Zakon stvaraju slabi i gomila. Oni samo sebe i svoje koristi radi stvaraju zakone da bi zaplašili jake… mudriji se i jači ne trebaju obazirati na zakone. (Kalikle, V vek pne)

Ako je neko očekivao da će onih G20 doneti neku konkretnu odluku o Siriji, morao je biti razočaran po ko zna koji put – njihovo je najveće dostignuće da se nasmejani okupe za family photo. Iako protivnik teorije zavere, ipak bih konstatovao da se najvažnije odluke donose negde drugde, a ne na javnim skupovima, pa makar to bili i predstavnici najmoćnijih zemalja sveta.

Sa moralnog stanovišta, onoga koje ne odlučuje ni o čemu ali bar ljudima budi nade, valjalo bi ponovo pomenuti neobuzdanog papu Franciska, koji je prvo apelovao, zatim pozvao sve religije na post kao demonstraciju složnog odbijanja rata u Siriji, da bi, tu gde bi se svaki drugi verski poglavar zaustavio, nastavio da se angažuje obrativši se preko dežurnog predsednika samom Putinu na sastanku G20. Papa je jednostavno „ubo“ pravu temu, pa ga je mnoštvo naučnika, javnih ličnosti, sportista (među kojima i Đoković) podržalo. Čak se i blagi Ban Ki-mun uskopistio; i monah Sava iz Dečana ima neki plan za Siriju, ali nedovoljno autoriteta da ga svet sasluša.

Ljudi su siti rata. Trenutno se u svetu vodi 11 oružanih sukoba (Wikipedia), a World Conflict Map 2012 upečatljivo pokazuje da je površina planete bez sukoba znatno manja od one gde ljudi ginu i stradaju na razne načine.

Rusi u Siriji imaju vojnu bazu i nisu voljni da napuste poziciju na Mediteranu. Sem toga, od 2007. kada je Gazprom rekonstruisao u ratu uništeni naftovod od Kirkuka u Iraku do Banijasa u Siriji (oko 800 km), Rusi su osvajali sve jače pozicije u manipulisanju sirijskom naftom. Dakako da je i Papa motivisan posebnim interesima: od 22 miliona stanovnika Sirije, 2 miliona su hrišćani koji su pod Asadom živeli mirno. Stanovnike hrišćanskog gradića Ma’alula, gde se još govori aramejski jezik kojim je govorio Isus, ovih dana su napali ustanici pokreta Džabhat al Nusura, ali se lokalno stanovništvo brani oružjem. Svi su izgledi da se verski zaluđeni fundamentalisti neće zaustaviti samo na ovom gradu.

Posle stravičnog masakra na Markalama u Sarajevu, o kome je britanski general Majkl Rouz izneo zaključak da je minobacački projektil ispaljen sa teritorije pod upravom vlade BiH, i izjave haškog sudije Rafaela Nieta da smatra da su nedovoljni dokazi da je projektil ispaljen sa srpske strane – više nije lako poverovati u bilo šta i bilo kome. Američki izvori tvrde da su otrovni gas na stanovništvo Damaska ispalile vladine trupe. Moguće je, ali bar podjednako koliko i da su to uradili neki od protivnika.

Teško je otrgnuti se od onoga što navodi Zlatko Dizdarević, poznavalac Bliskog istoka, novinar i diplomata, koji piše:

Praktično gledano, u trenutku kada mu je komisija UN-a ’pod prozorom’ u predgrađu Damaska, to napraviti može samo budala… Nadalje, u taktičkom, vojnom, političkom i moralnom smislu to ne bi značilo ništa osim samoubojstva. Možda zvuči krajnje cinično i bezobrazno, ali što sa stajališta konačnog cilja Asadu znači ubijanje 200 do 300 civila eto tek tako, kemijskim oružjem? Valjalo bi da imamo na umu Dizdarevićevu žestoku ocenu Asada kao diktatora, ali i pobunjenika koji su “fanatici koji za cilj imaju vlastite želje i planove, a one se svode na stvaranje svojih sanjanih država, raznoraznih kalifata, emirata i šeikata. Već rade na tome i formalno, brutalno namećući svoj pogled na religiju, život i svijet, koji je za stoljeće ili dva mračniji, gori i retrogradniji u odnosu na mnoge ekstremne režime. Asad njih, zapravo, ne interesira. On je tek prepreka ostvarenju snova mnogih regrutiranih po svijetu, a Siriju sada vide kao obećanu zemlju u kojoj te svoje snove mogu ostvariti.

