj nežnosti koje one nisu ni svesne.

Sarah Hill, Boston Review, 08.03.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 06.09.2016.