Pre nekih godinu dana, na mnogim fasadama u Beogradu osvanuli su grafiti, tačnije nekakvi ogromni pečati, na kojima piše „Putin vas gleda“ ili „Pogodite ko vas gleda“ uz otisnut lik predsednika/premijera Rusije. Moram priznati da sam, pri prvom suočavanju sa tim natpisom, ispala veoma glupa. Isprva mi uopšte nije bilo jasno zašto bi ikoga bilo briga da li ga popreko gleda i procenjuje tamo neki drmator u nekoj tuđoj državi. Poruke ispisane na banderi, na tarabi, na bilbordu, trebale bi biti usmerene ka svakom pismenom pojedincu, a ja sebe nikako nisam pronalazila u zainteresovanoj grupi.

Podsećanja radi, sve se dešavalo neposredno pre ili u vreme rasprodaje NIS-a, pretnji ruskog ambasadora i velike debate o ruskom uticaju u našim životima i državnom kursu. Nakon što sam odbacila mogućnost da su grafiti sarkastično izrugivanje podaničkog mentaliteta naše vlasti prema Putinu, preostalo mi je najtužnije tumačenje cele stvari – bedan, servilni strah od zamišljenog autoriteta pretočen u pretnju shematizovanim simbolom na zidovima zgrada.

Cele priče setila sam se ovih dana povodom jednog ličnog utiska na koji se savršeno nadovezala najava Velikog posmatrača zvanog BIA (ili država!) da će nas neometano nadgledati. Ali, na ova „državno-pravna“ pitanja vratićemo se kasnije. Ne znam da li je iko uradio istraživanje o broju, dimenzijama i tipu ukrasa koji vise na retrovizorima automobila po Srbiji. Prilično sam sigurna da bi rezultat ukazivao da je zastupljenost raznoraznih andrmolja, lutkica, sličica, diskova protiv otkrivanja brze vožnje i mirišljavih jelkica značajno opala na račun krstova i slika ovog ili onog sveca. Neki vozači su pravi kolekcionari religijskih znamenja, pa možete videti i na desetine krstova, krstića i brojanica kako vise na samo jednom retrovizoru. Uzgred, juče sam uočila rekordera u dimenziji drvenog krsta; zauzimao je dobar deo prednjeg stakla i klatio se tokom vožnje toliko da je, po mom mišljenju, zasigurno ugrožavao lobanju vozača i bezbednost saobraćaja.

Nije potrebna velika pamet da bi se naslutili uzročnici umnožavanja ovakvih automobilskih ukrasa. Razlozi se kreću od potrebe za javnim pokazivanjem lične religioznosti i pripadnosti pravoslavnoj pastvi, preko sujeverja da nas to može spasiti od nesreće (skoro koliko i CD od detektora brzine), pa sve do servilnog strahopoštovanja simbola kroz koji bi trebalo da se projektuje prisustvo svevišnjeg u vašem automobilu. Dakle, matrica je analogna neko-vas-posmatra simbolu Putina, samo je subjekt kontrole u drugačijem agregatnom stanju.

Ipak, ovde se nameće i ozbiljnije pitanje o značaju takvih simbola za ljudsko ponašanje u okvirima jedne socijalne zajednice. Šire gledano, pitanje se vrti oko uloge simbolike u evoluciji ljudskih društava, ovakvih kakva su nam poznata unazad više hiljada godina (vremensku odrednicu možemo postaviti na pre desetak hiljada godina kada ljudske naseobine počinju da se uvećavaju u korak sa praksom uzgoja biljaka i životinja). Kao što će ubrzo postati jasno, celu stvar nije moguće odvojiti od pitanja religioznosti. Takođe, značaj simboličkih poruka moramo sagledati i u odnosu na pitanja morala. Ali, idemo redom.

