Oko šezdesetogodišnjice knjige Jana Kota „Šekspir naš savremenik“1
I
Knjiga poljskog teatrologa Jana Kota (Kott) Šekspir naš savremenik početkom šezdesetih imala je efekat blitzkriega u pozorišnom svetu Zapada. Između 1962. i 1965. objavljena je najpre na francuskom i poljskom (1962), odmah potom na srpskom u izdanju SKZ (1963), a zatim na engleskom (1964) i drugim jezicima. Kotovi uticajni ogledi o Šekspiru i njegovom pozorištu pojavili su se neposredno po objavljivanju knjige Martina Eslina (Esslin) Pozorište apsurda (1961), koja je obeležila čitavu jednu teatarsku epohu. Kotov Šekspir bio je prvi pokušaj da se ovaj izrazito moderni idiom protegne do elizabetanskog perioda, ili drugačije rečeno, to je bio pokušaj da se elementi apsurda prepoznaju u samim osnovama evropskog novovekovnog pozorišta. Tako, u eseju o Kralju Liru Kot stavlja Šekspira rame uz rame sa Beketom. U isto vreme, njegovi ogledi o Ričardu III i Hamletu poučeni su, kao i sam Eslinov apsurd, stravičnim srednjeevropskim iskustvima sa sredine dvadesetog veka. Kot pominje koncentracione logore, ali u odnosu na pozorište iz kojeg on crpi svoje čitanje Šekspira, to je već prošlost. Poglavlja „Kraljevi“ i „Hamlet polovine stoleća“ obraćaju se tehnologiji vlasti staljinističkog perioda, i gledaju na nju iz perspektive otopljenja koje je zapahnulo istočnu Evropu posle smrti sovjetskog tiranina. Upravo u toj analizi političke moći Kot pronalazi Šekspirovu savremenost.
Paradoksalno, ispostavlja se da je upravo ova usmerenost na jednu političku paradigmu zapravo ograničila savremenost Kotovog čitanja Šekspira. Krajem sedamdesetih pojavio se novi metod istraživanja književnosti i kulture ranog modernog perioda u Engleskoj, koji će potisnuti Kota na marginu šekspirologije. Novi istoricizam, koji je formiran upravo iskustvima političkih turbulencija iz prethodne decenije, najpre je ovladao akademskim interpretacijama elizabetanske književnosti, da bi zatim izvršio snažan uticaj na pozorišnu praksu. Teoretičari i istoričari književnosti kao što su Stiven Grinblat (Stephen Greenblatt), Steven Orgel (Stephen Orgel), Ketrin Galager (Catherine Gallagher), Stiven Mjulejni (Steven Mullaney) i drugi, izvršili su metodološki preokret u tumačenju Šekspira, otkrivajući u njemu teme koje su „savremenije“ i u isto vreme sežu dublje od igara moći sa sredine veka: teme kolonijalizma, položaja i uloge žena, originalnih načina inscenacije, te odnosa pozorišta prema drugim predstavljačkim strategijama i medijima u elizabetanskoj Engleskoj. Prema H. Aramu Viseru (H. Aram Veeser), Novi istoricizam zasniva se na pet principa: 1) da je svaki izražajni čin uronjen u mrežu materijalnih praksi, 2) da se svaki čin raskrinkavanja, kritike i protivljenja koristi upravo onim sredstvima koje osuđuje i time rizikuje da postane deo praksi koje razotkriva, 3) da su književni i neknjiževni tekstovi neodvojivi u njihovom kruženju kulturom, 4) da nijedan diskurs, literarni ili arhivski, nema pristup neupitnim istinama ili može da otkrije nepromenljivu ljudsku prirodu, i 5) da kritički metod i jezik korišćen da opiše kulturu pod režimom kapitalizma učestvuje u ekonomiji koju opisuje.2 U odnosu na Novi istoricizam, Kotovo čitanje Šekspira sve je više dobijalo konture jedne hladnoratovske interpretacije pozorišne kulture. Sličnu sudbinu doživela je i ideja pozorišta apsurda. U aprilu 1988. godine, u sam smiraj hladnog rata, u Londonu je održana konferencija pod provokativnim nazivom „Kraj apsurda?“ Konsenzus među učesnicima bio je da je ova dramska i pozorišna paradigma iscrpila svoje mogućnosti. Već sledeće godine, kritičar Džon Elsom (John Elsom) objavio je knjigu Da li je Šekspir još uvek naš savremenik? Pitanje se odnosilo više na određeno tumačenje Šekspira, nego na samog barda iz Stratforda. Ovo je izgledalo kao poslednji klinac u kovčegu Kotovog Šekspira.