Amerika je poverenje sveta prokockala onda kada je general Pauel (Powell), svesno ili ne, slagao Ujedinjene nacije i ceo svet pokazujući “dokaze” iračkog posedovanja sredstava masovnog uništavanja. Oni koji su taj dokaz izmislili pošli su od propagandi svojstvene pretpostavke da je celo čovečanstvo blesavo, jer će poverovati ampuli u rukama generala U.S. Army. To je ružnije od Kiplingovog zalaganja pre više od sto godina za beli kolonijalizam, sa uverenjem da su “divljaci polu đavoli i polu infantili”. Istu igru ponavljaju sada, samo im je ulog još veći – sam predsednik SAD, onaj kojem se ceo svet toliko radovao kada je izabran, pa mu je čak dodeljena Nobelova nagrada za mir, uz uverenje da će je tek zaslužiti. Postavimo li pitanje ko su ti koji su moćniji od svih ostalih, ispada da smo konačno pali u zamku međunarodnih zavera, mračnih sila, trilaterala, Sedam sestara, samo što više Kominterna ne postoji, ali se eto Vatikan ipak drži u igri. Odgovor dakako nije u tim nebulozama, iako se u Siriji na obali Mediterana stiče šest velikih naftovoda i njima dospeva nafta od Turkmenistana, Iračkog Kirkuka i Emirata, pa bi naftnih Sedam sestara i te kako moralo biti zainteresovano.

Logično je poverovati da se bitka bije ne da bi pobedili oni ustanici koji traže više demokratije, ni oni verski fundamentalisti, ne ni Al Kaidini najamnici koji se instaliraju svugde gde rat započne, nego da bi pobedili oni čiji su interesi ugroženi. Živimo u vremenu kada je sve legitimnije uraditi bilo šta, ako se to da opravdati sopstvenim (nacionalnim) materijalnim interesom. On je vrhovna moć. Padne li ijedna američka raketa na sirijsko tle, uveren sam da će na adresu Nobelovog komiteta stići više pisama nego što ih je u svojoj istoriji ukupno primio. Tražiće opoziv nagrade koja je dodeljena Baraku Obami, čija se intelektualna retorika sve više pretapa u ratnohuškačke klišee prirodne za Buša mlađeg.

Koliko smo samo puta slušali kako je vrhunac američke demokratije to što ni predsednik ne može da radi šta hoće, jer je nad njim Kongres. Preko Peščanika, mogli smo pročitati preveden Guardianov tekst u kojem se kaže:

Setite se kako je – u jednom od najnezapaženijih loših postupaka Obamine administracije – Kongres zapravo većinski glasao protiv američkog rata u Libiji, pa ipak je Obama to prosto ignorisao i nastavio da vodi rat (kao što je učinio i Klinton kada je Kongres odbio da izda odobrenje koje je od njega zatražio za bombardovanje Kosova, iako se u tom slučaju Kongres kasnije saglasio da odobri sredstva za kampanju bombardovanja). Zašto bi Bela kuća smatrala da Kongres ne može da odvrati predsednika od rata u Libiji, ali da njegova sposobnost da povede rat u Siriji zavisi od odobrenja Kongresa?

Da li je zaista moguće da postoje Dart Vejderi, komandanti sila mraka na planeti Zemlji, kojima ništa ne znači što ogromna većina normalnih ljudi, onih koji ne žele rat i ubijanje, ne želi ni da bude svedok suludih elektronskih ubistava (“nijedan vojnik SAD neće stupiti na sirijsko tle” – Obama), depersonalizovanih, lišenih osećaja odgovornosti. Mašine za ubijanje date su u ruke “mlađih punoletnika”, koji džojsticima usmeravaju ubistvene dronove i rakete na neke ljude među kojima je najviše nedužnih. Uzviknu li “Bingo” kada pogode?

Biznis i finansije, 09.09.2013.

Peščanik.net, 09.09.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)

Author: Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.