peškiri na žici u dvorištu

Foto: Predrag Trokicić

U obraćanju svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Aleksandar Vučić je (u petak, 8. marta) rekao da će „uskoro biti objavljena Bela knjiga o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine“.

Tako je Vučić zapravo ponovio već oveštalu tezu o „pljačkaškoj privatizaciji“, koju je zapravo do sada već nebrojeno puta iznosio, ali koju zastupaju i oni koji o Vučiću inače misle sve najgore. Pre svega zbog njih, jer Vučića istina i ne zanima, nije loše nešto reći najpre o efektima privatizacije, a onda i o prilikama u kojima se ona odvijala. Ukratko, razume se, jer je to tema koja zaslužuje celu knjigu.

U proces privatizacije ušlo je, grubo govoreći, nešto više od 3.000 preduzeća. Od toga je do 2012. privatizovano oko 2.500 dok je oko 500 preduzeća, uglavnom onih čije su privatizacije poništene, ostalo u tzv. portfelju Agencije za privatizaciju. Iako se Vučić, kada je došao na vlast, zakonom obavezao da se privatizacija okonča do kraja 2015, taj rok je stalno produžavan, a onda više nije ni produžavan nego zakon jednostavno nije poštovan pa je i dan-danas neprivatizovano ostalo gotovo 100 firmi sa nekoliko desetina hiljada „zaposlenih“. Od onih čiji je „status“, kako se to govorilo, „rešen“, najveći broj je otišao u stečaj, dok je jedan takođe značajan broj preduzeća podržavljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona koja su prodata: Železara Smederevo, Galenika, RTB Bor…

Generalno se, pak, proces privatizacije može podeliti na dve etape: pre i posle zakona o privatizaciji koji je donela Vlada Zorana Đinđića. Posebno je važno to što je model privatizacije koji je tim zakonom propisan dobio praktično apsolutnu podršku ekonomske struke, čiji su pojedini predstavnici direktno učestvovali u njegovoj pripremi.

U prvoj fazi, po zakonu donetom u Miloševićevo vreme, koji je predviđao besplatnu podelu akcija, privatizovano je oko 800 preduzeća. Nakon 2001, do 2012 – da uzmemo razdoblje koje Vučić pominje – privatizovano je, dakle, oko 1.700 preduzeća. Prihod ostvaren prodajom preduzeća iznosi oko 1,5 milijarde evra, dok se ugovorene investicije kreću blizu 850 miliona evra.

Nisu to, međutim, jedine ostvarene koristi. Privatizovana preduzeća su neprekidno povećavala prihode, tako da su oni krajem 2010. bili za 70 odsto veći nego pre privatizacije. Drugo, vrednost imovine u privatizovanim preduzećima je porasla za oko 50 odsto, dok je u neprivatizovanim smanjena za petinu. I, konačno, privatizovana preduzeća su pre privatizacije imala gubitak od oko 100 miliona evra, dok su 2010. ostvarila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme, neprivatizovana preduzeća su kontinuirano poslovala sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

Sve u svemu, iako je nesumnjivo mogla da bude bolje sprovedena – da nije bio ubijen premijer Đinđić (za šta radikali, kojima je Vučić tada pripadao, snose ne malu odgovornost) i da Đinđićev naslednik Koštunica nije proces u značajnoj meri dezavuisao – privatizacija je Srbiji donela ogromnu korist i privredni napredak.

To najbolje potvrđuje visok rast u prvih 7-8 godina svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. U evrima: BDP je udvostručen, penzije utrostručene, plate učetvorostručene. O tome Vučić, koji je na vlasti proveo gotovo isto toliko vremena, može samo da sanja. Zapravo, sve mu to sve više postaje prava noćna mora. Sudeći bar po naporima – i parama građana Srbije – koje ulaže u svoju industriju laži.

Tom hiperprodukcijom Vučić ne želi samo da stvori lažnu sliku o prvih desetak i kusur godina trećeg milenijuma, nego i da sakrije ono što se u Srbiji dešavalo u poslednjem desetleću 20. veka. U tekstu „Godine koje su pojeli naprednjaci“ iz decembra 2017. može se o tome naći više detalja, pa ću ovom prilikom ponoviti samo nekoliko najbitnijih činjenica. Bruto domaći proizvod je u toj kobnoj deceniji opao za 50 odsto, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme, kapital privrede je takođe praktično prepolovljen. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Povrh toga, Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Znanje naših inženjera zbog izolacije zemlje nije moglo da prati svetski tehničko-tehnološki razvoj. Tako je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla sa fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jednom rečju – srpska privreda je bila devastirana.

To je, samo na ekonomskom planu razume se, da druge ovde ne uzimamo u obzir, rezultat desetogodišnje vladavine crveno-crne kolacije čiji su naslednici, malo premazani, danas ponovo na vlasti.

„Nisam zatvarao fabrike“, kaže Vučić. To je, u izvesnom smislu, i tačno. „Zatvaranje fabrika“, što nije nimalo prijatna dužnost, Vučić prepušta svojim potčinjenima, da se oni brukaju i znoje. A on ide i „otvara fabrike“. Kao da je on u njih uložio svoje pare.

„Imamo sve više novca“, kaže Vučić. Kao da je to njegov novac, tj. novac koji je on negde zaradio, a ne da je to u stvari novac građana Srbije. Što znači da kada tim parama, kroz subvencije, pomaže otvaranje (uglavnom stranih) preduzeća, on nije uložio svoje pare, nego ono što je prethodno oteo od građana Srbije. U suštini, kiti se tuđim perjem. No, bez obzira, slikanje i fanfare nikome drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kada zna da su iznuđeni i lažni.

Peščanik.net, 11.03.2019.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.