II
U samoj osnovi Kotovog tumačenja Šekspira nalazi se „shema“ zasnovana na poretku feudalne vlasti. Ovu jednostavnu i neumoljivu matricu Kot predstavlja već u prvom poglavlju knjige, „Kraljevi“. Naime, on tvrdi da svaka od Šekspirovih „velikih istorijskih tragedija počinje borbom za presto ili njegovo učvršćenje, svaka se završava monarhovom smrću i novim krunisanjem. U svakoj od hronika zakoniti vladalac vuče za sobom dugi niz zločina, odbio je od sebe feudalnu gospodu koja mu je pomogla da osvoji krunu, najpre je pobio neprijatelje, zatim nekadašnje saveznike, pogubio naslednike i pretendente na presto. Ali nije uspeo da uništi sve […] I kada novi knez već stigne u blizinu prestola, vuče sa sobom lanac zločina jednako dug onome koji je vukao donedavno zakoniti vladalac. Kad stavi na glavu krunu, biće jednako omrznut kao i onaj. Ubijao je neprijatelje, sada će ubijati nekadašnje saveznike. I pojavljuje se pretendent na presto u ime pogažene pravde. Krug se zatvorio“.3 Kot u ovom obrascu prepoznaje Veliki Mehanizam, koji svoj savršeni vizualni izraz dobija u figuri stepenica, dakle u scenskoj metafori koju je još dvadesetih godina prošlog veka uspostavio Leopold Jesner (Jessner) u njegovoj čuvenoj postavci Ričarda III. „Feudalna istorija je veliko stepenište po kojem neprekidno stupa povorka kraljeva. Svaki stepenik, svaki korak uvis, obeležen je ubistvom, verolomstvom i izdajom“. (24) U dostizanju vrha već se vidi nagoveštaj pada, čime se Veliki Mehanizam ponovo stavlja u pogon.
U istom poglavlju, Kot priznaje da „svako doba nalazi u [Šekspiru] ono što samo traži i što samo hoće da vidi“. (19) U predgovoru za englesko izdanje knjige, Piter Bruk (Peter Brook) je mnogo direktniji: „Šekspir je Kotov savremenik, Kot je Šekspirov savremenik“.4 Drugim rečima, u svom istorijskom trenutku, Kot nudi jedno izrazito poljsko, odnosno istočnoevropsko čitanje Šekspira. Savremenost koju on pronalazi u Šekspiru nosi upečatljive odlike apsurda. U Velikom Mehanizmu, onakvom kakvim ga Kot predstavlja, vrlo se lako prepoznaje Mit o Sizifu Albera Kamija (Albert Camus). Ne samo uzaludnost teškog uspona i sigurnog pada, već i sve drugo što ide sa tim. Kao i Kamijev apsurdni svet, Kotov Veliki Mehanizam ne ostavlja mesta za slobodu izbora (30, 35, 61), u njemu je istorija lišena smisla (51), pravednosti nema, a zakon je sveden na operacije samog mehanizma. Društvo koje biva uhvaćeno u zupčanike Velikog Mehanizma ne poznaje savest ni moral. U njemu, politika zaboravlja da je njen cilj dobrobit svih, kao i pravda i napredak čitavog društva, već se svodi na jedan „mehanizam vlasti“ u kome lična moć zasenjuje i nadmašuje svaku drugu svrhu političkog delovanja (63, 64). Ako je pozorište apsurda često optuživano za apolitičnost, Kot poseže za Šekspirom da bi u njega uveo politiku na velika vrata.