Nema sumnje da su intuitivni ljudski kapaciteti i sposobnost apstraktnog i simboličnog mišljenja, kao posledice biološke evolucije našeg nervnog sistema, predstavljali osnovu za formiranje socijalnosti kod savremenih ljudi. Već smo ranije pominjali da se princip socijalne organizacije ljudi u velikoj meri zasniva na shvatanju metafizičkih, transcedentalnih uloga i podrazumeva ljudsku sposobnost imaginacije. Tesna veza između funkcionisanja ljudskog društva i religijskih verovanja se u kognitivnoj antropologiji objašnjava identičnom matricom ljudskog uma na kojoj se zasnivaju oba fenomena. Čak bi, prema nekim mišljenjima, odvojenost religije od transcedentalnog društva predstavljala samo prividno, površno i prolazno stanje stvari.

Praktikovanje imaginacije počinje veoma rano u detinjstvu kada se deca spontano uključuju u izmišljene igre koje se mogu razviti na nebrojano puno načina. Psiholozi će potvrditi da je to upravo i neophodan uslov za normalan razvoj deteta. Jesse Bering,[1] razvojni psiholog, analizirao je kod dece, uzrasta od 4 do 12 godina, stepen verovanja u život posle smrti i u srodne forme verovanja u natprirodno (npr. preseljenje duše u drugi svet). Kroz seriju testova prilagođenih uzrastu dece, Bering pronalazi rezultate suprotne uvreženom mišljenju da se verovanja, ugrađena u praktično svaku religiju, stiču kulturološki kroz odrastanje i učenje. Naime, podaci ove studije govore da deca, što su mlađa, pokazuju veću tendenciju da umrlim životinjama pripisuju različita mentalna stanja i da ozbiljno razmatraju mistične poruke i znakove. Različite studije, takođe, pokazuju da procenat religioznosti opada sa uzrastom i obrazovanjem (od oko 90 odsto na uzrastu od 5-6 godina na oko 60 odsto u adolescenciji).[2]

Zbog ovih inherentnih iluzornih reprezentacija, neki autori (npr. Pascal Boyer)[3] smatraju da je ljudskom umu mnogo teže proturiti ateizam nego religiju, a da sami elementi religije predstavljaju nusprodukte evolucije mentalnih kapaciteta koji nisu bili povezani sa religijskim kontekstom. Empirijske procene korelacije između veličine mozga majmuna i veličine njihovih socijalnih grupa, razmatrane u okviru socijalne hipoteze o evoluciji ljudskog mozga, ukazuju da ljudska društva ne bi mogla prelaziti brojnost od oko 150 članova ukoliko naš mozak ne bi imao ovakve sposobnosti imaginacije. Nakon ovog broja, bez mogućnosti metafizičkog razumevanja uloga u društvu, nastupio bi potpuni raspad sistema.

Dakle, tesna je veza između apstraktnog mišljenja i kompleksnih ljudskih interakcija u okvirima velikih društava. Mogućnost predviđanja efekata sopstvenog ponašanja u okviru grupe, jeste, po mnogim autorima, osnova socijalnih kontrolnih mehanizama koji omogućavaju kooperaciju, koheziju i harmoniju dovoljnu za opstanak velike ljudske zajednice. Jednostavno, predvidiva opasnost da budeš otkriven u lošim delima postaje generator dobrog ponašanja. Religija je ovde, mora se priznati, odigrala značajnu ulogu tokom evolucije čovečanstva. Verovanja u sveprisutna natprirodna bića, koja nas nadgledaju i kažnjavaju zlodela, predstavljaju značajan mehanizam kontrole i stimulišu tzv. prosocijalno ponašanje – delovanje pojedinca koje povećava dobrobit drugih čak i uz potencijalnu štetu za osobu koja se tako ponaša. Moralistička funkcija religije u ljudskoj zajednici zasnovana je na paketu psiholoških tendencija, koji, između ostalog, obuhvata i osetljivost na prosocijalnu reputaciju drugih članova grupe.[4]

