Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Poludećeš od onoga što svojim očima budeš gledao. (Stari zavet, Mojsije, V: 28, 34)

A svi mi gledasmo i plakasmo gorko. (Arhiepiskop Sava, Žitije svetog Simeona)

Imam utisak da sam tu dramu pisao u prisustvu cele nacije. A tako se ne može napisati ništa dobro. (Ljubomir Simović o ekranizaciji drame Boj na Kosovu)

Na prvu epizodu serijala o Nemanjićima bilo je veoma oštrih kritika, kojima se, uz izuzetak i najdublju indignaciju u pogledu šovenskih prigovora na crnogorsko poreklo glumca Mladena Nelevića koji tumači lik Stefana Nemanje i slične bedastoće, i sam u najvećoj meri pridružujem. Na primedbe su usledili prilično nesuvisli odgovori. Pisac scenarija Gordan Mihić istakao je da treba pogledati svih 12 epizoda, pa donositi sud o seriji. Ta primedba kao odgovor na kritike izrečene na račun prve epizode zaista nema nikakvu težinu: ne radi se ovde o oceni cele serije, već njene prve epizode. Istini za volju, lično zaista ne očekujem neku bitnu promenu utiska ni posle emitovanja čitavog serijala, ali ovde se radi o prvoj epizodi, o onome što smo videli, što je takvo kakvo je i što ni u nekoj retrospektivnoj analizi neće izgledati ništa bolje (osim relativno, ako ostale epizode budu još veći promašaji!). Iznenađujuća je i ocena Ivana Karla da treba “sačekati da se razvije priča i tek nakon treće ili četvrte epizode prosuditi koji su dometi i da li je sve imalo smisla”. Kada je reč o “razvijanju priče”, iako ne bih da “spojlujem”, taj je razvoj prilično poznat: Nemanja će ostaviti presto srednjem sinu, zamonašiće se i postati monah Simeon, ponovo će besneti građanski rat, najmlađi sin Rastko (u monaštvu Sava) izmiriće nad mrtvim Nemanjinim telom zavađenu braću, Srbija će pod vlašću Stefana postati kraljevina itd… Ne znam kakvo “razvijanje priče” ovde može da bude od bilo kakve pomoći? Priča je, dakle – znamo to unapred – sadržajno vrlo zanimljiva i dinamična, ali pitanje je kako će biti ispričana. Oglasio se i solidarni Radoš Bajić, čiji je nakazni uradak Ravna Gora u ovoj preskupoj “trci ka dnu” dobio dostojnu konkurenciju, ocenjujući, u duhu svojih prostačkih insinuacija i direktnih optužbi, da ocena jednog rđavog, ali tobože nacionalno bitnog projekta kao sramotno lošeg podrazumeva postojanje nekog centra moći koji kritiku orkestrira, usmerava i, naravno – plaća. Sve u svemu, da citiram Murata, iz ekranizacije drame Ljubomira Simovića Boj na Kosovu (čiji dramski tekst, na literarnom nivou uvažavam, bar onoliko koliko prezirem kontekst u kojem i povodom kojeg je drama ekranizovana): “Ovo nije počelo kako treba!”

Osim u osnovi prihvatljivog prikaza istorijskih činjenica, relativno dobre kostimografije i skupe produkcije – prva epizoda serijala Nemanjići uskratila nam je sve ostalo zbog čega se serije snimaju i gledaju: scenario je nezadovoljavajući (trivijalni dijalozi, nepotrebno moderan izraz, verbalne rekapitulacije radnje, kao da se radi o nekakvom priručniku namenjenom teletabisima); svaki lik je dramski oskudan, sveden, pojednostavljen, upadljivo stereotipan; ideje, poente i poruke su trivijalne, bez ikakve suptilnosti u prenošenju i naglašeno didaktične, valjda kako bismo “mi Srbi” iz njih nešto velevažno naučili; malo šta pohvalno može se reći i za glumu, što je verovatno funkcija rđavog scenarija, pošto se tako “neprirodni” dijalozi verovatno ni ne mogu izgovoriti na iole uverljiv način.