III
Istorijski odmak od punih šest decenija omogućava nam da vidimo da je Kot u Šekspiru prepoznao principe Velikog Mehanizma upravo u trenutku kada su zapadna društva dosezala trenutak najveće udaljenosti od feudalnog modela vlasti. Dijalektika je ovde precizna, kao i uvek: Kot je svojim savremenicima mogao da predstavi ovu feudalnu shemu, i oni su bili u stanju da je jasno vide, upravo zahvaljujući tome što nikada nisu bili udaljeniji od nje. Šekspir, onakav kakvim ga je Kot predstavio, bio je anahron u odnosu na društvo kojem je ova slika ponuđena. Kruti mehanizam vlasti koji je nametnut na istoku Evrope bio je zapravo izuzetak u odnosu na generalne istorijske tokove na drugim delovima kontinenta, i zapadnog sveta uopšte.
Istorijski gledano, feudalni poredak nesvodiv je na tehnologiju lične vlasti kraljeva i prinčeva. Tokom gotovo čitavog milenijuma koliko je on postojao, ovaj sistem bio je zasnovan na odnosu suzerenstva, odnosno lične podređenosti između vazala i njihovih vladara, kao i na nadmetanju za prevlast između suverena, lokalnih vlastodržaca, crkve, i brzo narastajuće urbane klase zanatlija, trgovaca i bankara, odnosno buržoazije u povoju. Vremenom, ova četvorougla raspodela vlasti svela se na odnos između države sa jedne, i privatnih interesa sa druge strane. Okončanjem religioznih ratova 17. veka, nacionalna država počinje da preuzima sve više ingerencija nad oblastima, kako teritorijalnim tako i društvenim, koji su se nalazili pod vlašću feudalnih velmoža. Ovo izdizanje države iznad lične vlasti bio je preduslov za talase demokratizacije, koji su dobili svoj najupečatljiviju političku manifestaciju u revolucijama sa kraja 18. veka. Kako ističu mnogi istoričari, ovaj zamah liberalizacije zakonskih i uredbodavnih režima dostigao je svoj vrhunac šezdesetih godina dvadesetog veka, dakle upravo u vreme kada je Kot pronašao izvesnu podudarnost između savremenog sveta i feudalnog mehanizma vlasti, onakvog kako ga je opisao Šekspir. Ova ideja savremenosti bila je kratkog veka upravo zato što je, kako je Novi istoricizam uvideo, elizabetanski period predstavljao razmeđe između dve epohe: njime su još uvek dominirale krute zakonitosti feudalnog poretka koji se rastakao, i u isto vreme, u njemu je narastala složenost jednog novog, sve globalnijeg, sveta. Ali, ako je bila kratkog veka, ideja savremenosti koju je Kot prepoznao nije zauvek nestala. Naprotiv, ispostavlja se da je ona danas aktualnija nego u vreme kada je nastala.
Nakon dugog perioda defeudalizacije i demokratizacije zapadnih društava koji je trajao od kraja petnaestog veka, dakle počevši sa periodom kome se Šekspir vraćao u svojim istorijskim hronikama i tragedijama, do druge polovine dvadesetog veka, usledile su decenije refeudalizacije, koja je započela sedamdesetih godina da bi se poslednjih decenija približila vrhuncu. U čemu se sastoji refeudalizacija zapadnih i mnogih drugih društava? Ograničiću se na nekoliko njenih generalnih dimenzija, na koje ukazuje nemački sociolog Zigard Nekel (Sighard Neckel).5 Najpre, on prepoznaje osipanje demokratskog principa jednakosti i oštar porast društvenih nejednakosti. Ovde je naročito važan gubitak jednakosti mogućnosti: sve manji broj pripadnika istog društva ima približno istu polaznu tačku u ostvarivanju svojih stremnji. Isto tako, u oči upada oštra nejednakost u ekonomskim prilikama. Nju sažima čuvena statistika o 1%, koja je popularizovana u vreme Occupy Wall Street 2011. godine. Treća dimenzija refeudalizacije proizilazi iz prethodne, a odnosi se na promenu društvenih vrednosti. Jedna od najupadljivijih je naglo odustajanje od principa učinka i porast vrednovanja statusnog kapitala, koji se ne stiče radom već nasledstvom, rentijerstvom i kroz druge privilegije. Četvrto, naglašene društvene podele dobijaju svoj materijalni vid u urbanističkom fenomenu ograda i zidova. Svet bogatih izdvojen je i ograđen, doslovno, od javne sfere. Zatim dolazi intenzivna kolonizacija političke sfere od strane imućnih elita. Gotovo je nemoguće zamisliti nekoga bez bogate zaleđine da napravi značajniju intervenciju u društvenom i političkom životu. Sa refeudalizacijom ruku pod ruku dolazi porast desnih politika identiteta, sa izrazitim odlikama rasizma, mizoginije, i elitizma. Sve to vodi ka prenošenju suvereniteta sa institucija na političke individue.