Možemo li se onda složiti sa tvrdnjom da bez boga nema ni morala? Na ovom mestu, ne moramo se uopšte upuštati u raspravu da li ON uopšte postoji budući da nam je interesantna samo njegova simbolička uloga u kontroli društvenog ponašanja. Pitanje možemo preformulisati u istraživački prihvatljiviju formu: Da li ljudi sa izraženim verovanjem u moralno linkovane bogove ispoljavaju veći stepen altruističkih tendencija? U mnogim psihološkim istraživanjima, stepen altruističkog ponašanja procenjivan je na osnovu količine dobrotvornog rada i donacija ili spremnošću da se pomogne nepoznatom čoveku u nevolji, a zatim je tražena korelacija sa religioznošću ispitanika. Zanimljivo je da su rezultati veoma različiti zavisno od studije. Izražena povezanost između religioznosti i dobročiniteljstva ispoljavala se u eksperimentima sa redukovanim nivoom anonimnosti, tj. kada je identitet ispitanika bio svima poznat. Takođe, u situacijama kada je altruizam procenjivan na osnovu samoizjašnjavanja o količini novca koju je osoba donirala ili o broju sati koje je provela u dobrotvornim ustanovama, vernici su se isticali u svom dobročiniteljstvu u odnosu na nevernike.

Međutim, u dobro dizajniranim eksperimentima, kada je kontekst istraživanja potpuno anoniman i kada je dobrotvorno ponašanje procenjivano „na delu“ u postavljenim situacijama, nisu pronađene razlike u altruističkim tendencijama između ljudi sa različitim stepenom religioznosti. Među mnoštvom eksperimenata ovog tipa, pomenućemo dva. U prvom slučaju postavljena je klasična scena „dobrog Samarićanina“ (izvedena iz biblijske parabole) u kojoj je na ulici pred ispitanike (bez njihovog znanja da učestvuju u takvoj studiji) postavljen navodno bolestan čovek kojem je neophodna pomoć. Kako se pokazalo, spremnost da se pomogne nije imala nikakvu vezu sa religioznošću (do tog podatka o ispitanicima istraživači su došli kasnije).[5] Druga studija je tragala za volonterima u prikupljanju novca za bolesno dete.[6] U prvoj grupi, ispitanicima je rečeno da verovatno neće biti potrebe za njihovim angažovanjem, već da će im ime stajati na rezervnom spisku. Druga grupa je verovala da će svakako biti pozvani u akciju ukoliko se prijave kao volonteri. Zanimljivo, samo u prvoj skupini je pronađena korelacija između religioznosti i dobročiniteljstva.

Rezultati ovakvih studija naveli su psihologe na zaključak da prosocijalna reputacija u moralnom kontekstu može biti važnija vernicima nego nevernicima. Zapravo, ovde se ne radi o prosocijalnom ponašanju već o prosocijalnom marketingu. Imaginarna spoznaja bogova naglašava brige oko moralne reputacije, pa povećana religijska prosocijalnost, kako navode neki psiholozi, može biti motivisana egoizmom i projektovati se kroz prosocijalni imidž i želju da se izbegne krivica zbog ponašanja koje je u neskladu sa usvojenom moralnom slikom. Daleko od toga da su ovi motivi rezervisani samo za vernike, ali, kako studije govore, brige i strahovi vernika, zbog osećaja neprekidnog posmatranja, iniciraju povećanu potrebu za neiskrenom imitacijom empatije.

Važno je naglasiti da ni ateisti ili agnostici nisu imuni na značenje simbola. Drugim rečima, iako ih predmeti i institucije koji simbolizuju božanstvo (krstovi, zvona, mantije i sl.) ne moraju previše doticati, primećeno je da i ova grupacija menja ponašanje pri susretu sa bilo kojim simbolom koji implicira nadzor. Tako je, na primer, ustanovljeno da će studenti znatno manje varati na ispitu ukoliko im se sugeriše nevidljivi kontrolor, pa čak i kada se na vidno mesto okači veliko nacrtano oko.