Kada je reč o dijalozima, nema sumnje da bi preterano arhaiziranje bilo loše rešenje, ali je i ovako savremeni govor potpun promašaj. Očigledna je namera pisca scenarija da likove jednostavnošću pa i savremenošću govora učini bližim savremenom gledaocu, ali je takav efekat sasvim izostao, jer je malo verovatno da to savremeni gledalac želi. On bi svakako da razume izgovoreno, što isključuje govor za koji bi bio potreban prevod, ali jedan sloj arhaične jezičke “patine” bio bi neophodan, delom u domenu leksike, a delom, recimo, načinom izgovora akcentovanih slogova u rečima (nikada nisam ni slutio da ću izreći – evo već drugu pohvalu na račun tog ostvarenja ali, dakle – kao u filmu Boj na Kosovu).

Osim toga, problematičan je i sadržaj dijaloga. Tu se po banalnosti ističe momenat kada Nemanjina žena, onako domaćički i poluprekorno, pita porodicu koja je okupljena za ručkom zašto jedu prstima. Naravno, sluga prinosi viljuške i – voila! – jedna od medveđe suptilnih poenti je načinjena. Pa onda niz dijaloga u kojima se podjednako “suptilno” šalju u osnovi banalne poruke da je nesloga jedna mnogo loša stvar, da braća treba da budu složna, da porodica treba da bude skladna, da je poznavanje prošlosti važno i druge slične trivijalije, koje valjda kao samorazumljive prihvata svaki elementarno socijalizovan i uračunljiv pojedinac. Pa čak i jasno impliciranu poentu u smislu poruke da “mi Srbi” nismo bili složni i da ta nesloga naciji nije donela ništa dobro, siguran sam, za nespornu smatra bar 90% Srba, kojima se, ovakva kakva je, serija jedino i obraća. Otuda nije jasno zašto je trebalo pristupiti jednom preskupom projektu kako bi se to i inače široko rasprostranjeno uverenje tek dodatno afirmisalo. U celini uzev, ono što smo do sada videli više je povlađivanje autostereotipima, nego saznavanje nečeg iole dubljeg od tih romantiziranih patetičnih sadržaja.

Zanimljivo je do komičnosti kako je, mimo svake logike, pusta želja da se postigne određeni cilj u pogledu željene poente u nekoliko primera prerasla u trivijalnu (metodom “prstom u oko”) verbalizaciju poruke koja je u najdubljoj suprotnosti sa onim što se stvarno dešavalo i što je, da stvar bude neverovatnija, kao takvo u seriji i prikazano: ishod građanskog rata među braćom, koji je naravno bilo nemoguće izostaviti, prikazan je u jednom zaista skarednom monologu kao trijumf jedinstva nacije, što je poprilična besmislica na mnogo nivoa, uverljiva taman koliko i klicanje mase statista “Ujedinjeni! Ujedinjeni! Ujedinjeni!”1 Poklič koji pred bitku kod Pantina uzvikuje Nemanja – “Za krst časni i slobodu zlatnu!” – osim što ne pripada toj epohi, izgovoren kao podstrek za borbu protiv vojske rođene braće i vizantijskog cara, u delu u kojem se pominje “krst časni”, zaista deluje groteskno. Ispada, prema autorima serije, da Nemanja brani hrišćanstvo (“krst časni”) od svoje braće i od – ni manje ni više – nego vasilevsa sa Bosfora! Tako je i u ovom primeru potreba da se jedna oveštala parola (“Za krst časni i slobodu zlatnu!”) pošto-poto metne u usta Stefana Nemanje trijumfovala nad elementarnom logikom.

Autor scenarija kao da nije pratio samo sadržaj, već i duh žanra “žitija svetih”, tako da je lik Stefana Nemanje idealizovan do mere da prerasta u jednu hodajuću neverodostojnost, ne bez komičnog efekta na savremenog gledaoca makar malo distanciranog od verskih kanona i nacionalne patetike. Jedino odstupanje od idealizacije, pritom nimalo na štetu junaku, u domenu je Nemanjine fizičke pojave, odista snažne, ali prikazane robusno, čak upadljivo nezgrapno i presno.