Kako se, reći ćete, refeudalizacija opisana na ovaj način razlikuje od najobičnijeg klijentelizma? Ono što Nekel ne navodi, a na čemu instistira, recimo, profesorka prava sa UCLA Ketrin Stoun (Katherine Stone), jeste privatizacija zakona, koja se ogleda u sužavanju i obesmišljavanju pravnih normi. U Sjedinjenim Državama, ova privatizacija zakona kao jednog od stubova demokratskog društva išla je ruku pod ruku sa deregulacijom ekonomije i prevođenjem javnih u privatne interese. Kao što navodi Stoun, u SAD je tokom New Deal-a čitava „finanasijska struktura izgrađena na uvid javnosti, i bila izložena javnom nadzoru“.6 Decenije od četrdesetih godina pa do danas predstavlja jedan dug period razgradnje ovog principa javnosti u političkom i ekonomskom životu Amerike. Na osnovu navedenog, može da se zaključi da refeudalizacija znači izuzimanje javnosti iz donošenja odluka od javnog značaja. Mera feudalizacije jednog društva ogleda se u nesrazmeri između onoga što građani pružaju društvu i koliko imaju uvida u poslove države.
IV
Refeudalizacija je globalni proces, i ona ima drugačije mehanizme i procedure u zavisnosti od lokalnih ekonomskih, političkih i kulturnih, odnosno civilizacijskih prilika. Silicijumska dolina, u kojoj ja sada živim, jeste feud velikih tehnoloških korporacija. Srbija, iz koje potičem, takođe je feud, ali uskih političkih i ekonomskih krugova. Prva je izuzetno kosmopolitska, druga izuzetno zatvorena; prva je izgrađena na tehnološkoj inovaciji, dok ova druga zavisi od uvoza tehnologija; prva nikada nije videla rat, ova druga ima sve odlike jednog poratnog društva. I tako dalje. Ipak, ma koliko udaljena jedno od drugog, ova dva neofeudalna društva imaju dve vrlo izražene zajedničke crte: privatizaciju politike i izuzimanje elita iz zakonskih obaveza koje bi trebalo da se odnose na sve podjednako. Klasa na vrhu ovog prvog feuda pozicionisana je na taj način da može da utiče na to da zakonodavstvo ide njoj u korist (kroz lobiranje i krojenje legislature koja joj uvek, nekako, ide na ruku), kao i da jednostavno ima na raspolaganju više resursa od vladinih agencija (kompanije kao što su Microsoft, Google ili Facebook imaju ogromnu brojčanu, novčanu i stručnu nadmoć nad Federal trade commission, koja je tokom decenija svedena u najnužnije moguće okvire). U ovom drugom neofeudalnom poretku, budući da ne proizvodi ništa, niti upravlja bilo kakvom proizvodnjom, klasa na vlasti jednostavno postavlja sebe iznad zakona, manipuliše njime i obesmišljava ga.