Šta sam htela reći ovim pisanijama? Jasno je da smisao simbola može menjati ljudsko društveno ponašanje i, takođe, nije neobično da su neki simboli u tome uspešniji od drugih. Primer sa zastrašivanjem građana Srbije likom Putina spada u one jadne i nadasve skaredne, pre svega zbog veoma konfuzne i blede poruke koja iza toga (možda) stoji. S druge strane, religijskim nadzornim simbolima se mora priznati značaj u istoriji ljudskih civilizacija i svakako spadaju među najuspešnije. Nešto manji uspeh doživeli su simboli komunističke ideologije, ali je nesporno da su i oni prilično efikasno postavljali granice ljudskom mišljenju i ponašanju i nisu se mnogo brinuli o individualnim pravima.

Pre nego što zazvučim kao potpuni nihilista, moram naglasiti da ne mislim kako kontrolni sistemi u jednom društvu ne treba da postoje, niti da sve treba biti prepušteno „urođenim“ altruističkim tendencijama svakog pojedinca. U sekularnim državama, gde religija nije socijalno dominanta, institucije države obavljaju funkciju nadzora i kažnjavanja. Što se tiče prosocijalnog ponašanja, a budući da religioznost ne znači i moralnost, sekularne institucije su u tom poslu znatno efikasnije, verovatno zbog opipljive i očigledne kazne koja vas dočeka već na ovom svetu, bez mogućnosti oprosta i iskupljivanja.

Sve bi to bilo lepo kada bi se državni sistemi nadzora i kažnjavanja ograničili na one aspekte ljudskog ponašanja koji nanose štetu drugim građanima (bez obzira na nacionalnu, rodnu i svaku drugu pripadnost), tj. kada bi obavljali samo onu ulogu za koju su i smišljeni. Izopačenost sistema i želja za apsolutnom kontrolom nije ništa manje odvratna od spaljivanja veštica koje se nisu uklapale u hrišćansku doktrinu. Nekako, cela ideja o neograničenom prisluškivanju građana (moram priznati da ne vidim bitnu razliku između prisluškivanja/čitanja mejlova i listinga istih) izgleda još bednije ako uzmemo u obzir da iza svega ne leži baš nikakva ideologija. Naša elementarna prava da slobodno mislimo i da se ponašamo u skladu sa sobom biće narušena zarad interesa sitnih budaletina koje su napravile državu po sopstvenoj meri i strašno im smeta čak i pomisao na uznemiravanje svog skockanog sistema.

Dakle, država Srbija, pod vođstvom Borisa Tadića, nameće nam nove simbole kontrole. Nećemo ih videti, ali ćemo o njima razmišljati i ponašaćemo se kao da su nam iznad glave okačili jedno veliko nacrtano oko. Naše ponašanje neće biti dobro i uzorno zarad dobrobiti drugih oko nas; bićemo fini da ne bismo uznemiravali idiote čiji će se interesi projektovati kroz to isto oko. Naslutićemo mi već šta smemo a šta ne smemo da radimo i mislimo. Imamo mi dobru sposobnost imaginacije.

 
Peščanik.net, 19.06.2010.

———–    

  1. J.M. Bering (2006) The folk psychology of souls. Behavioral and Brain Sciences, 29: 453-498.
  2. R. Lynn, J. Harvey, H. Nyborg (2009) Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations. Intelligence, 37: 11-15.
  3. Pascal Boyer (2001) Religion Explained. Basic Books, NY.
  4. A. Norenzayan, A.F. Shariff (2009) The Origin and Evolution of Religious Prosociality. Science, 322: 58-62.
  5. J.M. Darley, C.D. Batson (1973)From Jerusalem to Jericho: A study of situational and dispositional variables in helping behavior. J. Pers. Soc. Psychol. 27:100108.
  6. C.D. Batson et al. (1989) Religious prosocial motivation: Is it altruistic or egoistic?Journal of Personality and Social Psychology, 57: 873-884.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply