To je slika: Vučić podiže, premešta i spušta male bele kutije. Radi to nezgrapno, sporo, čak i bezvoljno. Dovoljno nevešto da se jasno vidi da kuglice nema. Spusti poslednju kutiju i pita: gde je kuglica? Mi mu kažemo – nema je. On nam se iskezi u lice i kaže: hajde, ponovo. Taj nacereni klovn kao da je izašao iz noćne more Stephena Kinga. Samo što mi ne živimo u priči strave i užasa i nemamo košmare – on je naša jeziva stvarnost.
Dobro, ostavimo ga nakratko da se ceri. Studenti sad počeli da ispostavljaju zahteve bezmalo brzinom svetlosti. Tek što smo dobili peti, kad evo ga i šesti. Taj peti čekali smo dugo. Sad kad smo ga dočekali, on će ispasti nešto poput 6. oktobra – nikad se nije desilo. Peti zahtev trebalo je, očekivali smo, da bude nešto drugo (jeste, prelazna, ekspertska, univerzitetska, studentska – nazovite je kako god hoćete – vlada poverenja). A u suštini, dobili smo ponovljeni prvi zahtev.
Nema razlike, po njihovoj prirodi (karakteru, logičkoj strukturi, ako vam je draže), između prvog i petog zahteva. Ako posle bezmalo pola godine nije ispunjen prvi, kakav rezon stoji iza postavljanja petog zahteva. I da se možda ne bismo pitali o tome koliko je i taj peti zahtev ispunjiv, dobili smo odmah i šesti. Pogađate, isti kao prvi i peti. Smisao svih tih zahteva je jedan te isti: da institucije rade svoj posao, da poštuju zakone, i da odgovaraju kada ih prekrše.
Veliko otkriće: u Srbiji nema institucija. Umesto institucija imamo osobe. Te osobe svoju hirovitu volju predstavljaju kao rad institucija. Kada sklonimo te osobe, institucije će, možda, početi da rade svoj posao kako treba. Obrnuto nije moguće – s ovim osobama na čelu, institucije nisu u stanju da urade bilo kakav posao na prihvatljiv, zakonit način. Vršiti pritisak na institucije, postavljati im zahteve, pogrešan je pristup. Imali smo pola godine da se u to uverimo.
Umesto da izvučemo očigledne zaključke, sad dobijamo sve nove i nove zahteve, i svi su redom preslikani prvi zahtev. Nacereni klovn s početka teksta tako se pokazuje kao naš problem drugog reda. On je samo simptom naših temeljnih problema. Umesto da se bavimo njime i tražimo njegove kuglice, treba da se bavimo samima sobom: šta nam to tako suštinski fali i čini da nismo u stanju da se dogovorimo oko osnovnih stvari, iako se radi o golom preživljavanju?
Voleo bih da studenti Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu govore istinu kada kažu da su tri koraka ispred režima i jeftinih režimskih smicalica. Neki bednik snimio je krišom njihov plenum i to prosledio dalje. Završilo je gde obično završe rezultati takvih podlosti. Ali, u toj poslednjoj fazi zalepljena je na kukavički snimak etiketa terorizma. I već se javlja tužilaštvo, traži izjave. Imamo decu već gotovo mesec dana u zatvoru u Novom Sadu. Put koji ih je odveo u zatvor, počeo je kao ovo na Saobraćajnom.
Ne slutim zlo, samo molim studente da kada kažu da idu tri koraka ispred, imaju na umu da to nije dovoljno. Preko puta njih ne stoji neko ko voli da se nadmudruje. Tom nekom nije potreban nikakav razlog, to jest sam će izmisliti razlog da se iživljava nad njima kao i nad njihovim kolegama u Novom Sadu. Umesto da se nadmudruju, možda bi bilo bolje da urade nešto za tu utamničenu decu što su u zatvoru završila jer ih je neko a) krišom snimio i b) jer je to mladalačko nadgornjavanje tobože shvatio ozbiljno.
No, da se vratimo na temu – nebitan je klovn, iako je strašan i povremeno krvoločan. Nadmudrivati se s njim zaludan je posao: da mu je stalo do inteligencije ni bi mu uzor bili vašarski šibicari. Svoju ogromnu pamet i strast studenti bi mogli da usmere na druga, sada mnogo važnija pitanja: mogu li da se dogovore sa drugim akterima pobune; ako mogu, kako to treba da se uradi; i šta bi to bio najmanji zajednički sadržalac pobune oko koga je moguć dogovor.
Na listi mogućih kandidata, trenutno visoko stoji vlada prelazna, ekspertska, poverenja, univerzitetska, studentska… Iz mog ugla sve je to jedno te isto, može biti bilo koja od njih. Moguće je da kandidata ima još. Vanstudentski deo pobune ima konsenzus oko jedne takve vlade. Studenti još razmišljaju. Skroz je u redu da odbace predlog, ali – mogu li svoje intelektualne resurse da iskoriste da daju neki drugi predlog, a da to nisu sve novi i novi zahtevi, za koje znamo da… (je l da, znamo to).
Čitalac se mršti. Kaže, nije to posao studenata, da sav teret uzmu na sebe i rešavaju probleme koje mi nismo bili sposobni da rešimo. Uostalom, nacereni klovn s početka je naš (nas odraslih) jezivi „poklon“ njima (studentima). I drugo, sve i da se i studenti slože i priključe se zahtevu za prelaznu vladu, kako izvršiti pritisak na klovna da ispuni taj zahtev. Na drugi argument se može odgovoriti pitanjem: kako klovna naterati da ispuni studentskih šest zahteva?
To što zahtevi neće biti ispunjeni ne sprečava studente da postavljaju nove. Ne vidim da je problem da se u tom nizu nađe i – nazovimo je ovaj put samo tako – prelazna vlada. Prvi argument je mnogo ozbiljniji i na njega se ne može dati principijelno prihvatljiv odgovor. Tako je, klovn je naš problem i sebično smo ga uručili studentima. Ali, odgovor može biti i kontekstualan: odnosi snaga sada su takvi da je podrška studenata naprosto neophodna. To nije principijelno, ali tako stoje stvari.
P.S.
Nadao sam se, verovao, da nijedno dete sa Saobraćajnog fakulteta neće biti uhapšeno. Analogiju sa novosadskim slučajem povukao sam kao opomenu, a ne kao predskazanje. Kao da ne znam s kim imamo posla. Naravno da su uhapsili (i pustili) dečaka, studenta sa Saobraćajnog. Naravno da im nije bitno ima li osnova za hapšenje ili ne. Naravno da misle da mogu da rade šta god im padne na pamet i to zaista i rade (za sad i dalje bez posledica: možda ih je ohrabrila mlaka reakcija na hapšenje dece u Novom Sadu). Klovn s početka teksta, da ponovimo, kao da je pobegao iz proze Stephena Kinga. A kod Kinga imamo dve vrste zla: jedno je u nama i iz nas se projektuje u svet (taj narativni model odlično radi i u izvanrednom crtanom romanu „Nešto nam ubija decu“), a drugo dolazi iz neke druge, nama strane dimenzije. Za sada, naš klovn liči na otelovljenje svih naših slabosti i naše nečiste savesti. Ako postanemo bolji, a to je moguće (moramo verovati u to), on po prirodi stvari više neće biti ni tako jeziv ni tako (prividno) jak kao sad.
Peščanik.net, 08.04.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Eksperti - 15/04/2025
- Bolje je s prelaznom vladom - 11/04/2025
- Mali noćni razgovori - 10/04/2025
