Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić
Da li je Vučić stvarno želeo da proda Telekom ili je samo folirao? Ako je želeo ali je ustuknuo, da li je to uradio zbog Ainsa, Unsa, Uksa i uopšte ubedljivo preovlađujućeg dela intelektualne elite, ili zbog Snsa, tj. svojih partijskih drugova, koji nikako ne bi da napuste lukrativne pozicije po javnim preduzećima u kojima su „žuti“ uživali punih 12 godina, a oni evo samo tri? Ili, kao u onom vicu o Crnogorcu koji na pitanje hoće li kafu ili lozu odgovora: „nemoj mi to dvoje razdvajati, molim te“ – oboje.
Nije ni bitno. Ključno je da je Vučić prelomio na štetu ogromne većine građana Srbije, a u korist jedne relativno malobrojne – ali očigledno vrlo moćne – manjine.
Kakva je zbilja argumentacija protivnika prodaje Telekoma? U tom smislu odlično može da posluži intervju Branka Kovačevića, bivšeg rektora Beogradskog univerziteta, danas dekana Elektrotehničkog fakulteta i, što je za ovu priču najvažnije, predsednika Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS) koja čini jezgro „anti-privatizacione“ inicijative „Telekom je naš“.
Pođimo od Kovačevićevih reči da AINS ne vidi ekonomski interes da se Telekom proda, „jer bi strani operater brinuo samo o profitu“ što bi se, između ostalog, ogledalo i u tome što bi „novi vlasnik prebacivao poslove u inostranstvo i tako izvlačio novac“.
Ova tvrdnja je protivrečna. Ako bi strani vlasnik brinuo samo o profitu i ako je Srbija jeftinija, onda on neće premeštati poslove u inostranstvo. Pošto Srbija ima – bar tako protivnici prodaje Telekoma tvrde, a ja se sa tim slažem – odlične inženjere, koji su uz to i jeftiniji nego u razvijenim zemljama, strani vlasnik neće imati razloga da iznosi poslove iz zemlje. Naprotiv, imaće razloga – upravo zato što brine samo o profitu, kao što mu se prebacuje – da u Srbiju donosi poslove iz svoje „matične“ zemlje. Iskustvo u sferi informaciono-komunikacionih tehnologija to i potvrđuje: strane kompanije, bilo da su smeštene u Srbiji ili izvan nje, donose poslove u Srbiju (naši stručnjaci imaju plate nekoliko puta iznad domaćeg proseka, iako je to, istini za volju, još uvek znatno manje nego u razvijenim zemljama).
Dalje Kovačević kaže: „Nerealno je očekivati da će Srbija moći da utiče na cene, kvalitet usluga, ali i na bezbednost i zaštitu podataka građana“. Kad je o cenama i kvalitetu usluga reč – Srbija i ne treba o tome da brine, kao što i nije brinula, a cene padaju i kvalitet usluga raste – operateri se svakodnevno utrkuju koji će građanima ponuditi bolje uslove. Bilo bi još bolje kad se država ne bi direktno mešala u poslovanje, nego samo brinula o poštovanju pravila konkurencije i fer poslovanja.
Što se tiče bezbednosti građana, njih najviše ugrožava sama država, preko svojih svakojakih i javnih i tajnih službi. To nije stvar ni ekonomije ni tehnologije, nego prava i politike. Kad bezbednosni državni organi u Srbiji budu stavljeni pod kontrolu zakona, građani će biti bezbedni.
Treći argument je u stvari malo prošireni prvi i polazi od već pomenute navodne zainteresovanosti stranog operatera samo za profit kojeg „sigurno neće ostaviti u Srbiji“ i zbog čega „njih ne zanima ulaganje u našu nauku i razvoj. Kad imate svoju kompaniju, onda možete da učestvujete u razvojnim poslovima i da budete ravnopravni partner; u suprotnom ste u kolonijalnoj poziciji“, kaže Kovačević.
Upravo je dosadašnji doprinos Telekoma (i državnih kompanija uopšte) razvoju nauke i tehnike u Srbiji ponajveći argument da se Telekom izbije iz državnih ruku. Već godinama je, naime, Telekom u državnom vlasništvu, pa ipak, naši inženjeri odlaze li odlaze, a nauka tavori li tavori na niskim granama. Zašto? Pre svega zato što je Telekom, kao i ceo državni sektor, žrtva višedecenijske negativne selekcije. Partijsko zapošljavanje sa jedne, nepotizam sa druge, korupcija sa treće strane doveli su do toga da su u javnim preduzećima, pa i u Telekomu, do posla teško dolazili najbolji i najsposobniji. Hiljade njih je tako oterano u inostranstvo, a sa njima je tamo preseljena i naša nauka.