Didaktički ton i neuverljiv sadržaj dijaloga kao i upadljiva i preterana idealizacija doprinose konstantnom prisustvu utiska da tvorci serije hoće nešto da nam kažu, što nas neprekidno kao gledaoce udaljava od likova, ne dozvoljava nam da se sa njima “srodimo” i podseća na to da je ceo poduhvat učinjen baš zato da nam se prenese određena poruka. Time je poduhvat upropašćen, jer je suština umetničke veštine da se poruka prenese što je moguće prirodnije, spontanije i da u svesti gledaoca ostane snažan utisak koji treba da bude rezultat te poruke, bez iritantnog sveprisustva tog kolektivnog autora (nije reč samo o scenaristi i režiseru) koji nas stalno podgurkuje laktom, namiguje na važnim mestima, rekapitulira “gradivo” i povremeno viče: “vidi ovo, zapamti ovo”! Taj kolektivni autor je rešen da nam kaže jednu nacionalno bitnu Istinu, uveren – pogrešno, po mom razumevanju – da je pravilno shvatio pouku istorije koju prenosi, ali ne želeći da nam tu poruku predstavi kao svoje viđenje već kao sadržaj za čiju istinitost jemče stvarne istorijske ličnosti koje pred nama oživljava. Otuda se kritika sadržaja i načina realizovanja serije pretvara u “no-no” nepatriotsku kritiku samih istorijskih ličnosti o kojima je u seriji reč.

Upadljivom se čini i napetost u glumačkom izrazu, svojevrsna inhibirajuća trema koja kao da nastaje usled pogrešno artikulisanog osećaja odgovornosti, koja umesto da postoji prema glumačkom zadatku, prema pozivu, prema gledaocu, kao da je rezervisana za Pretke i za Istoriju Nacije. Sa bigotnim poštovanjem prema Našoj Istoriji, svojstvenom svakom površnom poznouku, samoizvinjavajuće uverenom da je neko zabranjivao tu istoriju sa čijim saznavanjem i ekranizacijom se toliko kasni (što je posebno iritantno stanovište koje provejava kroz intervjue koje su davali učesnici projekta u procesu nastanka serije), glumci kao da su od umetnika koji izgrađuju sopstveni lik postali puki replikatori postojećih (verovatno i sopstvenih) romantiziranih doživljaja srednjovekovne povesti i njenih aktera. Razume se, ogroman deo krivice za to leži upravo na samom scenariju, režiji i ukupnoj ideji koja je u osnovi ovog poduhvata, kakvim nam je predstavljen u prvoj epizodi. Ta ideja se svodi na reprodukciju patetičnih interpretacija nacionalne istorije, uz uverenje da su za autentičnost prikaza srednjovekovne povesti dovoljni dobar kostim, krivi zubi i prljave ruke. U suštini, u 21. veku dobili smo jednu saharinsku 19-ovekovnu interpretaciju srednjovekovne teme.

Peščanik.net, 09.01.2018.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Čekajući “premontažu” druge epizode Nemanjića…

Dejan Ilić – Za šaku dinara

Stevan Filipović – Psi laju, RTS nosi

Srđan Milošević – “Promntno” preteće pismo Radoša Bajića

Nenad Veličković – Istorijska poruka istorije

Srđan Milošević: Serija o Nemanjićima – pretkritički osvrt

________________

  1. Dakle, po završenoj bici u kojoj Nemanja pobeđuje vojsku svoje braće i vizantijskog cara, sledi ovakav govor: “Govorili su da su Srbi razjedinjeni, da nikoga ne slušaju, da više vole da se biju među sobom nego protiv neprijatelja. E, sad smo pokazali i ko smo i šta smo. Prvo i pre svega – ujedinjeni i složni! Ujedinjeni pod našim vođom Stefanom Nemanjom, koji je prvi okupio u istoj bratskoj zajednici Rašku, Hum, Travuniju i pokazao koliko je snažna naša želja da ne budemo ni pod kojom tuđom vlašću već svoji i potpuno slobodni”.