To je dobrohotan savet, posebno za uzurpatora sa dovoljno sredstava da sebi obezbedi mir i klimu na Kapriju, Krimu, Kipru ili Kamčatki, te da svetu zatim pokloni svoj globalni hit o tome kako kontrolisati i gušiti obojenu revoluciju. Ostali uzurpatori jedva čekaju da i oni nauče. Sama obojena revolucija presekla se od straha – ali neodoljiva perspektiva najmanje manjine građana države, da bar neko vreme ne gledaju nekoliko doza najgore šmire dnevno u izvođenju wannabe mudrog vladara, jača je od svega.
A sadržaja je onoliko: oružje specifično protiv demonstracija, posebno ako su na njima žene, deca i stariji, kupljeno verovatno u Izraelu – tamo su inventivni u smišljanju sredstava za borbu protiv niže vrste ljudi, čitajte Gideona Levija! Zatim organizovanje plaćene pete kolone – trošak je na građanima koji plaćaju poreze, odnosno na državi. Sledi trajna vrednost – mediji, čije reporterke hrabro obaveštavaju sa krova zgrade televizije, uz one koje se prse intervjuišući TUP-a (trenutnog uzurpatora položaja). Saveznici iz industrije zabave doprinose posredno, zaglupljujući publiku u tolikoj meri, da su se neki vredniji ćaci u ozbiljnim godinama odlučili da studiraju filozofiju. Zatim su tu klasične mere zastrašivanja – bombe u vozovima, u svim kantama za đubre, u javnim zgradama, na kontrolnim rampama, u klozetima i šire – sa brižnim sprečavanjem svake mobilnosti. Unošenje klasnog diferenciranja nešto je suptilnije: većina je siromašna, prevozi se plaćenim autobusima (koje, javno priznato, opet plaća država) i hrani se sendvičima, dok manjinska manjina – još nije došlo do reciklaže „šačice“ – puna love, cirkuliše u skupim kolima i ždere masnu prasetinu za vreme posta. Posebno važna su sredstva finansiranja: većinu legitimno plaća država, dok obojenu revoluciju izdašno plaćaju Hrvati u eurima, sa najmanje dve nule, a uglavnom više po glavi obojenog. Uz to je invencija neprijatelja važna dopuna: najbolje je da je to ličnost iz nauke ili kulture, oni su uvek najsumnjiviji i izdvajaju se po izgledu od normalnog građanina i građanke kao što su ćaci, Jovana i Jelena. TUP je za najvećeg neprijatelja izabrao rektora, vođu zločinačke organizacije Beogradski univerzitet. Idealno područje je naravno zavera, u saradnji sa gušterima i komunistima. Ostaje još klasični arsenal – batinaši, maskirani provokatori, biserni izbor koristoljubivih laktaša itd. No autor će verovatno insistirati na svojim inovativnim pristupima, kao što će sigurno široko upotrebljavati svoje jezičke inovacije i specifičan stil, uz omanji problem prevođenja: kako recimo prevesti prefinjenu razliku između ogoljen i oguljen, a da prevodilac odoli da ih stopi u jedan jasan termin – zaguljen?
U atmosferi očekivanja svetskog hita i još više, prethodnog stvaralačkog odsustva autora, ima itekako smisla objektivno oceniti obojenu revoluciju. Možda je najsmislenije zadržati se na minimumu, pa zatim misliti o značajnijim temama. Šta je dakle ono osnovno, što je opredelilo toliko ljudi da svoj život i svakodnevicu temeljno i brzo promeni u potpuno nepredviđenom smeru? Promenili su naime sebe, niko ih nije terao, niko ih nije ucenjivao, ponajmanje kupovao. Ili će neko tvrditi da su hrvatski tajni agenti potplatili onu bakicu sa jednom kesom iz duboke Srbije? Ništa od svega toga: svako je odlučivao za sebe, rešio da bude bolji, da gleda i voli druge, da se pokaje, da prolije toplu suzu, da počisti za sobom, da razume razlike, da ih zavoli od sebe, ne po preporuci, da se nasmeje češće nego da osuđuje, da ne očekuje previše ni od koga, da sebe ne uzima sasvim ozbiljno. Nema vođa, jer zasad nije potrebno – dovoljni su oni legendarni.
Malo je mislilaca povezivalo Sokrata sa permanentnom revolucijom: glavno što je Sokrat hteo bilo je da natera drugoga da izrodi istinu, o sebi i o svetu, putem kritike. To je personalno primenjena neposredna demokratija, koja se neprekidno menja: permanentna revolucija. Biti bolji može baš svako, zato niko ne može i ne sme biti isključen. Ko ne može sam, jer ga je izdalo telo, nosiće ga drugi, na njemu je samo da misli, koliko može. Jer mora da se šeće i kreće među ljudima, po agori, mora da investira svoje telo. Neposredna demokratija zahteva i telo i um – dovoljno je da skita i pita, najbolje u društvu drugih, i da ga stalno nešto pitaju. Obojeni svim bojama.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