Ima li šanse da se to u dogledno vreme promeni? Svi znaju da nema.
Konačno, evo i po njihovim sopstvenim rečima najjačeg argumenta protivnika prodaje Telekoma. „Prvi argument je to što Telekom državu ništa ne košta, naprotiv, on puni budžet. Suma koju će uplatiti u budžet Srbije biće veća nego što je skupljeno para od solidarnog poreza i smanjenja plata i penzija… Potrebno je pogledati realne cifre i godišnji izveštaj o poslovanju. Mi bismo od prodaje možda dobili milijardu i dvesta miliona evra. To je suma koju Telekom može da zaradi i uplati državi za manje od dve godine”, kaže predsednik AINS-a.
Najpre, kada se već govori „o ciframa“ (ispravnije bi bilo reći „o brojevima“) one govore nešto bitno drugačije. Nije tačno da je suma koju će Telekom uplatiti u budžet veća od ušteda koje će se ostvariti solidarnim porezom i smanjenjem plata i penzija. Prošlogodišnji profit Telekoma – koji se u budžet uplaćuje ove godine – iznosio je blizu 18 milijardi dinara, a kroz pomenute mere državni rashodi su smanjeni za oko 70 milijardi dinara. Dakle – za četiri puta veću sumu. Suviše je to ipak velika razlika da bi se čovek, makar bio i akademik, tim brojevima tek tako igrao.
Još važnije, nema nigde računice kako to Telekom može za dve godine da „zaradi“ milijardu i 200 miliona evra. Po pomenutim prošlogodišnjim, a u ovom trenutku jedino raspoloživim relevantnim podacima, kupcu koji bi za oko dve trećine akcija Telekoma platio pomenutu cenu, s obzirom da je njegov profit lane iznosio 150 miliona evra, trebalo bi 10 godina da povrati uloženo.
Doduše, kaže se „može“, ali se ne pricizira ni kako ni u kom roku. Nema sumnje da Telekom može da ostvari daleko veći profit od sadašnjeg, možda i nekoliko puta veći, ali za to je potrebno da on više ne bude tretiran kao socijalna ustanova i partijska prćija, nego kao profitonosno preduzeće. Ali šta vredi kad protivnici prodaje upravo u tome vide najveće zlo.
Konačno, tačno je da Telekom donosi profit, ali nije tačno da državu, tj. bolje, građane Srbije ništa ne košta. U stvari, košta mnogo više nego što donosi. Ne samo direktno, nego i indirektno. Telekom ogromne resurse, koji su u suštini u vlasništvu građana Srbije, troši krajnje neracionalno i neefikasno. O tome ubedljivo svedoči analiza koju je nedavno napravio mladi ekonomista Mihailo Gajić. Ovde ćemo navesti samo dva podatka iz te analize: tržišno učešće Telekoma u odnosu na ukupan broj korisnika sa 60 odsto 2009. palo je na 44,5 odsto 2014. godine. Učešće u ukupnom prihodu od mobilne telefonije palo je, pak, sa 51 odsto 2009. na 37 odsto lane.
Direktna šteta ogleda se u tome što bi neki drugi upravljač, a ne država Srbija, tj. njena vlada, iz tih resursa izvlačio mnogo veći profit. Taj profit bi onda delom ulagao u sopstveni razvoj, dakle još bi se širio, povećavao zaposlenost i tome slično, da to sad ne razglabam, a sa druge strane mogao bi više da uplaćuje u budžet. Onda bi država, primera radi, mogla da poveća izdvajanja za nauku ili/i da smanji poreze, što bi opet blagotvorno delovalo na razvoj privrede, sa daljim multiplikujućim efektima.
Indirektna šteta je još i veća. Kao državno preduzeće opterećeno onim silnim već pomenutim manama, Telekom deluje „kancerogeno“, tj. razarajuće na čitavo društveno tkivo. Da se medicinski izrazim, Telekom društvu, s jedne strane, oduzima snagu, imunitet, a sa druge ga inficira svakojakim socijalnim patologijama. Zbog takve „razvojne filozofije“ Srbija za razvijenim svetom zaostaje otprilike pola veka.
Sve u svemu, jasno je da su, nakon premijerove odluke da Telekom i dalje ostane u državnom vlasništvu, pokretači i zastupnici Inicijative „Telekom je naš“ u pravu. Telekom je zaista njihov. Ali ne i građana Srbije.
Peščanik.net, 14.12.2015.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Trambo i još ponešto
Mijat Lakićević – Paradigma Telekom
Dimitrije Boarov – Odustajanje kao olakšanje?
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