Cilj ovog kratkog poređenja nije da se pokaže da je jedan vid refeudalizacije bolji od drugog. Svaki je poguban na svoj način. Takođe, krajnji zaključak svega ovoga nikako nije da je refeudalizacija nezaustavljiva i da joj se ne vredi suprotstavljati. Ogromna razlika između različitih vidova refeudalizacije nalazi se u njenom odnosu prema javnosti. Ona prva koncipira društvo kao neiscrpan izvor potrošača novih tehnologija, dok ga ova druga postavlja kao identitetsku grupu određenu nacionalnom pripadnošću. Nova feudalna klasa iz ove mase vazala crpi svu svoju moć, kako političku tako i ekonomsku. Krajnja ironija nalazi se u tome što, dok prvi vid neofeudalnog poretka pokušava da prikrije što bolje može operacije Velikog Mehanizma u njegovom središtu, ovaj drugi ga normalizuje. Sema Altmana (Sam Altman), novokrunisanog kneza AI, Šekspir zanima samo ukoliko veštačka inteligencija može da obrsti jezik Šekspira i šekspirologije (u svojoj neprestanoj reciklaži diskursa, AI ne pravi razliku između Kota, Grinblata i korisnika Reddit platforme), a Jensena Huanga, CEO-a Nvidije, basnoslovno unosne korporacije koja pruža tehnološku podršku AI, još manje. Za onaj drugi neofeudalni poredak, od presudne ideološke važnosti je revalorizacija i osavremenjavanje feudalizma, kao i njegovo prekrajanje za potrebe novomilenijumske srpske države. U taj ideološki diskurs spada teza o novom srednjevekovlju. Ova teza, inspirisana političkim špekulacijama Nikolaja Berđajeva iz četrdesetih godina prošlog veka, dobija mnogo konkretniji vid u knjizi Aleksandra Gajića Novi feudalizam: gobalne transformacije u XXI veku (Konras, 2016). Mnogo bliža temi ovog izlaganja je knjiga Koste Čavoškog Politička filozofija u Šekspirovim dramama (Catena mundi, 2019), koja dolazi iz istog ideološkog miljea.7 Ako u oblasti nauke o književnosti ovaj teoretičar prava zapravo nema šta da doprinese novom ili temeljnijem razumevanju Šekspira, on tek nailazi na ozbiljne probleme kada je u pitanju problem zakona u njegovim delima. Na primer, Čavoški zaključuje poglavlje „Priroda monarhije“ tezom o podudarnosti „tjudorske političke doktrine“, koju on prepoznaje u Šekspirovim stihovima iz Ričarda II, sa porukom svetog apostola Pavla iz Poslanice Rimljanima koja „zahteva pokornost svakoj vlasti“ jer ona je od Boga.8 Pri tom, Čavoški ostavlja po strani ona magistralna dela u kojima Šekspir dovodi pod sumnju upravo ovu ideju, implicitno u Hamletu i eksplicitno u Magbetu. Ova podozrivost prema poreklu i namerama vlasti i moći jeste ono što Šekspira izdvaja iz mase drugih dramskih pisaca pre i posle njega. Čavoški preuveličava Šekspirova laskanja Engleskoj i njenoj kruni, da bi u poglavlju o patriotizmu od njega napravio neku vrstu elizabetanskog Veljka Bulajića. Ovakvo „čitanje“ Šekspira neophodno je srpskoj konzervativnoj misli, jer bi inače morala da dovede u pitanje svoje sopstvene osnove.
Neo-feudalno društvo i njegovi ideolozi koriste rodoljublje da bi njime prikrili koristoljublje. Pozivanjem na feudalne tradicije, kriminalna elita prikriva svoju pravu prirodu. Paradoksalno, ona predstavlja nejednakosti i brutalnosti feudalnog poretka kao presedan i opravdanje za svoje sopstvene postupke. Zbog toga, da bi se sagledale operacije Velikog Mehanizma ovde i sada, on mora da se izmesti iz Šekspirove istorijske tragedije kao njegovog prirodnog ambijenta. Recimo, pohlepu za vlašću koja u Šekspirovom Ričardu III može da se zaogrne u ruho nekakve zamišljene srednjevekovne otmenosti, Brehtov komad Zadrživi uspon Artura Uija (1941), zasnovan na ovom Šekspirovom komadu, pokazuje u svoj njenoj banalnosti i svireposti.
Ovde je Veliki Mehanizam premešten iz okvira engleske feudalne vlastele u milje kriminalnog podzemlja gradića Cicera u okolini Čikaga. Njegove zupčanike ne pokreću plemićke porodice i njihove pretenzije na presto, već lokalni preduzetnici, čiji se sitni interesi ukrštaju u liku sitnog kriminalca Artura Uija. Zajednička crta Šekspirovih feudalnih i Brehtovih kriminalnih prinčeva jeste njihova rasterećenost od stega zakona. Vlast je do krajnje mere privatizovana, sve do trenutka kada treba da se obznani. A tada, javnost, koja je sve vreme bila isključena biva prisiljena da moli velmožu da je prihvati. Ona je tu samo da bi pružila legitimnost novom vlastodršcu (bitno je naglasiti da sve teze o vrlinama „novog feudalizma“ padaju na ispitu legitimnosti: njegovi izvori, onakvi kakvi su bili u srednjem veku, danas jednostavno ne postoje). Ta scena iz Ričarda III nije promakla Kotu:
Predsednik:
Učinite, moj dobri lorde, to;
Vaši vas građani mole.
Bakingam:
Ne odbite,
Moćni lorde, ponuđenu ljubav.
Kejtsbi:
Obradujte ih, uslišite njinu
Zakonitu molbu (III,7)
Ovog leta, Ričard III se izvodi u rekonstruisanom pozorištu Šekspirov Gloub (Shakespeare’s Globe) u izvrsnoj režiji Eli Vajl (Elle While) i sa briljantnom Mišel Teri (Michelle Terry) u glavnoj ulozi. Vajl postavlja Šekspirovu tragediju kao farsu, i u ovoj sceni, tiranin se obraća direktno stajaćoj publici u parteru („groundlings“), koji spremno sarađuju sa glumcima da bi pokorno kleknuli pred novim kraljem. Iako je ova postavka izazvala polemike koje su se mahom ticale politike identiteta (rod, mizoginija, invaliditet), prosto je nemoguće prenebregnuti da se predstava dešava doslovno u senci staklenih kula nove finansijske aristokratije sa druge strane Temze.
Odjeci ove scene iz Ričarda III u dramskoj istoriji su sve grublji, što dalje idemo. U Borisu Godunovu, drami Aleksandra Puškina na šekspirovske teme, žena u narodu okupljenom ispred crkve tresne dete o pod da bi zaplakalo u trenutku kada se krunisani samozvanac pojavi u dverima. I, najzad, velikodušnosti Artura Uija nema kraja:
Povodom Ciceroa, pristao sam
Da uzmem taj grad pod svoju zaštitu.
Ali, samo pod jednim uslovom, naime:
Nakupci su morali da me hoće. Ja bih došao
Samo na osnovu njihove slobodne odluke
Do koje su došli svojom voljom. Cicero, rekao sam
Mojim ljudima, bez ikakve sumnje, ne sme
Da bude izložen prisili i prinudi!
Grad mora da me izabere potpuno slobodno!
Neću gunđavo „Zašto da ne?“, bez škrgutanja zubima
„Pa mogli bi“. Poluvoljni pristanak
Kod mene se računa kao otrov. Ono što zahtevam
Jeste složno i radosno „Da“
[…]
I samo usput da dodam: Ako neko
Nije za mene, on je protiv mene i ima
Samo sebe da krivi ako mu se nešto desi.
Sada slobodno pristupite glasanju!9
U vreme kada je Breht pisao ovu adaptaciju Ričarda III, bilo je jasno na koga se ona odnosi. Danas je jasno da refeudalizacija može da ima jedan, i samo jedan, politički ishod.
Peščanik.net, 06.07.2024.
________________
- Ovaj tekst zasnovan je predavanju iznesenom na tribini Nova čitanja Šekspira, održanoj u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu, 19. juna 2024. u organizaciji pozorišnog festivala ANFIteatar.
- H. Aram Veeser, The New Historicism Reader, 1994, str. 2.
- Jan Kot, Šekspir naš savremenik, preveo Petar Vujčić, Sarajevo: Svjetlost, 1990, str. 20.
- Jan Kott, Shakespere our Contemporary, London: Methuen, 1965, str. x
- Prema Olaf Kaltmeier i Edgardo Lander, Refeudalization and the Crisis of Civilization: Political Essays on Latin America, London: Routledge, 2019.
- Katherine Stone i Robert Kuttner, „The Rise of Neo-Feudalism“, The American Prospect, 2020.
- Zahvalan sam Vladimiru Maroviću, koji mi je predočio ovu knjigu.
- Kosta Čavoški, Politička filozofija u Šekspirovim dramama, Beograd: Catena mundi, 2019, str. 234.
- Bertolt Brecht, Collected Plays, Volume 6. New York: Vintage Books, 1976, str. 299.
